A kod Konja – Zec

Beli zec i njegov vlasnik

Crtica iz beogradskog života 

Užurban beogradski svet prolazi pored mnogih svojih atrakcija i uličnih prizora, često se ne osvrćući. Momo Kapor je negde zabeležio da je to beogradski manir – izgledati što zaposlenije, užurbanije… svi nekuda žure, svi imaju neodložna posla. Kafići, bašte, sve puno, svuda sedi neki svet… toliko o našoj užurbanosti, ali… Ipak, nekako ubrzano hodamo, jurimo Štraftom, zaustavljamo se tu i tamo kod ponekog izloga, do prve kafe u nekoj baštici. Čak ni zima ne smeta, opremili se beogradski lokali i toplim pokrivačima za svoje goste.

Trg Republike takođe vrvi od naroda. Neko nekog čeka, neko se samo sunča, neko bi malo da odmori, neko vozi skejt, neko kupuje Aureliove đakonije… I opet svi užurbani. A onda sledi iznenađenje. Jedan beli zec koji vešto izbegava noge prolaznika. Snežno beo, lep i skoro nestvaran, skakuće od žardinjera oko “Konja” pa sve do nekadašnjeg bioskopa Jadran. Iako je to jedan neveliki zec, izaziva opšte čuđenje. Otkud zec na Trgu, pitaju se začuđena lica. Da li se izgubio, otkud on… A onda se lica ozare osmehom. Zeka se pravi lud, ništa on kao ne primećuje, a svestan je da je predmet opšte pažnje. Neko bi da ga uhvati, pomazi, on to izbegne, neko bi da ga “spasi” jer se sigurno izgubio, al on opet šmugne. Ljudi se osvrću, usporavaju svoj hod, zaustavljaju se, posmatraju, nije više tako hitno ni bitno nekud odmah stići. Gledaju zeca, traže pogledom odgovor otkud on tu. Posle par minuta, srećni prolaznik primeti i jednog gospodina sa šeširom koji diskretno prati zeca u stopu. Zec levo, on levo, zec desno – i on desno. Na nekoliko metara od junaka priče. Ako zec odluči da se sprijatelji sa ponekim prolaznikom, evo i tog gospodina malo bliže, tek da se nešto zeki ne dogodi.

– Jel’ ovo Vaš zec? – pitaju ga prolaznici, a on potvrđuje.

– Dobro, otkud Vi sa zecom na Trgu? –  pitam ljubaznog vlasnika.

– Tako je on izabrao danas, da se ovde igra. Svaki dan mi krenemo u šetnju i on odlučuje u kom pravcu. Voli Trg, voli i Kalemegdan, ali se boji pasa. I voli kod Skupštine.

– Vaš zec ima neke političke ambicije? – pitam.

– Verovatno, pa znate, nerviraju ga tako neki zakoni. Evo kao taj da je zabranjeno držati zeca kao ljubimca.

– Pa, zar je zabranjeno?

– Jeste, evo, imam baš problem sa tim.

Kaže, ne može da se predstavi zbog Komunalne policije. Ali može da se slika sa svojim ljubimcem. Kaže još, nije on hteo zeca, sin i snaja ga kupili tokom jedne šetnje, pa mu ga neki dan kasnije utrapili.

– A jel’ zec ima ime?

-Ima, zove se Zec. Znate, nisam ga ja hteo, opirao sam se, ali je on odmah izabrao mene. Zec se zakačio i od tada smo najbolji drugari. Inače je to jedan razmaženi plavooki zec, pravi razmaženko i maza. Evo da vidite kakva je maza.

zeka na Trgu

Prilazi gospodin zeki, uzima ga mazi ga, tepa mu. Bela pufna u njegovim rukama kao najlepša igračka. I čim je zec zvani Zec u rukama svog vlasnika, okuplja se društvo, prilaze dve devojke da ga samo pipnu. Prilaze roditelji sa dečkićem u kolicima, fini duhoviti gospodin dodaje dečaku zeca…

Posmatram veselo društvo, osmehe na licima. Jedan obični beli dugouško uveseljava narod i nekako, čini im dan lepšim. Beograd ne bi bio Beograd da se ne začuje i poneki cinični komentar: “šta sad, on kao šeta zeca kao psa…” ali ne mari, jer Trg je pun osmeha i nekog skoro dečjeg iznenađenja i radosti kada se primeti taj beli plavooki šarmer kako se bez straha šetka i nešto njuška oko nogu prolaznika.

S.Spasić