ZMAJEVA ŽENA Ane Atanasković

Ana Atanasković, ZMAJEVA ŽENA, Laguna, Beograd, 2024.

Imao je na dlanu liniju života dužu od moje.

Pratio sam najavljivanje ovog romana još od početka leta. Krajem marta sam završio čitanje njenog romana Kraljica jorgovana Ane Atanasković.  Da potražim tu knjigu i videće se, u dahu pročitam, ponukala me je veza Jelene Anžujske sa sinovima Dragutinom i Milutinom koje je dobila u braku sa Urošem Nemanjićem (1243–1276). Pošto sam se bavio malo tim delom naše istorije, nekoliko trennutaka mi se urezalo u pamćenje. Dragutin je ženidbom sa Katelinom dobio pored Srema i još nekih okolnih delova Ugarske zemlje i Beograd u miraz. Radnja novog romana je po Aninoj informaciji počela 1399. Dakle samo 10 godina posle Kosovske bitke u kojoj su živote izgubili turski sultan Murat ali i srpski knez Lazar. Njegov sin Stefan je tada imao 14 godina.

Roman ZMAJEVA ŽENA je izašao  skoro mesec dana pred sajam knjiga i uspeo da izazove prilično interesovanje, najavljen u nekoliko časopisa i propraćen hvalospevima. Namerno sam izbegavao da čitam prikaze znajući da ću pisati o svom doživljaju. Priznajem da sam i ovaj roman pročitao sa zadovoljstvom, u jednom dahu. Bez obzira što je autorka na kraju priznala da je reč o izmišljenoj biografiji, moj doživlaj života Jelene Gatiluzio nije ništa izgubio, naprotiv. Moram da odam priznanje prilično obimnom istraživanju, traganju i iščitivanju dostupnih izvora o životu despota Stefana Lazarevića, tom vremenu, arhivama i tekstovima datih u dosta obimnom spisku referenci na koje se oslanja ova saga, ustvari izvanredna priča koju je napisala žena koja se za neko vreme uvukla ne samo u telo i glavu Helene Gatiluzio, već zaposela njen krvotok ali i damare…

Ova Đenovljanka na Lezbosu, grčkom ostrvu,  jedna je  od tri kćeri vladara ostrva. Helena nije marila za moralne stege koje su vladale, za nju “stege stežu donekle, ali je ljudska težnja neminovna”. Veoma mlada je postala svesna svoje seksualnosti  “želela sam da budem nekome ponuđena, da me uzme, dodirne (…) jurila sam svuda da osetim raskalašnost, ludu silinu, ogoljenost, trenutak u kome me nema, a u stvari me ima najviše, u kome kao da sam izvan tela, ali ga i dalje osećam kako peče, bridi, drhti, traži.”

Ana je etablirani pisac, ona veoma detaljno oslikava vreme i situaciju na dvoru u gradu Mitilena na Lezbosu. Početak je 15 veka.

„Tajnu je najteže sačuvati. Ljudska slabost je urođen usud a tajne njen najveći kamen spoticanja.“

Busiko je vitez koji sa svojom družinom vitezova kreće u pomoć  odbrane Konstantinopolja i zadržava se na kratko u dvorcu Heleninog oca i ona u njemu vidi čoveka o kome sanja, da je uzme svom svojom snagom, jer Helena sme za sebe kaže „italijanska krv ume da bude raskalašna, ali i veoma opasna“. Oni će do kraja njenog života ostati prijatelji, jer je Bosiko vitez i on je sebe obećao drugoj…

Sve ličnosti koje se pominju – Bajazit i njegovi sinovi, Vuk Branković i njegovi sinovi, despot Stefan Lazarević i njegova braća i sestre, Balšići, zatim gradovi, od Konstanipolja, Tesalonike, Raguze, Kruševca, Beograda, Budima, Venecije, pa manastiri i crkve, ratovi između naroda, država, braće,  istorijske su ličnosti i geografski toponimi tako da prateći radnju romana mi klizimo morima  i pratimo tokove reka krećući se uzvodno poznatim predelima…

Stefan Lazarević je posle posete Konstatinopolju i učestvovanja u njegovoj odbrani dobio titulu despota i po preporuci Helenine sestre i zeta dolazi na Lezbos gde će, po najavi zaprositi i veriti Helenu, svoju buduću ženu, koja udajom postaje njegova žena Jelena.

Do konzumiranja braka će proći više od godinu dana, dok mladi despot ne uredi stanje u svojoj razorenoj državi, dok ne uredi Kruševac, grad u kome stoluje i ne krene u podizanje grada i tvrđave u Beogradu, njegovog budućeg prestonog grada.

Ana u telu Jelene dovodi do čitaoca sve njene nespokoje u čekanju da je uzme ovaj stameni, hrabri plavooki vitez koji joj piše nežna pisma, ali je na kraju, kada se sretnu, uzdržan i hladnovato dalek.

