Biljana Đurović: Nadežda Petrović kao najsjajnija zvezda osvetljava nam put

Biljana Djurovic, Foto Vladic

Biljana Đurović, foto ©Radoslav Vladić, arhiva B.Đurović

Monodrama  NADEŽDA PETROVIĆ  u Beogradu je imala premijeru u novembru 2014. godine. Ubrzo potom, dramska umetnica Biljana Đurović učestvovala je sa ovom predstavom na „Zlatnom vitezu“ u Moskvi, gde je i nagrađena. Monodrama NADEŽDA PETROVIĆ nastavlja svoj život u Beogradu i drugim gradovima, a sa autorkom teksta i glumicom koja je na poseban način oživela veliku umetnicu i rodoljuba, razgovaramo o monodrami i Nadeždi Petrović.

Šta je bio osnovni motiv da se odlučite da radite monodramu o Nadeždi Petrović?

Nadežda Petrović dugo „živi“ u meni. Neretko sam listajući razne knjige zastajala pred ilustracijama Njenih slika koje su odisale modernošću i onda kada su na njima bili tradicionalni motivi. Ostavljala sam je za sobom, i opet joj se vraćala. Kada je akcionarsko društvo „Politika“ objavilo srebrnu seriju „Znameniti Srbi“ u kojoj se nalazi 25 najznamenitijih Srba, svoje mesto među njima našle su i tri žene. Isidora Sekulić, Milena Pavlović Barili i… Nadežda. Obeležavanje jubileja  stogodišnjice od početka i trajanja Velikog rata, podstaklo me je da joj se ponovo vratim. Životni put ove znamenite Srpkinje inspirisao me je da joj se posvetim na jedan drugačiji način i da osvetlim ne samo Njenu žrtvu, već i tragičnu sudbinu srpskog vojnika, da se podsetimo na činjenicu koliko je skupo plaćen svaki grumen ove zemlje, ali i da osvestimo drevnu, a često zaboravljenu istinu o (ne)moći umetnosti i umetnika u njoj.

Osim naslovne uloge, Vi ste i autor teksta. Nadežda u Vašoj interpretaciji je Nadežda pred smrt, u Valjevskoj bolnici, u trenucima kada na neki način sabira i osvrće se na život… Kako ste pripremali tekst – šta Vas je vodilo kroz bogatu prepisku i podatke koji o Nadeždi Petrović postoje, da napravite tu posebnu vertikalu koju ste postigli tekstom?

Ličnost Nadežde Petrović je toliko slojevita da se u sat vremena ne može obuhvatiti. Kako sam otkrivala sloj po sloj ove darovite, silovite, pravdoljubive, čovekoljubive, požrtvovane, dostojanstvene, duboko odane, odlučne, istrajne žene… nacionalno utemeljene a kosmopolite, produhovljene a evropski savremene… u svim tim osobinama, Čovek u toj ženi je isplivavao na površinu. To čovečno i nadlično u Njoj, izdvojilo se samo po sebi i pretvorilo u vertikalu koja ima početak ali ne i kraj…koja se pruža do u nedogled,do u beskonačno…

Biljana Djurovic Nadezda Petrovic monodrama

Biljana Đurović kao Nadežda Petrović, u istoimenoj monodrami, foto arhiva Biljane Đurović

