dr Aleksandra Vraneš: Nušićeva “Moralna škola” (1)

Nušić, mladi

Branislav Nušić na izdržavanju zatvorske kazne u Požarevcu

U drugoj polovini, pa i na izmaku XIX veka, srpsko dramsko stvaralaštvo sačinjavali su, pre svega, sentimentalne istorijske drame, prevodi, posrbe, komadi sa pevanjem[1], u kojima je bio „tradicionalistički duh […] izrazito prisutan“, „čitavo sadržajno ustrojstvo prožeto […] nacionalizmom, a dramaturški izraz usiljenom tendencioznošću.“[2] Ogledajući se povremeno, ali bez naročitog uspeha, i sam u ozbiljnim obradama istorijskih motiva s naglašenim rodoljubljem – o čemu govore jednočinke Knez Ivo od Semberije (1900), dramski fragment Danak u krvi (1907), aktovka Hadži-Loja (1908), patriotska drama Velika nedelja (1925), tragedija Nahod  (1923), drame Kneginja od Tribala i Tomaida – Nušić je razlučio da su teme koje nameću život i svakodnevica njemu bliže od onih izvirućih iz prošlosti, narodnih predanja i knjiga i stoga se prevashodno okrenuo komediografskom stvaralaštvu, kojim je i započeo svoje bavljenje književnošću. Komediografsko delo Branislava Nušića predstavlja uspešnu razradu realističkih početaka Koste Trifkovića i Milovana Glišića, kojima će se, uz Nušića, početkom XX veka, prikloniti jednim delom svog stvaralaštva i Vojislav Jovanović Marambo. Ponikle u Srbiji na Istoku, Nušićeve komedije podsmevale su se istim samovoljnim načelnicima, sreskim kapetanima, pandurima, koje je Svetozar Marković ogorčeno i otvoreno kritikovao kao posledice dugog robovanja pod Turcima, a koji su u ruskom društvu našli svoga kritičarski raspoloženog hroničara u Nikolaju Vasiljeviču Gogolju.

Od Skerlića do književnih kritičara naših savremenika, Nušiću je često, oštro, nepomirljivo, ili blagonaklono, zamerano što njegovo predstavljanje zbivanja i likova nije, ili je to retko, satirično, već najčešće, vedro i bezopasno duhovito. Mada stasavajući kao pisac nakon doslednih satiričara Domanovića, Sterije i Kočića, koji su na njega mogli više uticati – što su kritičari i očekivali – Nušić je negovao smeh, a satira je, po rečima Vojislava Đurića[3], „retko kad prelazila značaj sastojka smeha“, ostajući uvek „u pozadini, katkad sasvim povučena, ali u ogromnom rasponu.“ Smejući se zajedno sa onima koji su mu bili predmet podsmeha, Nušić je satiru pronosio „kao kontrabandu pokrivajući je sadržajima za smejanje“[4], budući tako najbolji učenik učitelja čitave svoje generacije, Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, za koga je taj smeh onaj „koji sav izvire iz svetla prirode čovekove, izvire iz nje zato što se u njenom dnu nalazi njen večiti živi izvor, koji čini da predmet postaje dublji i primorava da se jarko pokaže ono što bi promaklo bez njegove prodorne snage“, zapravo u komadu jedino „pošteno, plemenito lice“.[5] Nušić se otvoreno, direktno, nezlobivo, ne skrivajući se iza prenesenih značenja, smejao političkim prilikama u obrenovićevskoj Srbiji, palanačkoj beskrupuloznosti i birokratiji, hijerarhijskoj potčinjenosti, karijerizmu nepodržanom kvalitetima kandidata, lenjosti, javašluku, nepromišljenosti, nezainteresovanosti i banalnosti interesovanja i radnog dana državnih službenika, sprezi vlasti i policije, ženskoj pokondirenosti, plitkoumnosti, brzopletosti i povodljivosti za svetom.

Nusic sa prijateljima

sede: Milovan Glišić, Aleksandr Sumbatov-Yuzhin, Branislav Nušić, Stevan Sremac,
stoje: Dragomir Brzak i Janko Veselinović (Pre 1901. godine)

Uticaj Gogolja i Sterijinih milobruka na Nušića redovno su isticali književni istoričari, dok je srodnost komediografskih motiva sa Kostom Trifkovićem obrazložio Vaso Milinčević: „Nušić je blizak Trifkoviću pre svega u vrsti komedije koju su obdelavali, zatim u motivima, takođe i u načinu postizanja smešnog, i naročito u scenskoj veštini, u građenju zapleta i intriga, u naklonosti prema vodvilju“.[6] Pomenute zaključke potkrepljuju Trifkovićevi nedovršeni dramski tekstovi Narodni poslanik i Pisar sreskog načelstva, sačuvani u Pozorišnom odseku Vojvođanskog muzeja, na koje Nušićeva dela upadljivo podsećaju „kako u glavnoj okosnici radnje, tako i u brojnim detaljima.“[7] Evidentna bliskost delimično se dovodi pod sumnju usled činjenice da Trifkovićeva komedija nije prikazivana, ali ju je Nušić možda imao u rukama 1897, za vreme proslave Srpskog narodnog pozorišta.[8]  Analitički, po prizorima, pristupajući u poređenju Trifkovićeve komedije Pisar sreskog načelstva sa Nušićevim Sumnjivim licem, Vaso Milinčević podseća i da je „prvobitan naslov Sumnjivog lica bio Sreski načelnik“,[9], isto kao i na srodnost zapleta, raspleta i vrste zabune. Stoga o Nušiću Milinčević zaključuje: „Kao jači talenat i temperament, ili tačnije, kao ostvareni talenat, on je Trifkovićeve teme i motive, saobrazivši ih drugačijoj sredini, podigao na viši umetnički nivo, dao im dublji smisao i jaču društveno političku kritiku.“[10]

Šira književna i pozorišna publika Nušićeve literarne prvence nije mogla da procenjuje pravovremeno, jer su, zbog političke aktuelnosti i angažovanosti, do nje stigli sa dugogodišnjom zadrškom, već je mladog pisca upoznala preko Pripovedaka jedog kaplara (štampanih 1886), realističkih slika iz ratnog života, komedija Protekcija (1889), Prva parnica (1897) i Običan čovek (1889). Nizale su se potom anegdotske Ramazanske večeri (1889), satirična pesma Dva raba, zbog koje je bio i osuđen , i humoristički feljton Listići (1890). Želja da se dobronamerno nasmeje manama malog čoveka, da zasmeje publiku i kroz smeh i porugu da je podučava iznedrila je komedije Svet 1906), Gospođa ministarka (1929), Ožalošćena porodica (1931), Mister Dolar  (1932), Dr (1936), Ujež, Svinja (1935), Pokojnik (1937). Istorijska događanja koja su potresala Srbiju, a duboko se kosnula i piščeve porodice (izgubio je sina), navela su ga da 1921. napiše Devetsto petnaestu, zanemarujući realistički pristup i „zastarelo romantičarski, sentimentalistički i patetično“ predstavljajući ljude i događaje.[11]

Brojne čovekove negativne osobine i društvena zla, kao što su sebičnost, podlost, izdajstvo, zloba, sujeta, nevera, zavist, predmet su smeha i kritike još u početničkoj priči Život i pratioci mu, datiranoj 1883. godinom[12], razrađivane su u novinskim crticama i dnevnoj hronici u Politici, Tribuni i Zvezdi, a žestoko im se podsmevao u svojim komedijama, koje su prvu proveru doživljavale u krugu njegovih prijatelja.

Branislav Nušić kao konzul

Branislav Nušić kao konzul

Komedija Narodni poslanik, koju je Nušić napisao u mladičkim godinama, baveći se politikom i savremenom vlašću, poput sve ondašnje omladine, mada je zadugo, od 1883. do 1896, bila potiskivana po fiokama – u trenutku svoga izvođenja, donekle izmenjena, nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, životnosti i komediografske privlačnosti. Mada su je prvi slušatelji (Vojislav i Dragutin Ilić, Vladimir Jovanović i Kosta Arsenijević), u neformalnom boemskom ambijentu bašte Ilićevih srdačno primili, ona je zbog satiričnih i šaljivih aluzija na državni aparat obrenovićevskog režima, više puta odbijana za izvođenje u beogradskom Narodnom pozorištu. Sa političkim previranjima u Srbiji i jačanjem opozicije,  Narodnom poslaniku je pružena prilika, ne samo da se sa pozornice nasmeje izbornim igrama, politikanstvu, intriganstvu, malograđanskom mentalitetu, već i da označi „datum u našoj književnoj istoriji: to je prvi zanimljiv, dinamično izveden politički vodvilj, prvi komad u seriji Nušićevih komada, u kojima on takozvane svete političke pojave vodviljski-burleskno prikazuje.“[13]

(kraj prvog dela)

prof. dr Aleksandra Vraneš

objavljeno u:

Narodni poslanik. Sumnjivo lice / Branislav Nušić. – Beograd: Draganić, 1998.

_____________________________________

[1] Istorija srpskog pozorišta, 3. deo /Borivoje S. Stojković // Teatron. – 15-16 (1978), str. 359-540 
[2]  Srpski pisci / Vladimir Jovičić – Beograd, Prosveta, 1985. – str. 184
[3] Govor poezije : 2. knj.: Iz srpske književnosti / Vojislav Đurić. – Beograd : Prosveta, 1969. – str. 311
[4] Stari I novi . 4. knj. / Milan Bogdanović. – Beograd : PRosveta, 1952. – str. 207
[5] Nušićev smijeh / Josip Lešić. Beograd : Nolit, 1981. – str. 1
[6] Zajednički komediografski motivi Koste Trifkovića i Branislava Nušića : nepoznate komedije Koste Trifkovića / Vaso Milinčević // Zbornik Branislava Nušića 1864-1964. – Beograd : Muzej pozorišne umetnosti, 1965. – str. 130
[7] Isto. – str. 141
[8] Isto. – str. 149
[9] Isto. – str. 155
[10] Isto. – str. 159
[11] Branislav Nušić / Slavko Leovac // Portreti srpskih pisaca 19. veka. – Beograd : SKZ, 1978. – str. 302
[12] Neznani i malo znani spisi / Branislav Nušić; prir. Aleksandar Pejović – Beograd
[13] S. Leovac, nav. delo. – str. 305

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *