Srednjovekovne čaše Srbije – Simbol ugleda i bogatstva (2)

U završetku teme broja 024 “Gozba”, u okviru koje smo se bavili ishranom i kulturom obedovanja u srpskim zemljama srednjeg veka, govorimo o pravom dragulju naše baštine – skupocenim čašama od plemenitog metala. Zahvaljujemo Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu na mogućnosti da prenesemo deo teksta iz kataloga izložbe „Srebrne čaše poznog srednjeg veka u Srbiji“. Istovremeno, zahvaljujemo i Tamari Ognjević i Artis centru što su pomogli da uredimo temu broja na temelju istraživanja u sklopu Artisovog projekta „Živeti prošlost – srpska srednjovekovna gastronomija“, koji su podržali Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Nacionalni komitet Ikoma (Međunarodni savet muzeja) i Uneskov departman za kulturu, turizam i razvoj.

Novo Brdo, ruševine srednjovekovnog grada

Novo Brdo, ruševine nekada najbogatijeg grada srednjovekovne Srbije, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Rudnici, srebro i Dubrovčani

Masovnija proizvodnja i kupovina predmeta od plemenitih metala omogućena je tek sa snažnim ekonomskim razvojem srpske srednjovekovne države, koji je bio zasnovan na eksploataciji bogatih rudnika. Srebro je bilo osnova na kojoj je srpska država gradila svoju privredu, osnova na kojoj su vladari i oblasni gospodari bazirali svoja bogatstva, predmet izvoza i trgovine. Rudarski centri su od već pomenutih antičkih vremena predstavljali osnov za uspostavljanje i odvijanje svih životnih aktivnosti. Sredinom XIII veka dolaskom Sasa, koji su organizovali i tehnološki unapredili rudarstvo i metalurgiju, počeo je i ekonomski uspon srpske države. Oko rudarskih centara formirale su se topionice, radionice za obradu metala i izradu predmeta, kovnice novca, naselja za smeštaj radnika, crkve, trgovi na kojima se roba kupovala i prodavala, carine i vojnički garnizoni. Brskovo je prvi rudarski i trgovački centar čije građanstvo su mahom činili Sasi, u kojem se eksploatisalo glamsko srebro, obično srebro i bakar. Početkom XIV veka Sasi se nalaze i u drugim rudarskim mestima po Srbiji. Bilo ih je u Rudniku, Trepči i u Novom Brdu. U XIV veku, pored već navedenih rudnika, rade i Janjevo, Trešnjica, Rogozna, Lipnik, i svi proizvode srebro. Dokumenti iz Dubrovnika od sredine XIV veka u Bosni pominju Ostružnicu, Srebrenicu, Kreševo, Fojnicu, Olovo. 

Čaša, pozlaćeno srebro

Čaša, pozlaćeno srebro, druga polovina 14. veka, kolekcija Vitora Ristovića, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Krajem XIV i početkom XV veka razvoj rudarstva i eksploatacija srebra dostižu vrhunac. Novo Brdo je u prvoj polovini XV veka doživelo takav uspon da je njegov značaj prerastao okvire srpske države, čineći ga glavnim rudarskim i trgovačkim centrom Balkana. Podignuto na 1100 metara nadmorske visine, sastojalo se od Gornjeg i Donjeg grada, sa masivnim zidinama i kulama. U Gornjem gradu bila je smeštena vojna posada, u Donjem najviđeniji građani, skladišta i zgrade, dok je većina stanovnika živela u Podgrađu. Procenjuje se da je u doba najvećeg procvata Novog Brda u njemu živelo oko 10.000 ljudi. To je bio najbolje utvrđen grad u Srbiji, prepun trgovaca iz svih gradova sa jadranske obale, ali sa daleko najviše Dubrovčana. Kako je rasla proizvodnja srebra može se pratiti i po količinama ovog plemenitog metala koji srpski vladari daruju pojedinim manastirima. Car Dušan 1348. godine daruje Hilandar srebrom iz Novog Brda u vrednosti od 6.000 krstastih perpera (oko 375 litara srebra); knez Lazar godišnje daruje manastire novobrdskim srebrom u visini od oko 408 litara (oko 3.000 dukata).

I u XV veku bogatstvo Novog Brda je osnova na kojoj despot Đurađ Branković potvrđuje privilegije svetogorskim manastirima: lavri sv. Atanasija 60 litara srebra godišnje od novobrdske carine (kasnije podigao na 80, pa na 100 litara); Vatopedu 60 litara novobrdskog srebra; manastiru Simonopetra 20 litara srebra godišnje iz sopstvene riznice; za Esfigmen se prihvatio ktitorstva i još 50 litara srebra od novobrdske carine. Situacija će, međutim, početi da se menja prvim padom Novog Brda 1439. godine u turske ruke, a problemi će se nastavljati sve do njegovog konačnog pada 1455. godine.

