Tajne venecijanskog stakla

Đovani Belini – Devojka sa ogledalom, 1515. Umetničko istorijski muzej, Beč

Prirodno staklo poznato je još od praistorijskih vremena, o čemu govore i delovi oružja i oruđa pronašeni na raznim mestima u svetu. Za postojbinu veštačkog stakla uzima se Egipat gde su pronađeni ne samo predmeti već i čitave radionice sa kalupima i delovima peći za topljenje stakla. Asirci, Feničani i Palestinci imali su još razvijeniju proizvodnju stakla, a jedna legenda kaže da je staklo upravo nastalo negde na obalama jedne reke u Siriji, sasvim slučajno. Feničanski trgovci su koristili šalitru kako bi se grejali dok logoruju na putu i topljenjem i mešanjem sa peskom, stvoreno je staklo. Po drugoj, topljenjem šalitre i mešanjem sa peskom. Od desetog veka pre nove ere staklo je preko Balkana stiglo i do Mediterana. Negde do petog veka Rim postaje centar proizvodnje stakla, koje se koristi za izradu nakita, posuđa, ukrasnih predmeta. Po padu Rimskog carstva i centar proizvodnje stakla seli se u Vizantiju, a zatim u 12. veku ponovo u Siriju, koja je sve do Tamerlanove invazije bila značajan centar izrade dekorativnog stakla.

U Evropi, čak i u Rajnskoj oblasti koja je bila poznati rani umetnički centar, staklo se još od rimskih vremena proizvodilo isključivo za svakodnevnu upotrebu. Sa druge strane, već u 12. veku Venecijancu su pravili staklo izuzetno dobrog kvaliteta, ali prvi sačuvani primerci potiču najverovatnije iz 15. veka. Trgovina sa Istokom Mlečanima je pomogla da održe veze sa majstorima iz Aleksandrije i iz Sirije i već u 15. veku venecijanski staklari izrađivali su kobalt ukrašen slikama u emajlu.

Anđelo Barovije (Angelo Barovier – Agnolo da Murano) – Barovije čaša, 15. vek, Muzej stakla, Murano

Venecijanski staklari postali su odlični majstori u obradi mekog stakla, koristili su razne alatke, izvlačili uvojite ornamente i proizvodili vrstu dekorativnog stakla po kome je Venecija možda i najslavnija. Graviranje motiva dijamantom pojavilo se čim je bilo moguće proizvoditi prozirno staklo dobrog kvaliteta. Ovo staklo koje se pravilo na venecijanskom ostrvu Murano nazvano je cristallo zbog sličnosti sa gorskim kristalom. Venecijanski majstori su, kao i majstori iz Aleksandrije, imitirali u staklu ne samo gorski kristal nego i skupocene vrste kamena, kakvi su jaspis ili oniks. Dodavanjem amalgama žive i lima na poleđinu stakla, mletački majstori uspeli su da naprave relativno veliku i čistu površinu reflektujućeg stakla. Iako otrovan i delikatan, ovaj proces doveo je do masovne proizvodnje ogledala u Veneciji tokom 16. veka, što je bilo od izuzetnog značaja za privredu Republike, a naročito posle opadanja trgovine sa Istokom.

Pravljenje ogledala

Potražnja za ogledalima dovodila je do mnogih intriga, špijunaže i propalih pokušaja da se „ukrade“ venecijanska tehnika. Koliko je proizvodnja ogledala bila važna za Veneciju govori i podatak da su staklari bili veoma cenjeni i privilegovani članovi mletačkog društva, ali da im je država pretila smrtnom kaznom ukoliko napuste Veneciju. Kada je Luj XIV uspeo da za potrebe izgradnje raskošnog Versaja privuče grupu venecijanskih majstora kako bi otkrili svoju strogo čuvanu tajnu, njih je vrlo brzo stigla kazna i svi su najverovatnije otrovani 1667. godine.

Venecijanski monopol nad kvalitetnim staklom trajao je sve dok staklari iz ostatka Evrope nisu počeli da primenjuju druge, novootkrivene tehnike u proizvodnji.

Muzej stakla u Veneciji (Museo del Vetro), u Palazzo Guistinian, čuva neke od najvrednijih primeraka venecijanskog stakla i ujedno daje pregled istorije i razvoja staklarske umetnosti. Čuvena palata je upravo renovirana i ovih dana se ponovo otvara za javnost. I još jedna napomena za one koji se nađu u Veneciji: ako ste zainteresovani da se bliže upoznate sa istorijom stakla i ostrvom Murano, besplatan prevoz čekaće vas na San Marku, ali računajte i na to da ukoliko ništa ne kupite na ostrvu, sami ćete morati da se snađete (i da platite) za povratak redovnom vaporeto linijom.

S.Spasić

Murano, staklo na trgu, foto: ©Dragana Milić