dr Aleksandra Vraneš: Nušićeva “Moralna škola” (2)

B. Nušić - Sumnjivo lice, pozorišni plakat

B. Nušić – Sumnjivo lice, pozorišni plakat, 1938.

Da prvim Nušićevim komedijama nije bilo suđeno da se odmah potvrde na sceni, pokazuje i dramski komad Sumnjivo lice, napisan pet godina nakon Narodnog poslanika (1888), a izveden tek 35 godina kasnije. Motivski, Nušić se u njemu nije udaljio od Narodnog poslanika, kao što to nije učinio ni u Protekciji (1889), doprinoseći tako među prvima šaljivo-satiričnom sagledavanju i blagoj kritici političkih prilika u Srbiji s kraja XIX  veka. Nušić se tu glasno nasmejao težnji postojećeg autokratskog policijskog režima da na izborima (koji su potom uzrokovali Timočku bunu), nepravičnim dirigovanjem, dobije poslušnu skupštinu, čiji će poslanici govoriti kako im oni iz Beograda kažu. U uskomešanosti palanke pred izbore, u rastrčavanju i značajnom tapšanju zabrinutog načelnika po ramenima dobrostojećih domaćina, u zapostavljanju redovnih obaveza poštenih trgovaca, kojima politika postaje jedina celodnevna preokupacija, toliko preka da uzrokuje i zanemarivanje porodičnih dužnosti – Nušić se, s jedne strane, smeje vlasti, kojoj su potrebni takvi poslušnici, nedorasli tom društvenom zadatku, a s druge strane pojedincima koji bivaju, po diktatu režima, beskrupulozno iskorišćeni, ostajući, pak u uverenju da su oni jedini pravi, podobni i nezamenljivi činioci državnog aparata.

Takvih je u Narodnom poslaniku ne jedan, već dvojica: pored Jevrema, koji je dominantan, tu je i Jovica. Kako su to ugledni i dobrostojeći trgovci, koji znaju da samo uloženi trud donosi zaradu, nije im teško da se polakome na, iz njihove perspektive, mogućnost lakog sticanja profita, kakav donose poslaničke dnevnice. Pa ipak, oni se daleko više rukovode željom da steknu poslanički ugled, viši društveni položaj, sa sim spoljnim obeležjima koji ga prate. Jevrem je politički analfabeta, što najbolje potvrđuje situacija u kojoj, zaveden svojim emocijama, potkrepljenim neznanjem, čita pred okupljenom delegacijom antidinastički govor opozicionog kandidata, igrom sudbine i zapleta i svoga zeta. Osim toga, ne može se pohvaliti ni preteranim poštenjem jer je liferovao špiritus, mada se time savršeno uklapa u palanački milje, u kojem, sudeći po izjavama Jovice i Srete, i nema moralnog čoveka. Pa ipak, narodnom lukavošću, prilagodljivošću svakoj situaciji, kao npr. kada nameće potrebu za sopstvenom kandidaturom, učenjem u hodu, u šta nas uverava laka i brza upotreba upravo savladane reči individua, trgovačkom logikom i zdravom željom, da nikome ne naudi i da sam ne učestvuje do kraja u spletkama zahuktale izborne mašinerije, sposobnošću praštanja i prevagom roditeljske ljubavi – Jevrem uspeva da zadrži blagonaklonost publike, otupljujući tako oštricu satire i pobuđujući smeh.

Nusic i pozoriste u Skoplju

Branislav Nušić sa ansamblom Narodnog pozorišta u Skoplju koje je osnovao 1912. god.

Zaplićući radnju i unoseći sve veću zabunu, uz postojeću političku aktivnost oca porodice Jevrema, Nušić paralelno razvija i topla osećanja dvoje mladih, tvrdoglave ćerke Danice i pametnog mladog advokata Ivkovića, koji odnosi pobedu na izborima. Njih dvoje, po rečima Gligorića, nisu dovedeni „na teren komike“, već su „ozbiljna lica komedije“[14], zaštićena svojom ljubavlju. Pa ipak, zaštićeni od komike, nisu i od kritike. I kad se satirična žaoka od Nušića najmanje očekuje, on je upotrebi, narušavajući savršenstvo Ivkovićevog lika, zapravo lika opozicije, jer njegova izborna pobeda proističe iz nedorečenosti, zbunjenosti publike i namernog podmetanja govora. Ipak, vlasti je potrebna jaka agitacija, zasnovana na angažovanju u tim poslovima verziranih ljudi, poput Srete i Sekulića, materijalista spremnih na najpodlije laži, koje mogu ne samo narušiti društveni ugled i karijeru već i oskrnaviti porodičnu stabilnost. Naspram vlasti je opozicija, koja iznosi samo istinu, ali ubojito i pravovremeno, i koja nema, barem nisu identifikovani, takve zagovornike i huškače, već samo naivne podržavatelje kakvi su tetka Marina i zaljubljena Danica. Naivne, ali spremne da zanemare lepo vaspitanje i naruše porodičnu harmoniju ako su im interesi ugroženi.

Odnos vlasti i opozicije Nušić relativizuje konfrontiranjem majke, Savke, žene Jevremove, koja bi, slično kasnije gospođi ministarki, da se pogospodi i uzdigne iz svoje sredine, i kćerke Danice, oličenja nesputane i nestrpljive mladosti, koja ne vidi pravo roditelja na društvene privilegije, proistekle iz njihovih godina. Ženski likovi su kod Nušića važni i on ih uvodi u radnju svaki put kada situacija kulminira. Mada epizodni, zauzimajući u tekstu svega nekoliko rečenica, oni su dobro izdiferencirani. Katkad o karakteru dovoljno govori ime same junakinje, kao što je slučaj sa Spirinicom, nazvanom prema svome mužu, koji joj je, naprotiv, sasim podređen.

Narodni poslanik

B. Nušić – Narodni poslanik, pozorišni plakat, 1945, Narodno pozorište Beograd

Na zabuni, podržanoj verbalnom i situacionom komikom, zapliće se radnja i u Sumnjivom licu, a razrađen je lik policijskog pisara, zainteresovanog samo za ličnu korist i lojalnost onome ko više plati. Odnos mladih i starih, ljubavna idila kćerke i apotekara, između kojih se ispreči očev interes za napredovanje u službi, za sticanje više klase ako vlastima isporuči sumnjivo lice, čine sličnu pozadinu. Dok je majka u Sumnjivom licu, naspram one u Narodnom poslaniku, potpuno po strani od muževljevih radnih obaveza, sasvim okrenuta ljubavnim i predbračnim brigama svoje kćerke Marice, njen muž Jerotije Pantić, koga kći naziva ograničenim, sav je usmeren na hvatanje sumnjivog lica, telegrafisanje ministru o svojim uspesima, zanemarujući potpuno svoje porodične obaveze.

I Jevrem i Jerotije nose komičnu masku vlasti i novca. Ali Jerotija, nasuprot Jevremu, kome očinstvo nije dovedeno u pitanje, Nušić strože kažnjava i oštrije izvrgava kritici. Administrativna zatucanost, policijsko samovlašće i otuđenost, predmet su Nušićevog podsmeha i poigravanja. Bezočnost, podmitljivost, lenjost, pijanstvo, lopovluk, nerad oličeni su u pisarima Vići i Žiki, praktikantu Tasi, a ono što Nušić nije izrekao direktno kroz dijalog, ostavio je da učini Marica, posredno, kroz svoje pismo, utoliko naglašenije što je neočekivano i što iznosi nepoštenje sreskih službenika. A sreski službenici i njihov načelnik Jerotije ponikli su iz naroda. O njihovim karakternim crtama govori Aleksa Žunjić, koji je i na posetnicu stavio svoje sramno zanimanje „sreski špijun“, jer pre, dok je to krio, nije mogao ništa da dozna, a sad mu svi kazuju jedan protiv drugog. Svi ti, uslovno rečeno negativni likovi, sami se upiru da izađu iz sopstvene anonimnosti i beznačajnosti, da makar i kroz iskonstruisane zasluge skrenu na sebe pažnju svojih nadređenih. Takozvane pozitivne likove iz tog jednoličja i ravnodušnosti izvlače oni ambiciozni, ma bili i negativni, dodeljujući im ulogu koju su im sami namenili, pa makar i ulogu osumnjičenog antidržavnog propagatora i rušioca režima.

Tipičnosti događanja doprinosi i činjenica da radnja i likovi ni u jednoj od ovde analiziranih komedija nisu locirani, ni teritorijalno, ni dijalekatski, čime je podvučena univerzalnost zbivanja.[15] Nova čitanja i nova prikazivanja Nušićevih tekstova povremeno su vodili karikiranju likova i situacija, podvlačenju vodviljskog i burlesknog, potpunom udaljavanju, neobaveznosti i izvitoperenosti osnovnog teksta, što dokumentuje Petar Volk.[16] Osavremenjivanje komedija na sceni nisu uvek rado prihvatili gledaoci naviknuti na vizuelnu, akustičnu i glumačku obradu teksta kakva je odgovarala njihovom ranijem iskustvu i Nušićevom vremenu. Ali, problemi vlasti, društvenog statusa i moći, sitnih ličnih interesa i ćudi predstavljaju pulsiranje života u Nušićevim tekstovima, a to im obezbeđuje svevremenost i oslobađa komiku pri svakom susretu sa gledaocem i čitaocem, bez obzira kojoj generaciji ili društvenom sloju pripada.

prof. dr Aleksandra Vraneš

objavljeno u:

Narodni poslanik. Sumnjivo lice / Branislav Nušić. – Beograd: Draganić, 1998.

_____________________________________

[14] Srpski realisti / Velibor Gligorić. – Beograd : Prosveta, 1970. – str. 405
[15] Funkcionalnost dijalekatskih nijansiranja u Nušićevim komedijama / Branivoj Đorđević // Zbornik Branislava Nušića: 1864 – 1964. – Beograd : Muzej pozorišne umetnosti. – str. 99
[16] Teatar / Petar Volk. – Beograd : Muzej pozorišne umetnosti, 1996. – str. 33-36

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *