Leonardo, univerzalni um svih vremena

Leonardo da Vinči, Tajna večera, 1495, Crkva Santa Maria delle Grazie, Milano

Ni pola milenijuma posle pojave ovog potpuno jedinstvenog mislioca, slikara, vajara, anatoma, naučnika, arhitekte, inženjera, pa čak i kompozitora i dekoratera, ne opada interesovanje za njegova dela, ali i za njegov život. Išao je mnogo ispred svog vremena, a neke njegove ideje tek su realizovane 500 godina kasnije. Neke, opet, još nisu ni dešifrovane. Njegova biografija takođe je pokrivena velom tajne, i kad se čini  da se o njemu sve zna,  skoro svake godine pojavi se neki novi trag koji vodi u još nerazjašnjene detalje života jednog od najvećih umetnika koje je svet imao, a koji se zvao LEONARDO DA VINČI.

Leonardo da Vinči rođen je kao vanbračni sin Katarine i Pjetra da Vinčija, uglednog notara, 15. aprila 1452. godine u selu Ankijanu, blizu Vinčija. Leonardo je odrastao odvojen od majke u kući svog oca. U detinjstvu je na Leonarda najviše uticao njegov stric koji ga je uputio u svet biljaka i životinja koje će Leonardo do kraja života proučavati i obožavati i zbog kojih će kao veoma mlad postati i vegetarijanac.

Kao nelegitimni sin nije mogao da nastavi porodičnu tradiciju i radi u notarskom cehu, pa ga je otac, shodno Leonardovim veoma rano iskazanim talentima, poslao u majstorsku radionicu majstora Andera del Verokija gde je Leonardo učio slikanje. U to vreme, 1466. godine kada je Leonardo došao da uči slikanje, Verokio je bio vodeći firentinski vajar, zlatar i slikar. Tu Leonardo radi sa, u to vreme, manje poznatim umetnicima, Botičelijem, Peruđinom i di Kredijem, a 1472. godine postaje i član slikarskog esnafa, pod imenom Leonardo, bez onoga “Da Vinči”. Radi još neko vreme u Verokijevom studiju, zajedno sa njim slika. U to vreme šegrtuje i u kući Lorenca Medičija, Verokijevog zaštitnika. Leonardo ubrzo postaje poznat po svojim višestrukim talentima, lepom držanju, te postaje neizostavni deo firentinskog života. Slika Poklonjenje mudraca, ali sliku ne završava kada kreće put Milana.

Oko 1482. godine odlazi u Milano, na dvor Ludovika Sforce, gde ostaje do 1499. godine. Tu je osnovao i svoj atelje sa učenicima. U Milanu slika Tajnu večeru, koja zbog korišćenja neproverenih pigmenata počinje da propada još u vreme kada nastaje. Za Sforcu je trebalo da napravi ogromnu skulpturu konjanika, na kojoj je godinama radio. Sforca je, međutim, ušao u rat sa Francuzima i sav materijal za konjanika potrošen je u municiju. U Firencu se vratio 1500. godine i stupio u službu kod sina pape Aleksandra Bordžije, kao vojni inženjer i graditelj. U Firenci slika Mona Lizu,  a  počinje delo Bitka kod Angiarija koje ostavlja nezavršenim i za kojim i danas tragaju istoričari umetnosti. Jedan od njih, slavni profesor Mauricio Seraćini, istražujući uz pomoć visoko tehnoloških alata i skenera, našao je određene tragove i godinama pokušava da dokaže da je ovo Leonardovo delo skriveno iza lažnog zida u firentinskoj palati Vekio, iza slike Leonardovog biografa, Đorđa Vazarija. Vazari je u svom slavnom delu “Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata” zaista i opisao sa neizmernim divljenjem ovo Leonardovo delo, te je verovatno sve učinio da ga ne uništi u rekonstrukciji sale za koju je bio angažovan, skrivajući ga iza zida na kome je sam naslikao “Bitku kod Marćana”.

Leonardov nemirni istraživački duh nije mu davao mira, te je njegova biografija puna sukoba, nerazumevanja, čak i izbeglištva. Njegovom majstorstvu, ali i fizičkom izgledu i mnogim talentima su se divili mnogi, isto tako imao je i mnogo neprijatelja.

U Milano se vratio šest godina kasnije i onda je upoznao i slikara aristokratu Frančeska Melcija koji mu je postao učenik i životni saputnik.

Iako bi bilo logično da se susretao sa Rafaelom i Mikelanđelom, barem tokom svog boravka u Rimu 1513. do 1516. godine. Leonardo, međutim,  sa njima nije bio u dobrim odnosima. Smatra se da je Leonardo uticao i na preseljenje Mikelanđelovog Davida. Posle svih preseljenja i menjanja gradova, svojevrsnog političkog progona u kome je trebalo živu glavu izvući, Leonardo je stupio 1516. u službu kod francuskog kralja Fransoa I, koji mu je ustupio zamak pored kraljevske palate i dao mu veliku platu. Postao je i kraljev prijatelj. U Francuskoj je i umro, 2. maja 1519. godine, a njegov kovčeg je po njegovoj želji pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo je zabranio da se njegove kosti ikada prenesu u Firencu.

Leonardovi biografski podaci poslednjih godina se dovode ponovo u pitanje, a naročito posle planetarnog uspeha “Da Vinčijevog koda”. Da li je pripadao tajnim društvima, da li je bio vođa Sionskog priorata (ukoliko je zaista postojao), zašto je tako često ostavljao svoja dela nezavršenima, šta ga je i ko oterao iz Italije u Francusku. Da li je njegov nemirni duh jedini krivac za nezavršena mnoga dela.

Leonardo da Vinči, Glava devojke, 1483, studija, Palazzo Reale, Torino

Stvorio je relativno mali broj slika, a mnoge ostavio i nezavršenima. Ipak, smatra se za jednog od najuticajnijih slikara svih vremena. Danas se ima utisak da je njegov nemirni i radoznali duh, u periodima kada se posvećivao anatomiji ili vojnom inženjerstvu slikarstvo i vajarstvo gurao u drugi plan. Leonardu možemo da zahvalimo za mnoge ideje koje je ovaj svet ostvario. Kod Leonarda smo upravo prvi put videli robota, helikopter, bicikl, tenk i mnoge druge ideje koje su delom ostvarene tek danas. Njegovi rukopisi, kodeksi i proučavanja, pisana neuobičajeno, “kao u ogledalu” s desna na levo, jer je Leonardo bio levoruk, i danas se proučavaju isto onako detaljno kao i slike. Mona Liza je osim što je najpoznatija slika na svetu svakako i najproučavanija slika koja svakih par godina dobije i neko novo otkriće i tumačenje.

Leonardo je čovek za sva vremena. Njegov duh i inventivnost ni danas nisu prevaziđeni a njegov misteriozni život još dugo će inspirisati istraživače, pisce, slikare i filmske stvaraoce da tragaju i pronalaze nove analogije i dokaze o jedinstvenom Leonardu da Vinčiju.

Suzana Spasić