Predstavljamo MELODE: Zoran Tešić Teša

Hor Melódi (naziv potiče od grčke reči melod, melodos – pojac) sa nekolicinom prijatelja osnovala je pre 30 godina  Divna Ljubojević, dirigent, kompozitor i interpretator pravoslavne muzike.  U svom tri decenije dugom delovanju, hor MELODI je sa Divnom (Divna & Melódi) održao oko 800 koncerata  širom planete Zemlje. Muzici pravoslavnog Istoka ovaj hor udahnuo je novi život.  MELODI su pre dve godine, povodom koncertne sezone bili posebni gosti  Avant art magazina u temi Pravoslavna muzika. Poželeli smo da ih predstavimo i pojedinačno, jer svako od njih udenuo je deo svoje duše u jedan saživot koji se zove MELODI i dao mu posebnu notu, čineći jedinstvenu harmonijsku zajednicu. Povodom jubileja 30 godina, DIVNA I MELODI ove jeseni predstavljaju nov koncertni ciklus “PESMA HERUVIMA“. U susret koncertima – 24. novembra 2022. u 20 časova u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu i 15. decembra 2022. u 20 časova u Sinagogi u Novom Sadu, donosimo još nekoliko intervjua sa članovima ansambla koje nismo intervjuisali ranije.

Zoran Tešić Teša, foto Viktor Čedomirov Ljujić

ZORAN TEŠIĆ, bas bariton

Nemam odnos prema ovome što mi radimo…

Bio sam mali, možda i pre prvog razreda osnovne škole, i gledao sam neku crno-belu dramu, mislim da je Ljuba Tadić bio protagonista, Beograd hiljadu osamsto i neke godine. Ima tu rutine, on prolazi, čeka ga kafica itd, ali ispostavi se da on tu peva u crkvenom horu… Da li je snimano u Sabornoj crkvi, ne znam, ali on je pevao u horu. I meni je tako malom ostao taj trenutak iz drame, pevanje tog muškog hora.  I rekao sam sam onako sebi – pa čak nisam rekao ni „Bože“ (kršten sam 1985. godine) –  što bih ja ovo ovako voleo da pevam.

Zoran Tešić Teša, foto Viktor Čedomirov Ljujić

Imao sam kao klinac neki Aiwa magnetofon, sa mikrofonom, pa sam pevao Zdravka Čolića, Jadranku Stojaković, voleo sam to tako ad se snimam i isprobavam. I onda 1986. godine meni bude dosadno u životu… Bio sam jedinac i razmažen, ali bio sam dobro dete, nisam bio besprizoran… Tad sam već počeo da se zabavljam sa mojom današnjom suprugom, pohađao sam višu školu za informatiku koju nikad nisam završio (završio sam FDU, zvuk – u poznijim godinama)… I tako, ugledam plakat na kome piše „horska audicija“. Iz dosade, a kao imam malo afinitet prema pevanju, odem. Hor „Branko Cvetković“, pokojni Šaca Vujić (Aleksandar S. Vujić), audicija, ja pretrnuo. Tu sam malo pevao. Tu dođe neki moj budući drugar, posle jedno dve godine mi kaže da dođem u hor Saborne crkve jer je tu dobro… Odem na audiciju kod Vladimira Milosavljevića, prime me. Posle godinu dana Vlada ode a na probi se pojavljuje  „Sai Baba“. Sedim uza zid, u dva reda su bile stolice, pored mene pokojni čika Žika koji je bio sve i svja u horu, iako nije imao nikakvu finkciju. Ispred nas sedi Divna Ljubojević sa karakterističnom frizurom Sai Babe, sa 19 godina… Nešto namrštena onako… Ostane tu oko dve godine i ode i ona…

Zoran Tešić i Saša Damjanović, foto: Viktor Č. Ljujić

Negde 1991. godine obavesti neke od nas – evo ja to imam u Vavedenju, pa ko hoće sa mnom… A u međuvremenu, ona je meni postala i sestra i sve se nekako sklopilo. Nekako smo se razumeli. I tako sam pošao za njom. Moj odlazak u PBPD se poklopio sa nekom mojom unutrašnjom mukom u tom periodu i sa odlaskom u manastir Rukumija kod Požarevca, sve se to nekako gradilo kamenčić po kamenčić ovih 30 godina. I traje.

Nemam odnos prema ovom što mi radimo, ne znam šta je ovo. Na neki način osećam i obavezu, iako znam da ne moram. Koliko puta dođem, nedelja jutro mi je jedino vreme kad mogu da se naspavam… Nekad bude muka, ali ustanem obučem se idem. Nije obaveza, ali jeste moja neka unutrašnja obaveza. A u osnovi svega jeste vera. Ali je to opet nešto intimno.

I tako dođe nedelja i ja kažem, pa gde ću nego tu da dođem i pevam… Mogu da kažem slobodno da na neki način žrtvu podnosi moja porodica, zbog tog lomljenja u sebi pa i čestih putovanja i izostanaka iz kuće. „Gde je tata“, bila je često rečenica mog najstarijeg sina Jove. Često sam gurao porodicu u stranu, da bih išao da pevam.  Nisam uvek umeo sebi da objasnim da je to takav priziv.

