Dobrilove napisane gradine

Duško Milošević, NENADIĆA KULA, akvarel

Uz Naslovnu stranu, piše Duško Milošević, slikar i arhitekta

“Svega se sećam, naročito našeg prvog susreta. Sve je onda bilo tako neobično: i taj dan, i on, i Mrtvaja vir. Dolazio sam tu mnogo puta i ranije i docnije, ali mi se nikada voda nije učinila tako bistrom i toplom kao toga dana…”

Ovako počinje veliki “Dorotej“, velikoga Dobrila Nenadića.

Pravo niotkuda, a pravo u središte stvari. Pre kraja prve rečenice vi ste već unutra. Koju rečenicu dalje, vi ste već u srednjem veku, u nabujalom životu, u najlepšem, vrcavom, bogatom, nepreglednom srpskom jeziku ariljske jezičke podgrupe, Dobrila Nenadića, barabar sa likovima romana.

Radnja teče baš kao što ide i život. Ne iz glave jednoga, nego kao čudesni zbir svih naših ličnih, naravno i subjektivnih, viđenja stvarnosti. Lepota i uzbudljivost romana, dolazi upravo iz tog subjektivnog, ličnog. Jer, objektivno gledano, jedino i postoji samo to, subjektivno.

DOROTEJ mi leži pored uzglavlja. Kao neka Sveta knjiga, možda baš i kao ikona. Kad ne mogu ništa drugo da čitam, pročitam ovaj početak romana, možda baš kao nekakvu molitvu, pre odlaska u snove.

Jer, čovek je verujuće biće. I ja sam verujući. Ali moj Bog je Umetnost, Stvaralaštvo Čovekovo. To je ono što me nadahnjuje, ushićuje, daje energiju, beskrajno inspiriše.

Potpuno isto kao i Dobrilov Brajan koji opisuje oslikavanje crkve Svetog Ahilija u Dobrilovom Arilju.

Kad jedan od najvećih srpskih pisaca piše o freskopisanju, znajte da je do tančina proučio pravila te drevne slikarske tehnike, da zna koji pesak da se odabere, u kojoj razmeri da se zameša malter, od koje dlake se prave najbolje četkice.

Kad piše Divlje zvezde, Dobrilo kao da je drug Kralju Stefanu Urošu i ženi mu, Jeleni Anžujskoj, jer ona je glavna junakinja romana.

O Đurđu Brankoviću i Prokletoj Jerini sazna sve da bi napisao roman Despot i žrtva, diveći se usput i objašnjavajući graditeljsko umeće u zidanju Smederevske tvrđave, kao da je inženjer.

Pored svega ostalog, usudi se da o mitskom Milošu u knjizi Roman o Obiliću, kaže da je bio „oniži, dežmekasti trgovac konjima“ i na taj način, mit literarno učini sasvim mogućim i životnim.

S druge strane, opisujući današnjicu, u Vrevi ili Poplavi, recimo, Dobrilo je „današniji“ i od samog „danas“, jer on je pisac koji je sa obe noge u bilo kom vremenu o kome piše.

Imao sam zadovoljstvo i da ga upoznam lično u njegovom i našem dičnom Arilju. Po mnogo čemu u karakteru, po toj naizgled oštroj naravi a u suštini sa obiljem ljudske topline, podsećao me je na mog pokojnog oca Desimira, koga sam često zvao „Oco“. Duboko se poklonivši Dobrilu, pitao sam:

„Mogu li, oco, da vas zovem mojim literarnim tatom?“. Uz šeretski, ariljski osmeh, reče:

„Kako da ne… sinok, ali tom tvom „oco“, dodaj i ono fino rusko „baćka“! Od danas si ti moj sinok, a ja tvoj oco-baćka.“

GRADINA KRALJA  DRAGUTINA

-Sva ova vrata na crkvi, ja sam projektovao i crtao, lepa su sećanja na to vreme.-

-Je l’, a kad je to bilo?-

-Davne 1980… I ovaj ulaz u crkvenu portu, i njega sam iscrtao i sa majstorima kamen prebirao. Isto su se ovako upalila bila nebesa kao danas.

