Milan Pajević: Dobrilovi dani 2024.

Dobrilovi dani u Arilju, ooktobar 2024.

Sinoć, 28.10. u Arilju je “spuštena zavesa” na kulturnu manifestaciju ” Dobrilovi dani” u organizaciji Narodne biblioteke koja nosi njegovo ime Dobrilo Nenadić. Završno veče je imalo u svom sadržaju promociju istorijskih romana Ane Atanasković i osvrta na njene ali srednjovekovne Dobrilove istorijske romane. O Aninim romanima sam već pisao, Avant Art magazin je objavio moj osvrt na novi roman Zmajeva žena, a ovde je koncept mog sinoćnjeg izlaganja.

“Riječ je cigla, kamen, a priča je građevina” (Vladika Grigorije)

Ne znam da li je i koje Dobrilove romane čitao uvaženi vladika Grigorije, ali znam da je jedan drugi “vladika”, zdravstveni poslanik, profesor i doktor Aco Jovičić, detaljno anlizirao romane (i pravio psihološki profil njegovih junaka) jednog od najtiražnijih i svakako najboljih pisaca koji su svojim pisanjem uranjali u i osvetljavali, naravno iz svog ugla, srednji vek na prostorima srpskih država.
Posle svog prvog romana DOROTEJ (1974), koji je stekao planetarnu popularnost ne samo tiražima, prevodima, snimljenim filmom, Dobrilo je napisao roman KIŠA (1979) u kome je na duhovit način secirao život jedne male srpske varoši i njenih građana u kome su se mnogi Ariljci prepoznali, pa je naš pisac jedno vreme držao toplu preobuku i vuneno ćebe, ozbilno zabrinut za svoju sutrašnjicu. Vremena su bila takva, nije zaglavio u apsani, ali je sa službom agronama detaširan u seosku ispostavu, bukvalno na putu za Ivanjicu.

Ovo nisam pomenuo slučajno. Duboko sam ubeđen da je “halabuka” viđenih ljudi i rukovodilaca prepoznatih u romanu Kiša, koji ipak nisu smeli da već etabliranog pisca sa silno hvaljenim romanom Dorotej kažnjavaju za “drskost” nekim robijama, ali se u našeg zemljaka uvukao strah koji je lečio traganjem za žitijem poznatih istorijskih likova srpskog srednjevekovlja. Tako se prvo pojavio roman DIVLJE ZVEZDE (1985). “Roman govori o poslednjim danima kraljice Jelene Anžujske, majke dvojice srpskih kraljeva Dragutina i Milutina, u Brnjcima, srednjevekovnom gradu na obali Ibra. Želja kraljice Jelene je bila da se sahrani po običajima katoličke crkve, kojoj je pripadala od svog rodjenja. Medjutim, ambiciozni episkop Danilo, čuveni tvorac važnog Zbornika srpskih kraljeva, želi na svaki način da kraljica bude pokopana kao kraljica pravoslavne vere, uz to i kao svetica. Da bi ostvario svoju diplomatsku misiju, traži pomoć od prepredenog monaha Pahomija, koji ga savetuje da premesti manju crkvu na Jarmilin kamen i da taj gradjevinski poduhvat u narodu predstavi kao čudo, koje se desilo pod okriljem noći, a opet kao znak sa nebesa. Sa druge strane Fra Jozo, bivši templar, u službi fratra na dvoru kraljice, svojim pronicljivim umom sumnja u istinitost `čuda sa crkvom`” Jelena je ostavila dubok trag u srpskom narodu , ne samo kao dobrotvorka i prosvetiteljka već i kao ktitor, pa i pisac i preodilac, “knjigočuvarka” i bibliotekarka. Obnavljala je mnoge svetinje, ne samo pravoslavne, već i katoličke. Pored crkve Svetog Nikole u Skadru (gde se zamonašila posle smrti muža) obnovila je manastir svetih Sergija i Vlaha na reci Bojani i nekoliko u priobalju Skadarskog jezera. Na ruševima starog zdanja izgradila je svoju zadužbinu Gradac. Odabrala je mesto za svoje tihovanje gde se i upokojila, 8. februara 1314. u svom dvoru Brnjaci na padinama Mokre gore. Sahranjena je u svom manastiru Gradac. Njoj je posvećen i roman KRALJICA JORGOVANA (delo počinje onde gde se završava strah( MP) koji je napisala Ana Atanacković, kojoj je Dobrilo, dok ga je pisala, dao par korisnih saveta.

U ovaj ciklus Dobrilovih srednjevekovnih romana ulaze još DESPOT I ŽRTVA (1988), ROMAN O OBILIĆU (1989), BRAJAN(2000)i novela AHILIJE (1996).

Pored ovog ciklusa istorijskih romana Dobrilo je objavio i nekolio romana iz vremena vladavine kralja Milana Obrenovića, koga je smatrao najuspešnijim srpskim vladarom: SABLJA GROFA VRONSKOG (2002), POBEDNICI (2004), MRZOVOLJA KNEZA BIZMARKA (2005) i HERMELIN (2006).

Roman GVOZDENO DOBA (2009) govori o prvobitnoj zajednici i suživotu čoveka sa prirodom, izdvajanju vođa… I mislim da je neopravdano zapostavljen u našoj literaturi.

Mislim da će žižak od vatre koju je zapalio Dobrilo goreti još dugo, da će se pričati, govoriti, pisati o njegovom stvaralaštvu.

Milan Pajević