Ta divna splitska noć

Piše: Željka Bašić-Savić
Peristil, Split, Ivana Rezek

Split, Peristil, foto Ivana Rezek, via Flickr

Evo me opet u Splitu. Koji me uvek iznova zarobi u svoju raskošnu lepotu, guste noći natopljene teškim mirisima prkosnog mediteranskog bilja, rana jutra iznijansiranih boja…

     Vidim da se domaći bune zbog egzaltiranih pohvala veselih turista i zahtevaju turističku strategiju i promišljanje aktuelnog stanja. Bune se tako splitski stručnjaci što se turistima uvek iznova serviraju beskrajne “klapske naklapalice“. Ja im se radujem svaki put. Uvek me iznova zapanji taj spoj dalmatinskog prskajućeg temperamenta potčinjenog baršunastom melodičnošću klapskog pevanja. 
      Na Peristilu, dvojica mladića noćima uporno sviraju Bitlse dok oko njih po uglancanim stepenicama starog cara sede stotine mladih, a starije gospođe mangupski daju oduška poznatim ritmovima svoje mladosti. Na Rivi, na početku Matejuške, rasprostrti stolovi na kojima ribari prže ribu i prodaju vino. Bogami, od toga ništa bolje i prirodnije nikada neće smisliti nikakve turističke stretegije. Hiljade mladih, opuštenih i veselih, okupiralo je splitske kale. Iza hotela Marjan u novoj marini stotine jarbola noću podseća na isukane mačeve nekih davnih ratnika.
       U Splitu nećete videti nista “dražesno”. Sve je teško, staro, zasićeno istorijom, raskošnom patinom i intenzivnim letnjim šarenilom. Pitam se, da li su Splićani svesni raskošne lepote grada u kome žive? Ili, dok hodaju poznatim ulicama ne podižu pogled i ne primećuju ulice-muzeje, kao što ga ni ja nisam podizala dok sam u ovom gradu živela svoje mlade godine.
Timon Atinjanin, 59. Splitsko ljeto, 2013, režija Georgij Paro

Timon Atinjanin, 59. Splitsko ljeto, 2013, režija Georgij Paro

Čim sam stigla, otišla sam da na Splitskom ljetu slušam koncert mladih džezera iz Zagreba. Bilo je to uživanje za sva čula i sve pare. Čovek koji je sedeo iza mene u publici glasno je komentarisao premijeru Timona Atinjanina u režiji Georgija Para koja se odigrala noć ranije. Svojoj partnerki je objašnjavao da se glavni glumac skinuo do gole kože, a da za to nije imao nikakav razlog. Sutradan sam otišla na predstavu. Ne zbog golog Vilima Matule u naslovnoj ulozi. Predstava je najpre najavljena, a potom i ocenjena kao događaj ovogodišnjeg Splitskog ljeta, koji će se dugo pamtiti.

Timon Atinjanin, Splitsko ljeto 2013

Timon Atinjanin, Splitsko ljeto 2013

Setila sam se kako mi je bard “glumačkih poslova” Danilo Bata Stojković nekada govorio da predstava zavisi od “postavljenosti” glumca. Od njegovih nogu. Tvrdio je da se po pokretu nogu može prepoznati i odrediti njegov talenat i mogućnosti. Po tome da li je u dogovoru sa vlastitim telom, u bazičnoj ravnoteži sa tlom. Govorio je da nije dobro kad glumac suviše leprša, kao ni kada je suviše težak i spor, uronjen u tlo pod sobom.

         Gledajući predstavu Timon Atinjanin učinilo mi se da je glavni glumac suviše brzo iz opuštenog, laganog koraka prešao u tešku, razočaranu “vuču” nogu. Bilo je tu mesta za mnogo međukoraka koji ispituju, promišljaju tlo pod sobom i ljude oko sebe. Mnogo mladih glumaca je protrčalo kroz svoje uloge. Bilo je i nesigurnih koraka bez obzira što se dalo videti da je reditelj tačno povlačio svoju nit…….Treba reći i da je glumac Trpimir Jurkić u ulozi mrzovoljnog filozofa uspeo da uspostavi svaku vrstu ravnoteže i bio je jednostavno rečeno odličan.
Grk Zorba, splitsko ljeto

Mikis Teodorakis, Grk Zorba, 59. Splitsko ljeto, 2013, koreograf Ištvan Hercog

            Gledala sam i balet Grk Zorba na Sustipanu. Evo ovako. Zamislite da sedite u gledalištu u splitskoj letnjoj noći dok oko vas bruji i svira hiljade cvrčaka, dok se pred vama u mraku “vidi Šolta“, a scenografiju čine svetla barki i brodova koji promiču među ogromnim borovima u parku iza bine. Pa ako vam nešto na sceni ne odgovara uvek imate priliku da pogledate u nebo iznad sebe. Muzika Mikisa Teodorakisa i ta divna splitska noć meni su bili dovoljni, bez obzira na baletski ansambl koji nije uspeo da dosegne lepotu noći.
             Ovog leta je u Splitu preminuo Enco Lesić. Na dan njegove sahrane sedela sam uveče sa prijateljima na Rivi. Pevale su klape, kojima je Enco bio blizak. Bio je jedan od onih Dalmatinaca koje ste mogli prepoznati uvek i svugde. “Dalmatinac sa reklame“, sa šarmom dečaka, sa glasnom duhovitošću, blagom melanholijom i neizbežnim morskim brkom. Tog dana na ispraćaju našeg druga pitala sam se zašto smrt i poslednji pozdrav moraju da budu tako ponižavajući, nekako neprilično brzi i nedostojanstveni. Zašto Split ne ispraća uvek svoje Splićane onako kako zaslužuju? Nije dostojanstveno ispratio ni Miljenka Smoju koji je od Splita napravio ono što on danas jeste. Velo misto.
Željka Bašić-Savić 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *