B. Nušić – Sumnjivo lice (4) – Ratna sudbina Sumnjivog lica

07. Nušićevi predgovori

• B.Nušić: Narodni poslanik (1) – Književni klub u kući Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (2) -Milutin i Dragutin, braća Vojislava Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (3) – Vojislav Ilić
• B. Nušić – Narodni poslanik (4) – Dobar domaći pasulj
• B. Nušić – Narodni poslanik (5) – Iz kancelarije u kancelariju
• B.Nušić – Sumnjivo lice (1) – Gogoljijada u dva čina
• B. Nušić – Sumnjivo lice (2) – 127 stepenika Narodnog pozorišta
• B. Nušić – Sumnjivo lice (3) – Sa upravničke fotelje
• B. Nušić – Sumnjivo lice (4) – Ratna sudbina Sumnjivog lica

Branislav Nušić nad rukopisom

Između ove istorije, koju ovde ispisujem i prvoga prikaza Sumnjivog lica, prevaljali su kraj nas veliki i krupni događaji. PRošlost, koju smo još i mi zapazili, izmakla je vrlo daleko; zasuti su ili iščezli po putu tragovi teških stopala, koje je ona u sporome hodu za sobom ostavljala. On onih mutnih vremena pa do danas, prošlo je toliko stvari i izmenjeno toliko duga u našim naravima, da nam danas briga stare policije o dinastiji izgleda kao karikatura iz Tvenovih anegdota ili iz Gogoljevih komada. Sumnjivo lice  možda je, usled toga, izgubilo jedan deo draži, koju je moglo imati pre dvadeset i trideset godina, ali ne i svoj kroničarski karakter.

Ako ipak u ovoj komediji ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima pogdekoje reči koja bi se mogla danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pružiti prst – to je samo dokaz: da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su opšti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila.

Ja bih mogao ovde da završim, ali Sumnjivo lice  ima još jednu svoju naknadnu istoriju. I predmeti često puta, kao i ljudi, preživljuju doživljaje, pogdekad čak i avanture. I ovaj komad, Sumnjivo lice, preživeo ih je.

Godine 1915, ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i slom i odatle sam krenuo u bekstvo,  u Albaniju. Otvorio sam sve fioke na svome stolu i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno, poneo sobom. Tom prilikom, tamo na dnu fioke, našao sam i – na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sobom.  Najzad, do Prištine, dokle se begalo železnicom i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je težio možda deset, petnaest kila. Ali od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam dakle morao ponovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu važnost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvovati, dođe red i na Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogledah uzduž i popreko, i – najzad odlučih. Bacih ga na patos, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, kojima namenjujem da zauvek propadnu. “Idi, bedo!” – mislio sam bacajući ga. – “Nisam bio kadar preneti te preko pozornice a gde li bi bio kadar preneti te preko Albanije?”

Narodno pozorište u Skoplju, 1913.

I krenuo sam jednoga dana, noseći na leđima mali paket najdragocenijih mi rukopisa, a tamo u Prištini, u jednoj arnautskoj kući u kojoj sam stanovao, ostali su rukopisi na smrt osuđeni.

Ali, ni u Prizrenu se nije moglo ostati, a putujući dotle, uvideo sam koliko je i to veliki teret što sam ga poneo i rešim da i taj deo rukopisa ostavim. Ali ih ne ostavljam nezbrinute kao one tamo u Prištini, bačene na pod i osuđene na propast, već ih poveravam jednoj Srpkinji Prizrenki, koja ih brižljivo prikriva na tavanu, pod samim patosom.

Mi odlazimo iz otadžbine i tri duge zime provodimo u tuđini, a krajem osamnaeste, odmah za vojskom, vraćam se i ja u Skoplje. Malo dana zatim i ja saznajem za tužnu vest, da su Bugari u Prizrenu, premećući srpske kuće da traže oružje, našli one moje dragocene i odabrane rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih.

Za vreme izbeglištva, međutim, moj otac koji je ostao u Prištini, umro je i, čim je to bilo moguće žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim Arnautinom u čiju smo se kuću bili sklonili, i ovaj je pozdravi: “Ama, gospođo, da svratiš kod mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije a ja pokupio i sačuvao!”

Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje – Sumnjivo lice.

Branislav Nušić

KRAJ