Radnja se dešava 3. aprila 1915. godine, na dan slikarkine smrti, u sobi Valjevske bolnice, gde obolela od pegavog tifusa, potpuno iznemogla, uporno pokušava da se pridigne i vrati ranjenicima i tifusarima kako bi pomogla u spasavanju jedne glave više. Okolnosti u kojima se nalazi, to joj ne dozvoljavaju. Istorijski podaci govore da je Nadežda Petrović svega sedam dana bila u postelji. Pokušavala sam da joj priđem na različite načine, ali sve mi je bilo lakše kada mi je divni naš infektolog, doktor Buca Pavlović do detalja pojasnio kroz kakve faze prolazi takav bolesnik.  Jedna od faza pegavog tifusa manifestuje se i halucinacijama usled visoke temperature. Te halucinacije idu dotle da se bolesniku pričinjavaju razna bića, čak i predmeti koji se kreću i idu ka njemu. Opisujući dane kada invazija vašiju kosi više od neprijateljskog zrna, setila sam se potresne pesme „Vaške“ uvaženog akademika, gospodina Ljubomira Simovića i došla na ideju da kroz te stihove prikažem tu fazu bolesti. Radiofonski snimak mi je omogućio da upečatljivije i slikovitije dočaram invaziju nadolazećih vašiju, interpretirajući je kao koračnicu. A onda se, nekako prirodno, pojavio Rastko i njegova poetska reč. I ta veza je zanimljiva. Ne samo između Nadežde i Rastka, već između Rastkove poezije i „moje“ Nadežde. Odabirajući stihove Rastka  Petrovića, pesma „Poslednja posmrtna lista“ inspirisala me je da ispišem zasigurno, najpotresniji deo predstave. Naime, ovu pesmu sam počela stihovima „Opelo…crkva Svetog Marka… kakav je danas divan sinuo dan….život Jovana neki je daleki san…“ i u tom trenutku sam poželela da  Nadežda Petrović održi neko samo Njoj znano, intimno opelo svim onim ranjenicima koji su joj na rukama izdahnuli. I krenula u pretraživanje muških imena koja su bila u upotrebi na ovim prostorima pre sto godina. U predstavi, u najvećem bolu, nabrajam 25 muških imena, izgovarajući poslednje ime Jovan, na koje se nadovezuju ovi stihovi Rastka Petrovića. I to je taj dramaturški put kojim sam išla kao po kaldrmi i kocku po kocku slagala.

Da li je bilo teško pripremiti ovu monodramu? Monodrama je uvek ozbiljan korak, pa me zanima kako ste se pripremali za ulogu koja je uspela da savlada višeslojnost ličnosti Nadežde Petrović i da je gledaocima prikaže i kao umetnicu koja žudi za onim što je rat prekinuo, za slikarstvom, i kao rodoljuba koji poslednjim gramima snage, već u tremoru od tifusa, izgovara „hajde, Nadežda, hajde, potrebna si im“…

Monodrama, sama po sebi, veoma je zahtevna, specifična forma. I u životu i na sceni, neprirodno je da čovek razgovara sam sa sobom. Kako je ova priča zasnovana na sećanjima, taj ratni dnevnik koji Ona prelistava, zapisuje, iščitava i pomoću njega evocira uspomene je neka vrsta partnera. Dakle, uz pomoć rekvizite, poput dnevnika, pisama, predmeta koji su joj drage uspomene, našli smo jedno od pozorišnih rešenja koja opravdavaju monološku formu. Između ostalog, kroz tu rekvizitu, u zavisnosti na koji period života je ona asocira, putovala sam kroz Njen život… U tome mi je pomogla i scenografija. Recimo, poslednja Nadeždina slika „Valjevska bolnica“ koja se nalazi na štafelaju, nosilac je onog dela drame koji govori o Njenoj strasti prema slikarstvu, progovarajući bojama. Ali ta slika i taj štafelaj imaju višestruku simboliku. Činjenice govore da se Nadežda nije odricala poljskog štafelaja ni u Balkanskim ratovima niti u Prvom svetskom ratu, da ga je svuda nosila sa sobom, kao neodvojivi deo ne samo svog bića, već i poljske bolnice. Kao rezultat toga ostavila nam je remek dela slikarstva poput Vezirovog mosta, Gračanice, Kosovskih božura, Prizrena, Valjevske bolnice … i upravo taj deo scenografije, štafelaj sa slikom „Valjevske bolnice“  je prekretnica u Nadeždi kao umetniku. U trenucima kada pegavi tifus neumoljivo kosi sve pred sobom, Ona prestaje da veruje da umetnost ima moć podizanja morala. Po prvi put suočena sa tom nemoći, skida šinjel i prekriva te simbole umetnosti. Umetnost gubi bitku pred Čovekom.  Štafelaj prekriven šinjelom se transformiše zajedno sa mnom na sceni i  postaje vojnik, ranjenik kome se dobrovoljna bolničarka, obuzeta jezivom bolešću, obraća. Dakle, uz pomoć asketske scenografije, rekvizite koja opravdava svoje postojanje na sceni i promišljenog kostima koji slikarki, potekloj iz građanske porodice, daje još veću tragičnost, odevenoj u pohabano gradsko odelo, vunene čarape i vojničke cokule, shodno okolnostima, a sve to iz radionice zlatoruke Marine Medenice, vođeno majstorskom a ujedno nevidljivom rediteljskom rukom, pomogli su mi da zajedno sa publikom, koja je u monodramskoj formi poseban  saučesnik u predstavi, zaplovim ka tom vremenu i na trenutak „oživim“ lik Nadežde Petrović.