Ima ta jedna epizoda kad smo za moju krsnu slavu, ujedno i Divninu, boravili u Rusiji. Imali smo nastup i ja nisam mogao da budem kod kuće na slavi. Poneo sam sa sobom kolač. Zatekli smo se na Smolenskom groblju, gde je inače sahranjena Sveta Ksenija i iznad njenog groba podignuta kapela. A ima i još jedna crkva, što bismo ovde rekli „grobljanska“. To je bilo veoma neobično, takav život u crkvi mislim da nikad nismo videli. Crkva ima tri oltara, centralni, levi i desni. Mi smo stajali sa desne strane, a ispred centralnog i levog oltara ležala su dva pokojnika kojima su se čitali psalmi pred opelo. Nama na desnoj strani, ruski sveštenik čita srpski Trebnik, jer Rusi nemaju sečenje slavskog kolača. Sveštenik se dosetio da mu je nekad neko poklonio srpski Trebnik, i našao čin sečenja kolača. I mi sve onako „Isaije, likuj“ i sveštenik čita iz Trebnika i sečemo kolač negde daleko u Sankt Peterburgu, dok istovremeno se čitaju Psalmi.

Lomljenje slavskog kolača u Sankt Peterburgu, foto: Viktor Č. Ljujić

Trudim se da ne radim sa nekom velikom pretenzijom. Pevam zbog sebe.

Ne znam odakle dolazi taj impuls, neću da kažem nadahnuće…  Možda i to što sam uspeo tu sujetu koja kaže „jao što lepo zvučim“,   da na neki način slomim.  Bože moj, bio sam zaljubljen u svoj glas i volim kako to lepo radim. A uspeo sam da to u sebi slomim i  stavim u službu nečeg uzvišenijeg, a plašim se i da kažem tu reč – uzvišenije. Možda da na neki način  pomognem i drugome. Da bih slomio sujetno JA, na neki način sam pripomogao nečemu.  Govorim o bogosluženju. Jer ako ja ugađam samo sebi, onda su svi oko mene samo korisni elementi sprovođenja nekog cilja. Mi prislužujemo svešteniku, u celoj službi Božjoj smo pomoćnici. A to kada hoćeš da pomogneš drugome, to lomljenje sebe, svoje sebične želje da nešto samo zbog sebe radiš, to ume i da boli i da traje. Imam prijatelje i poznanike koji mi zahvaljuju i kažu, na primer, kako je bilo divno na službi. A to isto hoće da ponese čoveka. Čovek da bi izašao na scenu mora malo da izvuče neko svoje sujetno ja, da kaže – „sad ću ja to…“ a sa druge strane kad je pojanje na liturgiji, onda treba da te nema, da si skrušen. To je dualitet. To je u suštini jedna ravnoteža.

Zoran Tešić Teša i Divna Ljubojević, Skoplje, foto Viktor Č. Ljujić

Dve reči sam izvukao kako doživljavam ovaj hor. Disciplina i kontinuitet.

A želja i afinitet su nešto što te drži tu.  Mene je zaista tome privela i u tom momentu životna drama. Bog to sve napravi. Da ne bude patetično… Ali postoje trenuci zaista kada je ta ruka koja vodi tu.

Nemam izgrađen odnos što pevam publici, pa eto, to je lepo. Možda je grubo rečeno, možda i nije, ja sam tokom pevanja usredsređen na Divnu, mene ne interesuje publika. Mene zanima ona i ono što mi pevamo, došao sam tu da nešto kažem, sa njom i sa drugarima koji su tu. I sad još nešto, kad se uplete neki lični trenutak. U tom trenutku kad se neke okolnosti skupe, nešto što sam tada proživeo… I to se tako napravi kao neki bum. Razumem šta pevam i mene to zaista ume da me udari. Na koncertima, Divna to sve vidi. Ona me pogleda i ja iz pogleda vidim to njeno „šta ti je“.  Desi se da me grune, zaguši mi se grlo i emocije krenu, jer sam svestan šta pevam. Svestan sam suštine i samog teksta i konteksta. Samog smisla i značenja onoga što pevam.

Teša i Divna, Makao, Kina, foto Viktor Č. Ljujićć

Kontinuitet i disciplina i POVERENJE. Sve joj verujem. Muzički. Verujem joj sve što se tiče muzike. A imam i prijateljsko poverenje. Znam kad smo pevali u PBPD, Divna je imala 19 godina. Stariji sam od nje pet godina. Tu je bio jedan stariji kolega…   I sad, on je nešto malo promašio, nije gledao u njenu ruku, bio nešto odsutan. I Divna mu onako pokaže da gleda u ruku. Posle Liturgije, sedimo u parohijskom domu Saborne crkve i pijemo kafu i on mi se požali –   šta ona ima njemu, žensko, pa još klinka jedna, pa ona njemu ruku pokazuje… Proradila sujeta. A ja nemam tu vrstu sujete ako shvatim zašto… Inače slabo autoritete poštujem, nisam sa njima dobar. Ali kad mi se objasni, ili mi postane smisleno to da mi neko na primer kaže – vidi, gledaj mi u ruku –  i da to ima smisla u kompletnom muziciranju, nemam problem. Muzički sklad i izbrušenost,  dovedenost do neke naše željene vrednosti i ideala, to se tako lepo uklopi u taj liturgijski mozaik. To nije koncert pa mi kao samo pevamo. To je sklad. I Divna ima taj savršeni osećaj, ima rezona zašto nešto traži od nas i šta želi i to je savršen sklad. Ne zato što je ona neki predvodnik, pa kao morate da je slušate. Možda sebe više vidim kao vojnika koji gleda u nju bez pogovora i slepo je slušam. Na primer,  nemam utisak o vernicima koji su u crkvi. Divna je diktator i ona zaista diktira. Ona vidi širu sliku i ima istančan osećaj. To proizvede kod vernika i kod publike na koncertima takođe osećaj nadahnuća, ispunjenosti, nečega što prevazilazi svakodnevni doživljaj lepog. Da nije tako, ne bi se održalo i trajalo i stalno raslo.