Srebro je iz srpskih i bosanskih rudnika odlazilo u Dubrovnik i Kotor, gde se potom delimično ostavljalo za potrebe samih gradova a delom dalje izvozilo, pre svega u Italiju. Kada je u godinama oko sredine XIV veka osetno opala proizvodnja srebra u evropskim rudnicima, potražnja za srpskim srebrom u Dubrovniku se naglo povećala. Dovoženo je u velikim količinama i dalje slato najviše u Veneciju. Dokumenti pominju srebro, zatim fino ili belo srebro i glamsko srebro (srebro sa izvesnim procentom zlata). Glamsko srebro je u prvoj polovini XIV veka bilo najtraženije, a vađeno je najpre u Brskovu a potom u Novom Brdu i Janjevu. U zavisnosti od procenta zlata, određivala se i konačna cena glamskog srebra. Sam proces odvajanja zlata vršio se najpre u Veneciji a kasnije i u Dubrovniku, Kotoru i Srbiji.

Zakon o rudnicima, Despot Stefan Lazarević

Veće sudija, Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića, minijatura, 15. vek, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Nakon 1389. godine situacija se menja. Srbija se našla u vazalnom položaju prema Turskoj, na jugu zemlje je vladalo dvovlašće, Turci su pljačkali dubrovačke karavane i hapsili trgovce. Pitanje carine je bilo u osnovi njihovog sukoba budući da su Turci želeli da, radi prihoda od carina, dubrovački trgovci prolaze kroz mesta gde su bili njihovi činovnici. Dubrovčani su, međutim, išli putevima koji su njima koristili. Sa despotom Stefanom Lazarevićem (1402-1427) Srbija ulazi u period postepene stabilizacije. Dubrovčani uživaju privilegovan položaj u trgovini, zakupci su carina, vlasnici rudarskih okana i peći. Njihov monopolistički položaj u privredi zemlje nije nikom odgovarao, ni srpskim feudalcima, ni trgovcima, ni samom despotu. Despot je posebno bio osetljiv na njihovu ulogu u trgovini srebrom. Poznata je njegova primedba da su Dubrovčani nekada iz Srbije izvozili vosak i sir („sirenje“), a da sada nose srebro i zlato. Dubrovčani odgovaraju da robu koju nabavljaju za velike trgove poput Novog Brda, a naročito za njegov dvor, u koji se donosi skupocena roba, ne mogu da plaćaju kožom, voskom i sirom, već „srebrom i zlatom i dragim kamenijem“.[1] Despot je nizom mera pokušavao da barem ograniči izvoz srebra iz Srbije. Svim tim merama Dubrovčani su se opirali, žalili su se svojoj vladi i tražili intervenciju. U jednom trenutku despot Stefan je proterao dubrovačke trgovce iz Novog Brda naloživši im da ga napuste za tri dana, iako je ugovorom bilo predviđeno da u slučaju sukoba imaju šest meseci da se povuku. Ali daljnjim razvojem istorijskih okolnosti sve te mere su ostale bez značaja.

Despot Đurađ Branković, naslednik Stefana Lazarevića, prema Republici je bio vrlo blagonaklon. On, decembra 1428. godine, izdaje povelju kojom Dubrovniku potvrđuje sve povlastice iz 1405. godine. Osetnu štetu Dubrovčani su pretrpeli tek sa prvim padom Despotovine 1439. godine. Sultan Murat II zatražio je od Dubrovnika da plaća harač. Nakon prvog otezanja, Dubrovčani su se februara 1442. obavezali da će svake godine slati sultanu poslanstvo sa poklonom od 1000 dukata u srebrnom posuđu. Redovno plaćanje harača više se nije moglo izbeći sa Mehmedom II, osvajačem Carigrada. Spremajući poslanstvo za Portu, Dubrovčani pripremaju poklone za sultana i visoke zvaničnike, i to: 45 srebrnih čaša – od toga 20 da se dâ sultanu, 10 beglerbegu Mahmudu Anđeloviću (od toga samo 4 da se dâ javno!), drugom velikom veziru 4 čaše, velikom kancelaru 2, kapidžibaši 2, Isa-begu 4, i još tri čaše da se podele po potrebi.

Nakon pada Despotovine 1459. godine i svih razaranja tog vremena, nastupila je stabilizacija prilika u XVI veku. Proizvodnja u rudnicima se i dalje odvijala, naravno, u bitno izmenjenim okolnostima i uz zaštitu interesa države. Smatra se da je period koji pripada dobu vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog, period poslednjeg poleta starog srpskog rudarstva. U XVII veku još će postojati, mada oskudni, pomeni i svedočanstva o radu pojedinih rudnika, među kojima su i Novo Brdo i Janjevo koji još rade u sedmoj deceniji XVII veka. Tako Evlija Čelebija pominje da u Novom Brdu „sada tu imaju tri rukava srebrne rude“. Ali ubrzo potom, nakon razaranja zemlje tokom austrijsko-turskih sukoba i velike seobe 1690. godine, stavljena je tačka na njihovo postojanje.

Čaša, pozlaćeno srebro

Čaša, pozlaćeno srebro, 16. vek, Muzej primenjene umetnosti, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Majstori sa Jadrana

Duž jadranske obale u XIV i XV veku radi veliki broj zlatara. U najvećem broju to su domaći, lokalni majstori iz gradskih sredina ili oni koji dolaze iz zaleđa da nauče zanat, ali i stranci koji dolaze za poslom. Zlatarski zanat bio je na ceni, s obzirom na to da su njihovi proizvodi bili vrlo tražena roba, kako u trgovini i izvozu tako i u smislu realizacije zvaničnih državnih političkih ciljeva koji su se pomoću skupocenih poklona mogli uspešnije ostvariti.

Dubrovački zlatari su već u XIV veku zahtevali od svoje vlade da pomogne i zaštiti domaće zlatarstvo od konkurencije iz inostranstva. Pristizali su majstori iz Italije i iz drugih krajeva Evrope, radili su u gradovima duž obale, pregovarali i odlazili da rade u zaleđu, u Bosni i Srbiji. Mnogi strani zlatari udruživali su se sa lokalnim majstorima, poput Guljelma iz Nemačke (Guilermus), koji je 1349. godine uradio i signirao kasnogotički pozlaćeni oklop za lobanju svetog Lavrentija (sv. Lovre); 1350. godine udružio se sa lokalnim zlatarom Radojem; 1355. godine je uzeo pomoćnika, zlatara Petra iz Zadra; 1358. godine otišao je da radi u Bosni. Sa pomenutim majstorom Radojem 1367. godine radi i Filip iz Firence.

Nikola iz Firence i Frano iz Bergama 1417. godine preuzeli su obavezu da zajedno iskuju oltarsku palu za crkvu svetog Vlaha u Dubrovniku sa osamnaest svetačkih likova, ukrašenu emajlom i pozlatom. Ivan iz Kremone zabeležen je na radu u Zadru u XIV veku.

Ivan iz Bazela 1436. godine radio je u Kotoru na srebrnoj pali u svetom Trifunu, 1440. u Dubrovniku za franjevačku crkvu, 1449. iskovao je srebrni pojas za Branislava Miomanovića. Rambolt (Ramboldt) iz Briža stigao je preko Dubrovnika na dvor Stefana Vukčića Kosače.

Živko Gojaković, po narudžbini Senata Dubrovačke republike, iskovao je 1436. godine kao dar kralju Alfonsu Aragonskom dva tanjira, dve čaše pozlaćene i ukrašene emajlom; 1442. godine iskovao je kao dar Republike turskom sultanu Muratu II posude za umivanje, vrčeve, tanjire i zdelice za slatkiše; radio je srebrninu za venčani dar Republike ugarskom kralju Matiji Korvinu; na zanat je primio Bogdana Dobrašinovića iz Bosne.

Jovan Progonović iz Novog Brda je došao u Dubrovnik i otvorio radionicu u drugoj polovini XV veka; 1462. godine za Martina Kjarinija (Chiarini) iz Firence je iskovao srebrni mač, posudu za umivanje, različite zdelice za slatkiše, vrč; zajedno sa Marinom Živkovićem 1476. godine uradio je četiri čaše sa poklopcima za ugarskog kralja Matiju Korvina; uradio je srebrni krst za bratstvo Svih svetih u Korčuli, koji je sačuvan do danas.

Marin Adamović preuzima radionicu svog oca 1419. godine u Kotoru, a 1424. ima svoju radionicu u Dubrovniku. Između ostalog, zajedno sa Dabiživom Stanišićem iz Bara, iskovao je 1427. godine dve plitice za vojvodu Sandalja Hranića.

Mila Gajić

©Artis Center

[1] U originalnom tekstu Mile Gajić  ovi natpisi su dati na arhaičnom, srednjovekovnom srpskom jeziku i pismu, koje je, nažalost, bilo nemoguće verodostojno preneti u okviru našeg onlajn izdanja zbog nedostatka odgovarajućih fontova. Dati su transkripti kako ne bismo sasvim izgubili draž originalnih napisa na ovim dragocenim predmetima, prim. T.Ognjević

Ako ste propustili prvi deo teksta, možete ga pročitati OVDE

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *