Povratak renesanse – Mikelanđelove skulpture i Leonardova slika

Posle Mikelanđelovih skulptura, slika za koju se smatra da je Leonardova na proceni

Mikelanđelove skulpture

Svet umetnosti nedavno je obradovala vest da su dve skulpture u bronzi „identifikovane“ u Velikoj Britaniji. Bronzane skulpture majstora renesanse Mikelanđela Buonarotija nisu imale dobru sudbinu, neke su nestajale u ratnim vihorima, pretopljene u topovsku đulad, a neke su se pojavljivale i nestajale tokom vekova. U 19. veku su ove skulpture koje danas smatramo poslednjim preživelim primercima Mikelanđelovih radova u bronzi prvi put njemu pripisane, a boravile su u kolekciji barona Rotšilda. U 20. veku stručnjaci su menjali mišljenje, pa su ih pripisivali različitim autorima italijanske renesanse. Poslednja istraživanja utvrđuju da su ovo ipak Mikelanđelova dela nastala u periodu između dva značajna „posla“ koja je umetnik izveo – između stvaranja Davida i oslikavanja Sikstinske kapele. U svakom slučaju, svet ljubitelja umetnosti obradovan je vešću da je autentičnost oviih figura potvrđena a detaljne izveštaje eksperti pripremaju za jul ove godine.

Portret renesansne dame – moguće da je Leonardov portret Izabele D’Este

U međuvremenu, jedna značajna slika za koju bi se moglo utvrditi da je delo Leonarda da Vinčija, zaplenjena je iz privatnog sefa u Švajcarskoj banci prema potrazi italijanske policije, koja smatra da je slika izneta iz Italije nelegalnim putem. Povratak ove slike za koju italijanska policija tvrdi da se slika nalazila u privatnoj kolekciji blizu Lugana, u porodici koja živi i u Švajcarskoj i u Italiji i koja je najverovatnije sliku želela da proda.

Portret renesansne dame Izabele D’Este svakako je odmah pokrenuo i istraživanja istoričara umetnosti, kako bi se potvrdila autentičnost. Crtež – portret Izabele D’Este Leonarda da Vinčija nalazi se u Luvru i smatra se da je bio skica za sliku, za koju vekovima stručnjaci nisu bili sigurni da je Leonardo ikada naslikao.

Vodeći italijanski stručnjak za Leonarda, Karlo Pedreti uveren je da je u pitanju Leonardovo delo, dok neki drugi stručnjaci smatraju da možda nije sasvim Leonardovo, već da su ga dovršili učenici.

Ticijan – Izabela D’Este, 1534-36, Umetničko-istorijski muzej, Beč 

A ko je bila Izabela D’Este, poznata kao „prva dama renesanse“, čije je ime neodvojivi deo istorije umetnosti, uz najpoznatije umetnike svog doba?

Izabela D’Este, Markiza od Mantove, rođena je 1474. godine. Njen život nam je danas najviše poznat zahvaljujući bogatoj prepisci koju je vodila sa svojim krugom. Ta prepiska, sa više od 2000 sačuvanih pisama, donosi informacije ne samo o umetničkom svetu renesanse, već i o jedinstvenoj ulozi koju je ova žena imala u njoj.

Bila je vladarka, zaštitnica umetnosti, majka osmoro dece, muzičarka i inovator u modnom smislu. Njene inovacije u oblačenju kopirale su žene na dvorovima u čitavoj Italiji i čak i u Francuskoj.

Rođena je u aristokratskoj porodici u Ferari. Otac joj je bio vojvoda Erkole I d’Este a majka Leonora Napuljska, ćerka Ferdinanda I, napuljskog kralja. U porodici je dobila odlično klasično obrazovanje i još kao devojčica upoznala mnoge humaniste i umetnike. Učila je rimsku istoriju, a veoma brzo je počela da prevodi sa grčkog i latinskog. Pored istorije i jezika, znala je da recituje Vergilija i druge antičke pesnike, a odlično je svirala lautu, pevala i osmišljavala nove plesne korake.

Sa samo šest godina ugovoren joj je brak sa Frančeskom Gonzagom, budućim markizom od Mantove. Iako Gonzaga nije bio lep, Izabela mu se divila zbog hrabrosti i snage. Idućih nekoliko godina je provela pripremajući se za ulogu markize od Mantove. Brak je sklopljen deset godina kasnije, 1490. godine, kada je Izabela napunila 16 godina, a Gonzaga postao markiz i general vojske Mletačke republike (Venecije). Zbog tih obaveza, on je morao često da odlazi u Veneciju, dok je Izabelu ostavljao da upravlja dvorom i da vodi poslove. Izabela je ostajala okružena svojom porodicom, u društvu majke i sestre Beatriče, a kasnije se zbližila sa Elizabetom Gonzaga, sa kojom je vreme provodila čitajući knjige i putujući van grada. Intenzivno su se dopisivale sve do Elizabetine smrti 1526. godine.

Leonardo – Izabela D’Este, 1499-1500, Luvr, Pariz

Četiri godine posle sklapanja braka, Izabela je rodila prvo od osmoro dece, ćerku Eleonoru. Deca su se rađala kontinuirano, iako je samo godinu dana otkako se Izabelin brat Alfonso oženio Lukrecijom Bordžijom, ona postala ljubavnica Izabelinog muža Frančeska. Lukrecija se pre toga prividno sprijateljila sa Izabelom, kojoj je ova afera bila poznata. U prepiskama koje su sačuvane ostoje podaci o njenoj emotivnoj patnji i napadima ljubomore. Ipak, veza između Frančeska i Bordžije okončana je tek kada se Frančesko, koji je vreme provodio i sa prostitutkama zarazio sifilisom.

U to vreme, Frančesko Gonzaga se borio protiv francuskog kralja Šarla VIII, a kada je na vlast došao kralj Luj XII, 1509. godine, markiz je uhapšen na spavanju i odveden u Veneciju. Izabela je tada preuzela komandu nad Mantovom i uspela da grad odbrani od napadača. Potpisala je mirovni sporazum i njen muž je pušten iz zatvora 1512. godine. Iste godine bila je domaćin Kongresa u Mantovi na kojem je odlučivano o Firenci i Milanu. Pokazalo se da je Izabela mnogo kometentnija kao vladarka nego njen muž. Kada se Frančesko vratio na dvor, ponižen i besan zbog političkog uticaja svoje žene, brak je konačno propao. Izabela počinje da živi nezavisno i da slobodno putuje Stiže u Rim, gde je na dvoru pape Lava X bila tretirana kao kraljica koja je privlačila opštu pažnju.

Posle smrti svog muža Gonzage, 1519. godine, Izabela se vratila u Mantovu gde je vladala zajedno sa svojim maloletnim sinom Federikom. Igrala je i značajnu političku ulogu koja je poboljšala poziciju Mantove i pretvorila je u vojvodstvo dok je za drugog sina Erkola obezbedila kardinalsko mesto. Poslednjih godina života, Izabela se vratila u politički život, vladajući u Solarolu u Romanji, sve do svoje smrti 1539. godine.

Od Mantove je napravila kulturno središte. Otvorila je školu za devojčice a svoj dvor pretvorila u muzej sa najboljim umetničkim predmetima. Pomagala je filozofe, pesnike i slikare, kao što su Rafael, Ticijan, Đovani Belini i Leonardo da Vinči. Leonarda je godinama pozivala da joj uradi portret. Tokom godina, Izabela je u pismima neprestano molila Leonarda za bilo kakvo umetničko delo koje bi uradio za nju, ali je on ostao pri svome i nikada ništa više od tog jednog crteža (danas u Luvru) joj nije poslao. Zato je danas veliko pitanje da li je slika koja se nedavno pojavila zaista delo slavnog Leonarda, ili su je prema započetom delu i skici uradili Leonardovi učenici.

Suzana Spasić