B. Nušić – Narodni poslanik (2) -Milutin i Dragutin, braća Vojislava Ilića

Jova Ilić

Jovan Ilić (1824-1901), otac Milutina, Dragutina, Žarka i Vojislava Ilića, pesnik i politički opozicionar

Ulazak u pesničku kuću Ilića za mene je tada imao naročitu draž. U mašti šesnaestogodišnjeg mladića, ta kuća mi je izdaleka izgledala kao neki čarobni zamak, ili kao nedokučivo gnezdo gde caruje stari orao, a orlići izleću u svet i vraćaju se s večeri na legalo. Stari Jovo Ilić – “tatkana” kako su ga zvala dela a kraj njih i svi mi ostali – bio je tada još vrlo krepak starac. To je upravo bilo doba kada se sa pokretanjem Vladanove Otadžbine (1875) on, dugo vremena i dotle otrgnut politikom, ponovo vraća pesmi i peva jednim novim, čudnovatim i egzotičnim manirom:

Cvijet mi cvati, Džešmed-lale,

Adžem đul;

Biser mi sjaje, Basra-kale,

Istanbul!”

Najstariji od braće Ilića, Milutin, kada sam ja došao u kuću, nije bio u Beogradu. Bio je u nekom srezu beogradskoga okruga sreski starešina i često je dolazio, a često i gubio službu, te se doseljavao u Beograd. I ako valjan činovnik, Milutin je bio izdanak omladinskoga pokreta na Velikoj školi, te se nije umeo dovoljno da prilagodi vremenu u režimu. Stoga nije bila nimalo neobična pojava da se pred kućom Ilićevom zaustave kočije prekrivene arnjevima sa denjkovima, koritom, nogarima i stolicama privezanim o šarage. To je Milutin izgubio službu, i eno ga gde se izvlači, onako suh i krakat, ispod arnjeva, da se naseli u očevoj kući dok opet ne dobije službu.

Milutin Ilić

Milutin Ilić (1856-1892), najstariji sin Jove Ilića

Milutin Ilić je bio neobično marcijalna pojava; preplanula lica i oštrih linija, dubokih i toplih očiju, visokih ramena i dugih brka. Odeven u narodno odelo i sa pištoljima u silavu, on bi ličio na sliku pobeglu iz muzeja koja predstavlja orašačke ustanike. No karakterom svojim, Milutin niukoliko nije odgovarao takvoj spoljašnjosti. On je bio osobito blag i pitom, topao u odnosima i vrlo duhovit. Milutin je imao eminentan dar za humor i satiru, što je u objavljenim radovima dovoljno i naglasio. Što taj dar nije razvio do onih razmera do kojih je mogao, dva su uzroka. Prvi je: klasičarska atmosfera Ilićeve kuće, u kojoj se ta vrsta književnosti osećala kao divlji cvet u leji pitomih i plemenitih ruža, a drugi je uzrok bio njegov brak. Najstariji Ilić imao je inače jedan supružnički vrlo srećan brak, ali njegova supruga isuviše je težila, i uspevala u tome, da ga izdvoji od sredine u kojoj se jedino mogao njegov talenat razvijati, i suviše je htela da ga načini “domaćinom”, izdvajajući ga iz one sredine koja je imala jedan ležeran pogled na sve vrline nabrojane u čitanci za prvi razred osnovne škole. Ja mislim da su to okolnosti koje su omele Milutina da se jače izrazi u književnosti.

Dragutin Ilić, prvi po Milutinu, bio je tada već zaogrnut jednim višim oreolom. Poeta koji još sa Velike škole – gde nosi pokret lista Pobratimstva (1884) – probija sa svojim drugovima Nikolom Đorićem i Vladimirom Jovanovićem naglo u književnost, i rasipa svoje radove kroz stupce svih literarnih listova u Srpstvu, on ubrzo stupa i na pozornicu, što je za tadanju, pozorišnoj umetnosti vrlo naklonjenu, omladinu, imalo naročitu draž. Dragutin ne samo da se odaje drami, već postaje i najznačajniji predstavnik onoga živoga pokreta osamdesetih godina koji obećava da nam donese obnovu nacionalne drame.

Dragutin Ilić, pisac, brat Vojislava Ilića

Dragutin Ilić (1858-1926), drugi sin Jove Ilića, pesnik, pozorišni pisac, filozof, urednik čak 11 časopisa.

Dragutin Ilić je u stvari bio predstavnik kuće Ilića i “tatkana”, koji je imao puno nežnih osećaja za Vojislava, jedino bi sa Dragutinom razgovarao i o političkim i o literarnim i o porodičnim poslovima. Ali, iako njen predstavnik, Dragutin ipak nije uvek i dovoljno pripadao kući, zauzet, sem poezije još i svima drugim javnim pokretima, političkim, nacionalnim i kulturnim. I mada od svih ilića preživljuje najburniji život, ipak je on najplodniji, njaviše piše, bavi se svim vrstama poezije (pesma, lirska i epska, roman, priča, drama), rasipa snagu i na filosofske i političke probleme, a troši se i u dnevnoj štampi polemišući i pišući političke članke.

Uvek marcijalan, sa kalabrejskim šeširom i raščešljanom bradom, neizmenjene spoljašnjosti i držanja sve do starosti, on je nama mladima, kad smo dolazili u kuću Ilića, naročito imponovao. Otuda je na mene i imao uticaja savet koji mi je on negda dao: da napustim pesmu (ja sam se u početku svoga književnoga rada, kao i svi, najpre i najradije bavio pisanjem pesama) i da se odam pisanju komedija.

B. Nušić

nastaviće se 

Čitajte još<< B.Nušić: Narodni poslanik (1) – Književni klub u kući IlićaB. Nušić – Narodni poslanik (3) – Vojislav Ilić >>

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *