Iz mog ugla: (Ne)naučna nadgornjavanja

Za AAM ekskluzivno:

 Tamara Ognjević,

 istoričar umetnosti i književnik

Iako sam sebi pre nekoliko godina svečano obećala da ću sa ovdašnjim naučnim krugovima iz razloga koji se paušalno mogu okvalifikovati kao “nepomirljive razlike u karakteru”, imati onoliko posla koliko je to nužno glede završavanja poslediplomskih studija, pre nekoliko dana sam zažmurila na jedno oko i hrabro prekršila zadato obećanje. Naravno, ekspeditivno sam “sankcionisana” najrigidnijim mogućim merama. Konačno, ja sam srednjovekovac po difoltu što bi rekli ovdašnji divni klinci, a i oni koji su me “sankcionisali” su srednjovekovci, pa je prilično prirodno da cela ta operacija nije mogla da prođe bez razvlačenja konjima na repove, čerečenja i odsecanja ponekog ekstremiteta. Čisto vaspitno, naravno. Da se setim da je obećanje – svetinja! Naročito kad ga čovek sam sebi da.

Rafael, Atinska škola 1510-1511, Stanza della Signatura, Vatikan

Ali da krenemo od početka.

Tokom nedavne posete jednom ovdašnjem manastiru (iz razumljivih razloga neću koristiti imena, jer u našem malom mistu sve je taman toliko maleno da će se svi koji treba prepoznati bez problema) budem upitana bih li predložila temu za Zbornik naučnih radova koji je uveliko u pripremi, a glede važnog jubileja koji je od najvećeg značaja kako za sam manastir tako i za našu istoriju. Odmah mi se tu diskretno naglasi da je Zbornik podržalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, te da ga uređuju neki od ovdašnjih vodećih naučnih autoriteta. Primim sve to k znanju iako mi se, budimo iskreni, već tu u manastirskom mirnom zelenilu, uz ljupki poj ptica i meki žubor vode, palilo ono dobro poznato svetlo za uzbunu, a polusanjiv glas moje savesti dobacivao iz daljine – a obećanje?

Rafael, Euklid, detalj sa slike Atinska škola 1510-1511,   Stanza della Signatura, Vatikan

Ah, pa nisu svi autoriteti iz moje struke raspoređeni po malim lobijima koji kada ne ratuju međusobno ili se jedni drugih uz osmeh gnušaju, najveći deo vremena provode satirući se od napora da niko nepozvan i neproveren, pre svega porodično i partijski, ne zaviri u sveti hram nauke! Misli pozitivno!  – dobacila sam sopstvenoj savesti.

Ona je gubeći se u daljini dometnula nešto u stilu – Ma da, znamo kakav si mazohista. Samo napred. Nemoj posle da se žališ!

Odmahnula sam rukom kao da teram dosadnu mušicu i u skladu s punoćom manastirskog mira krcatog uzvišenim hrišćanskim maksimama zaneseno zaključila – Ko se ne ponizi taj se ne uzvisi.

Nije trebalo ni nedelju dana da osetim sve konsekvence!

Na moj predlog teme, tačnije na apstrakt koji sam poslala uredništvu preko manastirske uprave, odgovorila je lično glavna urednica predmetnog Zbornika. Bez akademskih glaze rukavica i uobičajenog kolegijalnog takta, s vrata mi je spočitala, kako to čine strogi profesori s ambicioznim neznalicama, nekoliko bitnih stavki, sve me usput oslovljavajući s gospođo (sic!):

1. Da je reč o ozbiljnom zborniku sa oznakom M44 (u kategorizaciji naučnih publikacija u Srba predstavlja izdanje od nacionalnog značaja, Amerikanci istu oznaku koriste za 155 milimetarsku samohodnu haubicu dizajniranu pedesetih godina 20. veka – kako god okreneš reč je o stvari koja odjekuje daleko), a ne o nekoj naučno-popularnoj publikaciji;

2. Da ako smatram da posle profesora NN imam bilo šta da dodam na predloženu temu, samo izvolim ali da imam u vidu da će me recenzenti dočekati na adekvatan način (?!);

3. Da ako uopše mislim da moj rad bude razmatran još u fazi dok je samo na nivou predloga, ne nazivam više vladarku MM kao MM već kao MO, jer je još pre pola veka dokazano da je ona MO od strane eminentnog profesora XX (za vašu informaciju, profesor XX je samo izneo jednu od nekoliko mogućih hipoteza o poreklu vladarke MM, a kako sigurnih dokaza o njenom poreklu nema i njegovo hvale vredno razmišljanje ostaje samo na nivou pretpostavke);

4. I, naposletku, da ne pokušavam ni u snu da skliznem u vulgarizaciju (?!) kada je reč o pomenutoj promeni rodne klime na srpskom srednjovekovnom dvoru, jer će me i tu dočekati recenzenti na adekvatan način (da nema potpisa, titule i naziva akademske institucije, pomislio bi čovek da je dobio preteće pismo).

Rafael, Platon i Aristotel, detalj sa slike Atinska škola 1510-1511, detalj, Stanza della Signatura, Vatikan

Pročitam mejl uvažene urednice Zbornika još dva puta kako bih se uverila da neke delove nisam sanjala i dozvolim sebi da po hiljaditi put budem zatečena (ne)naučnim ponašanjem jedne uvažene predstavnice domaće nauke.  Neozbiljno je to s moje strane. Pogotovu kada se ima u vidu šta sam sebi ne tako davno svečano obećala. A to moje obećanje nije nastalo kao plod sentimentalnog hira, već kao posledica iskustva. Naime, svaki pokušaj da se izađe iz dobro utvrđenih zabrana domaće nauke je kažnjiv, a nedostatak korisnih veza u ovdašnjim naučnim krugovima još kažnjiviji. Ne dobijate pozive za kongrese, zbornike i druge naučne aktivnosti ako ne pripadate tom miljeu. A, ne pripadate tom miljeu ako se ne uklapate u sve obrasce koje isti nameće. Obrasce u okviru kojih jedan doktor humanističkih nauka, stručnjak i predavač na uglednom državnom fakultetu, urednik jednog Zbornika podržanog od strane resornog ministarstva, bez pardona donosi zaključke o radu koji još nije napisan, smatra da nakon mišljenja jednog respektabilnog stručnjaka niko više nema šta da doda ili oduzme na istu temu, te proglašava naučnu hipotezu nespornom činjenicom, dok usput koristi priliku da upozori autora nenapisanog rada na koji bi način trebalo da razmišlja da bi njegovo razmišljanje bilo prihvaćeno …. Jooooj!

Nauka je mrtva ako ljudi ne poštuju svoje kolege pogotovu onda kada o istom problemu imaju drugačije mišljenje.

Rafael, Pitagora, detalj sa slike Atinska škola 1510-1511, detalj, Stanza della Signatura, Vatikan

Pa, lepo sam ti rekla da ćeš se kajati – dobacuje slavodobitno moja savest.

Urednici Zbornika sa važnom oznakom M44 otpisala sam da povlačim najavljenu temu i to ne zato što mislim da ona ne ispunjava kriterijume ozbiljne naučne publikacije, već zato što mi je upravo ton i sadržaj njenog mejla nedvosmisleno stavio do znanja da je to projekat u kome ne traba učestvovati. Što bi rekao savremeni portugalski pisac i lajfkouč Žoze Mikard Ćeteišira – došla sam do faze kada više ne tolerišem selektivnu erudiciju i akademsku aroganciju. Život je suviše kratak i dragocen za (ne)naučna nadgornjavanja.

©Tamara Ognjević