-Jeste, ali i vreme mu je, kad će da bude toplo ako ne leti, sve je to dobri Bog udesio. Haj’te gospodine Dušane, da popijemo koju, valja se.

Sedim sa domaćinima na tremu parohijskog doma Crkve Svetog Ahilija u Arilju. Žarko je kao pred kraj sveta, titra sve oko mene, iako sam popio tek prvu čašicu rakije.

Pokazuju mi maketu budućeg spomenika Kralju Dragutinu, ktitoru crkve. Lome se koplja gde ga postaviti, na trg ili u portu crkvenu.

I likovna kolonija je tu svake jeseni. Ulja, akvareli, grafike, ukrašavaju parohijski dom.

Preko negovanog travnjaka i cvetnjaka crkvenog dvorišta, pogled se penje ka Klokoč brdu i Vigoštu Dobrila Nenadića. Desno, preko apside crkve kralja Dragutina, jedno za drugim, Vranjansko i Grdovačko brdo.

Iz crkve upravo izlazi tek venčani par, dočekuju ih trubači, bije i iz truba i sa upaljenih nebesa, rakija je tek druga, tamo preko svatova, pa još malo, je Urjak na Rzávu,  Urjak na Rzávu, pršti sve od slova „r“, tamo ću da potopim glavu zajedno sa ovom trećom rakijicom, da, na Urjaku, kao na kurjaku, pa na Uski vir, gde Kralj Čačka peva… „jutro se budi sa sumnjom, kako će proteći dan, a noć ti poruku šalje, da odsanjaš novi san“, Amira Medunjanin „kuva kafu“ za usnulog Cuneta, divna Divna Ljubojević zamiče sa svojim horistima, ja pijem tek prvu čašicu rakije, čudne su te prve čašice, nema im  kraja i ne daju mira, nebesa upaljena i dalje, e, Amira, Amira, „a što ćeemooo, ljubav kritiii, kad ja morammm…“, prilazim crkvenim vratima, milujem hrastovinu, ostavljam poljubac za daleka neka pokoljenja, nebesa su i dalje upaljena…

-Ooo, gospodine, samo izvolite, nećemo se valjda gurati na crkvenim vratima! A od kojih ste vi, tako stasiti, a i čudno odeveni?

-A, ja sam Duško Milošević, arhitekta iz Beograda… a… vi… čekajte… kako je to moguće… jesam popio nekoliko rakijica, ali… šta je ovo… kako je to moguće… ipak… jeste li to vi… Vaše Gospodstvo?

-Jeste, ja sam, Kralj Dragutin Stefan Nemanjić.

-Poštovanje Vaše Gospodstvo, ne znam kako je ovo moguće, ali misliću o tome kasnije… valjda kad se otreznim!

-Rekoste da ste iz Beograda, gospodine Dušane, kako je sad tamo, kako mi je Beograd, ima li još Ugara?

-Nema ih baš, dobro je Beograd, mada, uvek se nađe nekih novih Ugara. Dobar je Beograd, svašta je preturio preko glave, ali dobar je, dobar!

-Čuvajte ga, fino je to mesto. Nego arhitekto, čujem da hoće sećajnik da mi dižu. Dvoume se gde da ga stave. Ali, poručite im, ako ih znate, da se nisu usudili da me stave na bilo koje drugo mesto osim crkvene porte, jer ona je moja, kao i crkva, neću ja u tuđa dvorišta da zalazim. Jesam kralj, ali znam šta je čije i to poštujem.

-Reći ću im Vaše Gospodstvo, ništa ne brinite.

-I još nešto, Dušane. Kaži im da mi sećajnik stave baš ovde, poviše ovog divnog kamenog ulaza u portu. Skoro isti je bio i u moje vreme… ah, moje vreme, da, moje vreme… Nego, odoh sad, ostaj mi zdravo arhitekto!

-A što tako brzo idete… Vaše Gospodstvo… mogli ste još malo… imao sam dosta toga da vas pitam… a dokle idete, da vas povezem kolima?

-Hvala lepo gospodine Dušane, prijaće mi šetnja, ovim mojim bolnim nogama, a i ne idem daleko. Tu ispod, dole ispod crkve…

…Idem do onog našeg Dobrila Nenadića. Opet piše neke knjige. I uvek me pozove da mu malo diktiram šta da piše, pregledam šta je dosad napisao, a boga mi, i da popijemo po jednu njegovu odličnu rakijicu, sam je pravi, agronom jedan…Aaa, vidi Dukiša… ako slučajno sretneš onu moju Katelinu… ne moraš baš da joj kažeš da si me video… a pogotovo ne da sam otišao kod Dobrila… razumeš… e, da, umal’ zaboravih… Je l’ vidiš onu Gradsku galeriju… e tamo ti ima izložbu jedan vrstan slikar, arhitekta si, sigurno će da te zanima.

-Hoću sigurno, kako mu ime?

-Brajan se zove, Brajan Stikrios… on ti je i Svetog Ahilija oslikao. Uzdravlje gospodine arhitekto… arhitekto duše, rekao bih!

-Srećno vam bilo Vaše Gospodstvo, drago mi je da smo se… popričali!

Milan Pajević, Dobrilo Nenadić i Duško MIlošević u ARILJU

MORAVIČKA  GRADINA

Par kilometara od Arilja prema Ivanjici, uz reku Moravicu, na jednom, teško pristupačnom uzvišenju, nalaze se ostaci nekakvog pradavnog utvrđenja. Ta skupina kamenja još nema svoje zvanično ime, ali naslov ove priče bi sasvim izvesno mogao da bude naziv i ovom utvrđenju, jer se nalazi uzvodno uz reku Moravicu, u oblasti koja još od Svetog Save i srednjeg veka pripada Moravičkoj eparhiji. Kao i sve Gradine na našim prostorima i ova, Moravička, je na izuzetnom strateškom mestu, sa koga je bilo moguće imati punu vojnu, opažajnu i delatnu kontrolu celog predela.

I Moravička gradina mi iznova dokazuje da dobar deo srpske graditeljske istorije počiva baš na Kulama i Gradinama. To što su one većinom u ruševnom stanju govori i o našoj, sve samo ne lakoj, istoriji. Možda govori i o našem mentalitetu i nemaru, ali to je za neku drugu priču, ne manje važnu.

Čudesan je osećaj popeti se do ovih visina i do ove nebeske tišine. Usput, zemljanom stazom, prateći ritam svojih koraka i sve težeg disanja, čovek polako menja svoje agregatno stanje. Od urbanog, užurbanog, do onoga koji već primećuje svaki raznobojni cvetak i travku, iako im baš ne zna svakome ime.

U najnižem delu Gradine nailazi se na ostatke kružne kule. To je početak ovog izduženog utvrđenja. Na samom vrhu se sada nalazi zvonik crkve Svetog Ilije. Sama crkva je nešto niže, najverovatnije mnogo kasnije sazidana. Toliko je mala da bi slobodno mogla da se nazove pricrkvak. Ulazak kroz njena uvek otvorena vrata, pogled na oltarsku apsidu sa dve-tri ikonice i mesto za paljenje sveća, dovodi vas u ono smirujuće usamljeničko stanje kad ste možda najviše blizu samom sebi. To me stanje uvek vodi i u susret našim precima, najlakše uz najboljeg vodiča ka njima…

… Da, sedimo moj drug Milan Pajević i ja, daleko ispod temelja crkve Svetog Ahilija, jer veranda Dobrila Nenadića je takvo mesto zauzela u „pozorištu“ Arilje. Možda ne i slučajno, jer tako, odozdo, iz srednjeg veka, Dobrilo je imao najbolji pogled na sve naše Kule i Gradine.

Septembarsko letnje sunce milki nas po leđima. Kafa Dobrilove Petkane je sad tu, a otvaranje moje izložbe akvarela „Kule i Gradine“ već se nazire iza ugla.

Gledam ta draga lica, pršte reči istovremeno iz svih nas, red smeha, red mudrovanja, pa pomalo i istorije.

Ne znam za njih, ali ja sam na mestu gde sam jedino mogao da budem 6. septembra, 2018. godine, na sat od otvaranja moje izložbe akvarela. I nekako shvatam, taj moj čudesni višedecenijski krug akvarelisanja kao da je ovde, u Arilju, blizu Mora-vičke Gradine, zatvoren. Sve one predivne slike koje je rečima kroz svoje romane nacrtao Dobrilo Nenadić, večeras su ovde gde i treba da budu, na svom izvorištu. Od Moravičke Gradine do mojih Kula.

I kao da mi čita misli, večeras je to moj drug Milan i obznanio:

-Dule, mislim da ti je sad jasno, književnik Dobrilo nije tvoj literarni, nego likovni otac!

ODE  NAM  DOBRILO,  LJUDI!

(16.avgust 2019.)

„Sagubismo Milisava, ljudi!“ Trojica sredovečnih, dinarski čvornovatih ljudi, očigledno nisu uspeli da se sretnu na dogovorenom mestu sa svojim četvrtim ispisnikom.

I ne sreli se u ovakvoj gužvi!

Porta crkve Svetog Ahilija u Arilju puna je još od prepodneva.

Skupio se narod na tužnu vest, i zvona su ih prizvala. Stigli su i iz varoši i iz okolnih sela. Jedni sede na klupama uz južni zid crkve, neki u hladovini trema konaka, oni treći u senci stare lipe.

Grof Vronski, izdvojio se na stranu sa Milošem Obilićem. Obojica su u svečanoj opremi. Po navici, dlanovi im lako dodiruju drške mačeva. Prilaze im Lauš i Dadara, Miloš im jednim odsečnim potezom ruke, pokazuje da nisu dobrodošli. Pripuštaju sebi samo despota Đurađa Brankovića i despoticu Jerinu. Odmah iza njih pristiže i Jelena Anžujska, sa svojom brojnom dvorskom pratnjom.

Slikarsku bratiju predvodi Brajan, ikonopisac hrama Svetog Ahilija. Uz njega Stikrios, Jorgos i Jakos. Do njih i Milić od Mačve, a sasvim iznenada pridružuje im se i Milan Tucović, zadihan i rumen u licu. Grle ga, raduju mu se, ali uz to i potpuno ožalošćeni i sa nevericom. Miliću se i jedna suza odkotrlja.

Malo iza njih, svojim mislima zaneti, Stokiša i Šain kao da se nešto prepiru sa Prenkom. Papan i Mrkiša ih cimaju, kolutaju očima, stiskaju zube i ućutkuju ih.

Sasvim po strani i kao nekako preplašeni, stoje Dolkiti, Murdži i Koldi, predvođeni Grumdžolom. Na drugom kraju porte, Veliki Graz predvodi pleme Grendžija. Uz njega je Urbija, lepa kao boginja, lepa kao praskozorje.

Iz manastira Vratimlje stigli su Makarije, Prohor i Dimitrije sa desetak monaha. Odmah su napravili krug oko posmrtnog odra, okićenog gerberima i ružama i posutog sveže ubranim malinama.

I ono malo žamora sasvim je utihnulo. U somotskoj tišini, začulo se metalno praskutanje kandila. Utom dođe i miris tamjana…

„Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatisja imja Tvoje, da priidet carstvije Tvoje… Amin“…

Mekani avgustovski dan, sunčano je, ali ne i pretoplo. Kao da nešto svežine dolazi i od Rzava.

Nežno kao sen, nečujno kao san, iz priprate izlazi Jelena, sva u belom, sa vencem bosiljka oko glave.

„Nisi ništa uspeo da uradiš travaru!?“

Dorotej je sve vreme bio uz odar, s rukom na kovčegu. I dalje stasit i lep, iako mu se polako ipak primećuju visoke godine. Trže ga ovo Jelenino pitanje. Pogleda je nepomičnog lica, vlažnog i mutnog pogleda.

„Ništa, nažalost! Sad, kad je najviše trebalo, nisu mu pomogle ni majčina dušica, ni kaloper, bosiljak, medvetka, ni kukuruzna svila, beli slez, hajdučka trava, ništa… Sagubismo mi Dobrila, Jeleno moja!“

Duško Milošević