Moskovski trolejbus 10 – Muzej Andreja Rubljova

Svedoci smo, bar tako su javljali ovih dana, da je Moskvu zahvatila snežna oluja kakvu ne pamte u polednjih 100 godina. Sređujući neke svoje papire, naletim na ovu belešku od pre više od 30 godina. Tada je Moskva takođe bila pod snegom, ali je bila bliža onom gradu o kome su pisali velikani ruske literature. Nisam bio u njoj  više od deset godina, i tada se nije mogla prepoznati izuzezev po nekim kultnim mestima, kao što je, recimo Crveni trg (Kрасная площадь). Evo ga zapis.

***

Bio sam nedavno, ali ipak očekivano, jer sebi kažem pre svakog odlaska u Moskvu, otiđi u Muzej Andreja Rubljova.

Složilo se da mogu. Jedan od vozača u predstavništvu, Đera, koga sam pitao kako je najbolje da odem do tamo, a da me niko ne vozi, jer hoću da vidim Moskvu ”iznutra”, ponudi da me kroz muzej provede njegova poznanica koja je dugo radila u njemu i najbolje ga od svih poznaje. I dobri Đera koji je znao sve u tom gradu, od portira u hotelima do načelnika u Ministarstvu inostranih dela dogovori se sa njom, objasni ko sam i kako ću da izgledam, i kaže – čekaće te Zarija Belousova ispred kinotetra Nova Rusija. I doda, nemoj da se uplašiš kad je vidiš, Bog i život je nisu poštedeli, ali je jedan od najboljih ljudi koje sam sreo.

I tako, sutradan u zakazano vreme krenem, kako mi je rečeno, trolejbusom broj 10 koji je polazio negde nedaleko od hotela Beograd 2.

Prethodno sam pitao ljude koji su čekali na stanici gde da siđem : -Где то должен быт, возле кинотеатра Новая Россия…

Ali niko tačno ne zna. Svi odmahuju glavom. Vozač trolejbusa glasno izvikuje imena stanica. I trolejbus ide, ide i ide… Počinje da veje sneg. Ljudi izlaze i ulaze. Moskovljani koji se ne voze taksijem i ne idu iz bilo kavih razloga u metro. Isparavaju i magle prozore kroz koje se sve manje šta razaznaje.

I ja tako, jedini stranac u tom trolejbusu, verovatno nalik na nestvarnu pojavu sa svojim zelenim šalom i čudnim karo šeširom. Oni gledaju u mene, ja gledam u njih. Silaze,odlaze u snežni dan. Drugi ulaze, otresaju sa sebe sneg, i odmahuju glavom na pitanje:

– Где такойи кино теaтр Новая Россия? Где мне выйти?

Počinjem da se osećam nelagodno. Petnaest minuta, dvadeset minuta, pola sata… Brisači jedva stižu da obrišu sneg koji sve više pada. Krupan, težak, vlažan sneg. Pada mi na um misao da siđem i da se vratim dok nisam ko zna kuda otišao. Ali se setim da sam se dogovorio sa tom čudnom ženom sa licem veštice kako mi ju je opisao Đera, i ne želim da odustanem . Nikako ne odustajem, vozim se pa šta bude . Ljudi izlaze i ulaze, samo ja idem dalje i računam doći ću do nekog kraja ako kraja ovoj vožnji uopšte ima. I onda glas. Tihi ali dovoljno čujan:

– Молодой человек. Вам нужно слишить водителя,и когда он скажет Курский вогзал, вам надо выйти . Это станция которую вы ожидаете.

Okrenem se i gledam, niko ne govori svi gledaju na drugu stranu. Pored mene starica, babuška u pohabanom i iskrzanom kaftanu sa valjenkama na nogama, uvijena u stari Ruski šal. Prva misao- majka Sergeja Jesenjina iz njegovog “Pisma materi”:

«Ты жива ещё моя старушка.

Жив и я. Привет тебе, привет.

Пусть струиться над твоей избушкой,

Тот вечерний несказанный свет «

Gledam, lice izborano godinama, veoma umorno. Ima nešto što se ne slaže, ne uklapa… Da li je to senka žene iz Živi i pamti, ili šta? I onda mi postane jasno. Njene su ruke devojačke, negovane i čudno mirne, blage ruke. Da li je bila, nekada, kao Lara ili Desanka ”mlada i puna nada” ? Da li se desilo nešto, nešto što je sve promenilo, dovelo u njenu kuću one što su do juče bili zadovoljni ako ih je udostojila pogleda ili bilo čega, bilo kakve pažnje?Nije odala ničim da odgonetam njenu tajnu . Gledala je pravo negde ispred, sama sa sobom, u svom svetu, daleko od gomile, od mene, od svega. A ljudi nastavljaju da ulaze i zlaze, sve više snega, magle u trolejbusu…

Počinjem da verujem da stvari koje se dešavaju oko mene, ne dešavaju se slučajno , naprotiv. Svo vreme pokušavam d se setim gde i kada je izašla. A ja sam žurio da nađem taj kino tetar Nova Rosija…U neko doba čujem na razglasu :

– Следующая, Курский вогзал

Siđem, probijajući se kroz gomilu koja je žurila uđe, da se skloni sa te mećave… U usamljenoj osobi koja je stajala ispod lampiona, čija se svetlost probijala kroz rojeve krupnih pahulja, prepoznam, pa skoro zatrpanu snegom ženu koja me čekala i ponudila se da me odvede u Muzej Rubljova. Vidno obradovana što sam najzad stigao, ta čudna osoba u liku žene srednjih godina, malog rasta, u dugom crnom kožnom mantilu nekoliko brojeva većem, koji samo što se nije vukao po snegu …

Mogu da zamislim na šta smo ličili ljudima koji su prolazili mimo i sve upadljivije zagledali, mene sa čudnim kariranim šeširom u braon Murinom kaputu , nju meni do pasa sa najčudnijim pa skoro neshvatljivim korakom iz ramena…Kada smo, posle pozdrava i upoznavanja krenuli, postalo mi je jasno šta je to bilo čudno u njenom stavu, bila je hroma… Ona se bukvalno kretala kao gusenica, zmijolikim pokretima a ja sam je pratio i pitao se – gde si, s kim si, i šta to radiš, Pajeviću?

Ovo pitanje je izgubilo svaki smisao čim smo prošli kroz vrata kompleksa u kome se nalazi muzej. Niko me, nikada nije tako proveo kroz istoriju, ne samo crkve i pravoslavlja, već i umetnosti, žitiju ikonopisaca od kojih je najpoznatiji i najveći upravo onaj čije ime nosi. Nije htela da primi nikakav novac govoreći da joj je istinsko zadovoljstvo što je mogla da provede kroz muzejski kompleks jednog poštovaoca Andreя Rubljova. Zahvaljujući se Đeri (koga na žalost više nema među živima) zamolio sam ga da odnese Zariji najveću bombonjeru koju sam mogao da nađem u tadašnjim Soko Štark prodavnicama u našem prestonom gradu, i knjigu o Hilandaru na ruskom. Napisao sam i par reči zahvalnosti koje sam završio sa:

-Я Вас никогда не забуду,Зария Белоусова…

6.января 1987. Москва/6.januara2017.2024./ Beograd

Iz knjige Milan Pajević, ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče, Prometej 2020.

Fotografije – iz muzeja Andrej Rubljova dobrotom  Snežane Kovačević