Zašto se ne razumemo

photo: mzacha

^{Piše: Sonja Kukić}

Ovo nije članak koji će vam navesti kako funkcionišu muški i ženski mozak, ili kako da osvajate suprotan pol. Ja se u to stvarno ne razumem.

Ovo je moja retrospektiva dosadašnjih nesuglasica i komentar na iste, ohlađen od emocija koje su me tada tištile.

Logično je da svi imamo stavove. Čak, veoma je poželjno da ih imamo i da verujemo u njih. Stavovi se nekad mogu poistovetiti sa ciljevima, a jaka i stabilna osoba bi trebalo da čini sve da ih dosegne. Stavovi se nekad menjaju, nekad ne. To zavisi od vašeg karaktera kao i načina na koji pristupate. Ukoliko ste tvrdoglavi, teško da ćete menjati vaše pretpostavke i misli lako (ili ikako), a opet, ako ste povodljivi, svaki dan će vam druga okupacija mučiti glavu. Nađite sredinu, stanje u kome ćete čvrsto verovati u stavove i za iste se boriti, iste braniti, ali opet i mogućnost koja ih menja u slučaju da ste pogrešili. Ta mogućnost neka vam bude kao ona krpica za naočare, jer ako su zaprljane – videćete svet neprirodno, iskrivljeno, ali ako otklonite mrlje i smetnje, vaš vidokrug će se znatno promeniti.

Kulturno je imati stavove sa rezervama. Niko se nije rodio sa stavovima koji se ne mogu menjati, samo, neke je život naveo da svoj svet zatvore u blindiranu kutiju i ne puštaju druge misli blizu nje. Situacije koje nam se dešavaju su u paralelnom univerzumu – gde problem predstavljaju mrlje na naočarima, nisu ništa drugo do kiša. Nekada su situacije pljusak, bujica kapi koja nam ne dozvoljava ništa da vidimo, a nekada su samo blaga pomagala koja te mrlje uklanjaju.

E sad, ukoliko nekome objašnjavate kako vas tišti problem, nemojte očekivati da vas u potpunosti razume. Nikada nećete uspeti da kažete sve što vam je u mislima, a i pitanje je da li ćete vi isto misliti tad i kroz par sati. Ukoliko vas neko posavetuje na svoj način, nemojte se ljutiti ukoliko je to suprotno vašim zamislima, jer, bože moj, šta ste pitali ako niste spremni da čujete.

„Sami sebi smo najbolji prijatelj i najiskreniji sudija”. Kako da ne!

Moj stav je da smo sebi licemeran prijatelj, i nefer sudija. Zašto licemeran – zato što je u prirodi čoveka da ugađa sebi što je više moguće, i da zapravo sve što činimo – činimo nas samih radi. Kako? Pa lepo. Tako što se nagrade za svaku uslugu mogu najrazličitije meriti. Nekad ćete nekome pokloniti novac, na primer, i nećete dobiti ništa za uzvrat, ali ipak možete se osećati dobro jer ste nekome pomogli. Zar to nije lična korist onda? Druga stvar je što vam nešto što sad ne prija, može prijati nekad kasnije, ili je možda prijalo ranije, a vaš sud se promenio u skladu sa osećanjima. Je li to fer? Ne.

Jan Vermer, 1666-1667, The Frick Collection, New York

Hajde da posmatramo kako slušamo druge. Kod mene, to koliko nekoga slušam i na koji način, zavisi upravo od tog nekog, tačnije od toga koliko mi je do nekoga stalo. Ne mogu slušati istim intenzitetom i aktiviranjem mozga profesora, poznanika, roditelja ili najboljeg prijatelja. Sve ima svoje mesto i u srcu, i u mislima, onda i u posvećenosti, načinu interakcije… Onda zapitajmo se da li smo prema tom nekom iskreni? Da li drugarici na koju ne utiče dobro neki momak treba savetovati da nastavi sa njim ljubav ili reći sve iskreno i možda je povrediti, pa onda da li smo mi uopšte u pravu i da li je ona iznela baš sve precizno ili sa dozom emocija pa onda malo iskrivljeno… Previše spoljnih efekata za jedan iskren savet. Uključimo sad još malo otežavajućih okolnosti – naše stavove. Možda smo zadrti, možda mislimo da bi trebalo sve reći svakom u lice i na najsuroviji način. Možda smo igrač na prvu loptu, pa ono što nam prvo padne na pamet jako teško menja oblik.

Kako onda , zaboga, da se razumemo?

Svako će uvek vući na svoju stranu i shvatati po sopstvenom nahođenju i ubeđenju. Onaj tvrdoglaviji će do srži braniti svoje, dok će lakoverniji prihvatati svaku loptu koja mu naiđe. Umemo li da nađemo sredinu? U to da smo iskreni (pre nego što neko drugi oceni), treba da i sami budemo ubeđeni. Škakljivo je savetovati nekog, kao što je veoma rizično nemati nekog za savet. Nekada mi sami najbolje prosuđujemo jer su nam one već pomenute naočare čiste, ali šta ako su na njima ogromne mrlje, a mi ih ne primećujemo? Uvek će dobro doći neko ko će ih otkloniti umesto nas, ali opet, možda taj neko nije kompetentan da ih skloni i načini nam štetu iz najbolje, ili pak najgore, namere.

Rezime je da biramo kome, šta i kako govorimo.

Sigurna sam da neke vaše istine ne bi dobro podneli svi ljudi. Neki će ih toliko deformisati u svojoj svesti da će se iz istih izroditi demoni. Pažljivo činite ljudima, ali takođe motrite na njih. Koliko sud može prevariti, pa neko koga ste bližnjim doživljavali ponekad zarije kandže u vas iz obične sopstvene slabosti, toliko može i biti u pravu pa da vam pruži ne krpu da obrišete naočare, nego nove i potpuno čiste naočare. Savet je da se sve uzima sa širokogrudom rezervom, i sa ulaganjem u dobro, ali vrlo svesnim pogledom na loše.

Neslaganje nije ništa drugo nego razilaženje misli. Ne osuđujte tuđe, jer  identične kao vaše niko drugi ne može da ima.

Sonja Kukić