Pomor knjižara: sami smo krivi

Knjižara “Danilo Kiš” na Terazijama

Recite iskreno, kada ste poslednji put ušli u Knjižaru “Danilo Kiš” ili na primer u Srpsku književnu zadrugu? Ili “Gecu Kon”? Gde kupujete knjige, ako ih kupujete? Kada ste sreli nekog pisca u ovim knjižarama?

Dok u Laguninoj knjižari u Knez Mihailovoj uvek možete da sretnete bar pet kupaca istovremeno, ili u Knjižari Delfi u SKC… Neka mesta prosto pregazili su ne samo vreme i kriza već i nezainteresovanost vlasnika koji su se smenjivali u grubim privatizacijama da ta mesta održe kao kultur-punktove u gradu u kojima je moguće ne samo kupiti neki naslov već i publiku, čitaoce, zainteresovati, prigrliti, privući. Kriva je privatizacija, naravno, to je ono što se stalno čuje. Da li iz neznanja, ili iz nemara, iz javašluka ili po nekom zavereničkom planu, tek, neki novi vlasnici starih izdavačkih kuća više su bili, kontra Dositeju, za “zvona i praporce” nego za knjige. Te su knjige malo po malo isterivali iz knjižara, u koje su useljavali parfimerije, butike i kladionice.

Sad je na redu i Knjižara “Danilo Kiš” koja će uskoro zamandaliti svoja vrata, a prostor će dobiti neko novo lice. “Prosveta” se oglasila, jednom su već spasli “Gecu Kona”… Ipak, ovog puta izgleda “dalje neće moći”. To je što je. Sad ne vredi pričati da je tu sedeo Andrić ili Ćopić. Kasno je za romantiku.

Primer zanimljive knjižare – Apropo, Cara Lazara 10, Beograd foto: apropo.co.rs

Problem knjižara u celoj Srbiji, a ne samo u prestonici godinama se pripisuje teškoj besparici i krizi koju prati i degradacija obrazovanja, pad kulturnih vrednosti i svaki vid nezainteresovanosti za knjigu i čitanje. Razume se, mnogi koji bi da kupe knjigu kažu da ne mogu zbog teškog finansijskog stanja u kome preživljavaju. Drugi – mogu ali neće. Sećam se, dosta davno, možda pre petnaest godina, zatvarala se jedina knjižara u Pirotu i u novinama je izašao podatak da je ta knjižara godišnje uspevala da proda čak 0,6  knjiga, dakle ni jednu celu. Sirovi humor pripisao je Piroćancima daleko poznatu škrtost kao razlog nekupovanja knjiga. Drugi gradovi nisu bolje prošli. Nekadašnji izdavački gigant Dečje novine ne postoji, a Gornji Milanovac u kome se nekada objavljivala knjiga dnevno skoro da nema pravu knjižaru. Neki gradovi koji imaju i po nekoliko fakulteta nemaju knjižaru. Tako je već godinama.

Još jedna greška je stalno optuživati omladinu kako ne čita i ne zalazi u knjižare. Istraživanja pokazuju da internet prodaja novih i polovnih knjiga u Srbiji stalno raste. Sve viđenije knjižare imaju i internet prodaju, često čak daju i besplatnu poštarinu ako se uzme više primeraka. Sajtovi Limundo i Kupindo dokaz su da se knjige i prodaju i kupuju. Samo na Kupindu u pretrazi od 30 artikala po strani, danas imate 6500 strana knjiga, odnosno oko 195 hiljada raznih knjiga, za svačiji ukus. I još oko 7500 na Limundu. To je dakle, najveća knjižara najrazličitijih naslova. I tu se knjige prodaju dobro.

Naravno da nisam za zatvaranje knjižara i da smatram da bi lepo bilo naći način da one prežive i da ponovo budu centralna mesta okupljanja pisaca i čitalaca, da budu slika i prilika svakog grada u Srbiji, a što se prestonice tiče, svakako bi mnogo lepše bilo da nam Knez Mihailova ulica i Terazije ipak ponude nešto više od prodaje patika, donjeg veša i parfema.

Knjižara Delfi – SKC, foto: delfi.rs

Samo kažem da je potrebno da pođemo u svemu od sebe. Ne pamtim da sam ulazeći u Knjižaru “Danilo Kiš” poslednjih godina srela još nekog kupca u isto vreme.  Kao i knjižara Rad tu blizu “Danila Kiša” koja svojim zatamnjenim i iskreno ću reći neurednim izlogom ne može da privuče nikoga. Znamo da je “Plato” iseljen jer je dugovao Filozofskom fakultetu, sa pričom kako će Fakultet prostor srediti za potrebe studenata. Sada na čitavom platou ispred Filozofskog imate prizor za neverovanje – razvaljena knjižara ispred koje uvek spava neki beskućnik, a sa druge strane, desno od ulaza još jedan zatvoren objekat nekadašnje pekare. Oblepljena hartija po staklu, tako beogradski.

Da li ste primetili da je nedavno nestala i knjižara “Inicijal” pored samog ulaza u SANU? Priznajte da niste. To je bila knjižara u kojoj ste mogli da pronađete i ona izdanja koja druge žive knjižare ne drže. Verovatno nisu ni oni dobro poslovali, slabo se i tu ulazilo.

Knjižara Teatar, Zrenjanin, foto: zrteatar.rs

Jeste, dakle, pre svega loš nedomaćinski odnos vlasnika iz privatizacije, dugovi koji su se gomilali i koje niko nije kontrolisao. Zatim, da se ne lažemo, i nezainteresovanost onih koji rade u tim knjižarama. Niko me ne može ubediti u suprotno jer postoje primeri koji dokazuju da odnos knjižara dosta utiče na privlačenje publike. Ne, neću ponovo o Laguni, sa velikim izdavačem ne može lako da se stane na crtu. Ali, evo primera:  Knjižara-antikvarnica Mala Akademija, Knjižara-čajdžinica Apropo, a evo primer iz Zrenjanina – Knjižara Teatar. Kod njih ima i publike i kupaca, ali i oni koji vode te knjižare su stvorili odnos prema svojoj publici. Koja se, na kraju, vraća i održava ih u životu. A priznaćete, u Srbiji poslednjih godina vrlo je teško održati neko malo privatno preduzeće, naročito ako se ono bavi kulturom, odnosno knjigom.

Nadam se da će neki čudesni usud spasti Knjižaru “Danilo Kiš”, ne čak ni onako kako Prosveta predlaže – da se jedan prostor zameni drugim. Ne, nego upravo tu gde je decenijama postojala. Ali ništa se ne dobija ako zvrji poluprazna knjižara i knjige u izlogu skupljaju prašinu. Neka se uključe pisci, urednici, izdavači, da se osmisli program koji bi tu knjižaru, ako je već neko pomiluje u poslednji čas, podigao iz sveta zaboravljenih vrednosti u sadašnji svet koji takođe ima i čitaoce i publiku i na kraju kupce.

S.Spasić