Tamara de Lempicka – glamurozna zvezda međuratnog perioda

Torino, izložba slika Tamare de Lempicke, do 30. avgusta 2015.

Ovog leta  putnike namernike u Torinu će dočekati dve izuzetne izložbe. Na jednoj je do 19. jula predstavljeno stvaralaštvo Amadea Modiljanija, a na drugoj, sa trajanjem do 30. avgusta, dela Tamare de Lempicke. Njene slike, a posebno izraziti art deko portreti, asociraju nas već na prvi pogled na ono sjajno vreme džeza, kempa i svakako dekadentni sjaj visokog društva.

Tamara de Lempicka, poznata kao “lepa Poljakinja” bila je prva umetnica koja je dostigla titulu prave  glamurozne zvezde između dva rata. Rođena je 16. maja 1898. godine kao Tamara Gurvik Gorska, u Varšavi, u Poljskoj, u porodici majke Poljakinje i oca Rusa, advokata. Baba po majci je ohrabrivala i tokom prvog dužeg putovanja u zimu 1911. po francuskoj rivijeri i Italiji, Tamara se prvi put susrela sa velikim majstorima italijanskog slikarstva. Dok je Tamara pohađala školu u Lozani, roditelji su se razveli. U znak protesta zbog majčinog nov og braka 1914. godine, Tamara odbija da dođe kući za vreme raspusta i umesto toga odlazi kod tetke u Petrograd. Tu sreće grofa Tadeuša Lempickog, petrogradskog advokata za koga se udaje 1916. godine. Međutim, ruska Revolucija menja život ovo dvoje ljudi iz korena. Tadeuš biva uhapšen i tek posle nekoliko nedelja, uz pomoć švedskog ambasadora, Tamara uspeva da ga izvuče iz zatvora. Tamara i Tadeuš se sele u Dansku, gde ostaju do 1918. godine kada prelaze u Pariz, u kome Tadeuš ne može da nađe posao.

Tamara de Lempicka slika portret Tadeuša de Lempickog, 1928. © Tamara Art Heritage

Uskoro dobijaju ćerku Kizet, a Tamara uzima časove slikanja, uglavnom od slikara Morisa Denija i Andrea Lota, sa ciljem da preko slika nekako zaradi za život. Slika mrtve prirode i portrete svoje ćerke i komšinice Ire. Pohađa slikarsku akademiju i u vreme kada je Pariz prestonica umetničkog  života, postaje portretista mondenskog društva. U isto vreme, izlaže i na prvoj art deko izložbi u Parizu, 1925. godine a iste godine pravi i samostalnu izložbu u Salonu Tiljeri u Parizu i u Milanu. ZA izložbu u Milanu je za šest meseci naslikala 28 novih slika i uskoro postaje izuzetno popularna u mondenskim krugovima, tako da je u svom najplodnijem periodu od 1924. do 1934. godine Tamara de Lempicka naslikala više od 100 portreta pripadnika visokog društva, u isto vreme družeći se sa Pikasom, Koktoom, Židom, postajući deo boemskog Pariza, uplićući se u ljubavne veze i sa ženama i muškarcima, praćene skandalima. Intrigirala je javnost koliko i Ficdžeraldov “Getsbi”, Greta Garbo, Koko Šanel, koji su joj bili savremenici. Njen muž, umoran od svih tih skandala i afera, napušta je 1928. godine.

Tamara de Lempicka, Autoportret u zelenom bugatiju, 925. Tamara de Lempicka slika portret Tadeuša de Lempickog, 1928. © Tamara Art Heritage

Čuveni autoportret iz 1925. na kome je sebe predstavila u zelenom “Bugatiju” simbolizuje imidž moderne i emancipovane žene koja živi nesputano, ne mareći mnogo za pravila morala. Glamurozna lepotica upravlja i “vlada” čuvenim imenom “Bugati”, iza koga stoji snaga i moć.

Ipak, ono što će ostati kao jedna posebna priča iz života Tamare Lempicke svakako je susret koji je inicirao tada vrlo popularni pesnik Gabrijele D’Anuncio, koji je poziva da mu naslika portret, imajući u planu da od Tamare napravi još jednu u nizu svojih ljubavnica. Tamara ga dva puta posećuje čuvenoj vili Vitoriale, da bi ga naslikala, smatrajući da bi u tom trenutku portret čuvenog pesnika i dendija odjeknuo u visokim krugovima kao nezapamćen uspeh. Sa druge strane, Gabrijele D’Anuncio je za Tamaru imao nešto drugo u planu. Ni njen ni njegov plan se ne ostvaruju tako da Tamara odlazi bez portreta a D’Anuncio ostaje bez afere.

Odmah nakon rastanka od prvog muža, Tamara upoznaje barona Kufnera i postaje njegova ljubavnica. Kupuje veliki apartman u Parizu i prvi put putuje u Sjedinjene Države. Tokom godina velike depresije nastavlja da radi i da izlaže u pariskim galerijama. Baron Kufner joj nudi brak 1933. godine koji ona prihvata po savetu svoje majke. Baron Tamaru izvlači iz njenog kvazi boemskog života i okruženja, osiguravajući joj mesto u visokim krugovima na koje je bila slaba. Zbog jačanja nacizma u Evropi, Tamara se ne oseća sigurnom i ubeđuje muža da prodaju veći deo njegove nasleđene imovine u Mađarskoj. Godine 1939. par odlazi u Ameriku povodom jedne Tamarine izložbe i Los Anđelesu  i tu ostaju nastanjeni na Beverli Hilsu. Dve godine kasnije i Kizet se priključuje majci i očuhu u Americi. PReseljavaju se u Njujork 1943. godine i mada Lempicka nastavlja da se druži sa ljudima iz visokog društva, njena popularnost kao slikara opada. Posle rata često putuje u Evropu, posećujući moderne banje. Nastavlja jedno vreme da slika u svom prepoznatljivom stilu, iako menja same teme na slikama, prelazeći čak i na apstrakciju. U to vreme usvaja i novi način slikanja slikarskim nožem ne koristeći četkicu. Ipak nove slike nisu najbolje primljene kada ih je izložila 1962. godine. Odlučuje da više nikad ne izlaže i da se povuče iz aktivnog života profesionalnog slikara. Ipak nastavlja da slika, ponekad ponavljajući detalje sa starih slika.

Tamara de Lempicka, 1939, © Tamara Art Heritage

Posle smrti barona Kufnera 1961. godine, Tamara prodaje skoro sve što ima i kreće na trostruko putovanje oko sveta brodom. Posle toga se seli u Teksas da bi bila blizu ćerke Kizet i njene porodice. Kizet postaje Tamarin menadžer, sekretarica, pomoćnica koja teško podnosi majčino ponašanje i potrebu da dominira životom čitave Kizetine porodice. Poslednje dve godine života Tamara provodi u Kuarnavaki u Meksiku. VIše puta menja svoj testament kako bi što više kontrolisala svoju porodicu. Kada Kizetin muž umre 1979. godine, ona posećuje sada već ozbiljno bolesnu majku u Meksiku i ostaje sa njom sve do Tamarine smrti u snu, 18. marta 1980. godine. Po želji Tamare de Lempicke, njen pepeo je rasut iznad kratera vulkana Popokatepetl.

Suzana Spasić