Jelena je strpljiva puna razumevanja, i proći će, ne samo ŽUTO, već i CRVENO poglavlje u kome Ana vodi junakinju kroz celu istoriju roda svog muža, dok se u njenom srcu i glavi, pa rekao bih i duši razvijaju različita osećanja, ona i dalje žudi za strašću koja joj je na dohvat ruke, a ona ne zna kako da svog muža viteza otvori i preda mu se onako kako sanja još sa morskih obala Lezbosa i kako je čitala u stihovima nekadašnje i pesnikinje Sapfo…

Ugarski kralj Žigmund prima Stefana u Red Zmaja kao prvog do sebe i u knjizi će nastati PLAVO poglavlje u kome će Jelena uspeti da otvori svog čoveka i da sa njim prvi put doživi ono za čime žudi: „Napuštala sam svoje telo i vraćala se u njega, delila sam dušu, davala sam mu dušu, davao mi je svoju (…) Žudnju sam utalila na mekoj postelji, pisala je Sapfo na Lezbosu u davnim vremenima. Utolila sam dugotrajnu žudnju, sprovela sam svoju slatku pobunu u stanju u kome je malo falilo da nestanem. Moj nagon je došao do svog vrhunca.“

Tako je taj period u kome je „glasni, ispunjeni život. Život zmajice“ u kome je Jelena „bila sam, kako je davno napisala Sapfo, vlažna poput zelene trave, i kao i njoj u pesmi, činilo mi se da mi malo nedostaje da mrem. Bila sam oprljena, opšinjena očima, ali i ona koja je uzvratila magijom bliskosti, bujicom vrelog daha.Kao u bitkma u kojima je učestvovao, Stefan je nestajao sa mnom i istovremeno bio u ekstazi prisutnosti. Isto se dešavalo i meni.“

Prolazi vreme, godine, grade se crkve, braća ratuju protiv Stefana, Bajazitovi sinovi ratuju jedan protiv drugog, svaki sa svojom vojskom u kojoj su na suprotnim stranama braća Lazarevići… Odvija se trgovina, prepisuju se i prevode knjige, Despot Stefan piše  “Slovo ljubve“, ali ne događa se ono što svi očekuju, Jelena ne može da rodi naslednika i ona počinje da preisputuje sebe, svoj odnos prema Bogu, a Ana pisac zaranja u njenu utrobu i njenu dušu…Siguran sam da ni jedan muškarac ne bi na taj način uspeo da dođe do njenog srca i da donese do čitaoca sve njen strahove, dileme i na kraju rešenja koja donosi. To što je Stefan pao sa konja u lovu i na neki način postao polubogalj podsetili su me na sudbinu njegovog prethodnika, dalekog rođaka, kralja Dragutina koji je imao sličnu sudbinu da se posle pada sa konja odrekne krune, ali i  bračne postelje i zamonaši. Njihove sudbine su takođe vezane za Ugare, Srem i Beograd, s tim što se Dragutin odmah zamonašio, a Stefan nije ali ga je povreda lišila mogućnosti da ima svog naslednika i on se takođe lišava bračne postelje.

Kako ne bih upao u zamku prepričavanja događaja, reći ću da je Jelena odabrala manastir Pavlovac na Kosmaju da joj bude poslednje utočište, njeno tihovanje.

Nek mi bude dopušteno da dodam jednu ličnu paralelu, sudbinu princeze Kataline, ugarske princeze, supruge kralja Dragutina (sina Jelene Anžujske, glavne junakinje Kraljice jorgovana) i Jelene Gatiluzio zmajeve žene despota Stefana „ratnika i vlastodržca i graditelja i pisca i prevodioca“ čoveka koji je bio i veliki vitez i diplomata. Pored Srema i Beograda (i drugih zemalja) koje su im Ugarski vladari predavali na upravljanje, prvom kao poklon za ženidbu, drugom za lojalnost, obojica su u lovu padovima sa konja doživeli slične sudbine. Obe princeze su sa zidina beogradske tvrđave koja se tada još nije zvala Kalemegdan gledale kako se Sava i Dunav spajaju na Ušću, nekada u strasnom zagrljaju, a nekad i u nerazumevanju…

Bilo bi tu još  koincidencija, ali ostaviću budućim čitaocima da ih sami istražuju. Ovo je veoma slojevit roman u kome je Ana snagom svoje ličnosti uspela da prikaže snagu Jelenine ličnosti, otkrivajući i njene slabosti, strahove, nemire, iskidane komadiće duše, krvarila je s njom ali se i radovala, tugovala, opraštala…

Verujem Ani piscu kada kaže “srcem pišem, srcem govorim.”

15.10.2024.

Milan Pajević