A koliko je teško igrati ovako veličanstvenu i tragičnu junakinju? Kako savladate sebe svaki put, a to Vas pitam kao neko ko je tri puta gledao predstavu i sva tri puta se rasplakao i to po nekoliko puta…

Ako volite svoj posao, ako ste mu predani, ako mu na pošten način pristupate, čak i mesecima radite, konkretno na ovom projektu, koji suštinski to i nije, jer sam se svojim odnosom prema tom delu saživela sa tim likom, onda je radost igrati Nadeždu Petrović. Ali i odgovornost. Jer, kada se latite istorijske ličnosti, morate je svim sredstvima i „braniti“ sa scene. I kada joj na takav način pristupite, onda ne samo da nije teško, već naprotiv, neopisivom lakoćom je igrate. Učili su nas da je glumac misaono-emotivno biće. Ako je misao jasna, ako su jasne okolnosti u kojima opisujete neki događaj, a da pri tom imate za temu stradanje jednog naroda tokom rata, nemoguće je da vas sve to ne ponese i da to ne prenesete prisutnima. Naravno, smatram da je dar koji sam od Boga dobila na pozajmicu veoma bitan faktor, uz to i zanat kojem me je učio moj dragi profesor Petar Banićević, ali i sublimirano znanje i iskustvo kako profesionalno tako i životno. Svakako da bi ova predstava bila drugačija bez muzike  Svetislava Božića. Kompozicija pod nazivom „Kroz san moj tavni i bezbroj suza naših“ iako pisana mnogo ranije,mogla bi  da bude podnaslov ove monodrame. Sat vremena izgovaranog teksta sa scene staje u samo jednu rečenicu,u naziv kompozicije koja lamentira nad tragičnom sudbinom ovog naroda.

Nadezda Petrovic monorama

Monodrama Nadežda Petrović – Biljana Đurović u naslovnoj ulozi, sa predstave odigrane u Valjevu u Gimnaziji koja je bila deo ratne bolnice, 3. aprila 2015. na stogodišnjicu smrti Nadežde Petrović, foto arhiva B. Đurović

Nadežda slikarka, Nadežda borac za ugnjetavane, Nadežda dobrovoljna bolničarka i žrtva, Nadežda Srpkinja, Nadežda prosvetiteljka, koja Vam je najdraža?

Mislite li da se to može razdvojiti?! Zbog svega toga Nadežda Petrović je nedeljiva i jedinstvena!  Zajedno sa Svetim Savom, Dositejem Obradovićem, Teslom, Pupinom, Mokranjcem, Milutinom Milankovićem, Andrićem, Isidorom Sekulić…. ona sija kao najsjajnija zvezda u kosmosu osvetljavajući nam put…

Monodramu je režirao Vaš suprug Božidar Đurović. Otkrijte nam kako izgleda raditi sa njim, koliko je zahtevan i strog?

Iako u istom esnafu i pod istim krovom, retko radimo zajedno. Čak se dešavalo da ne prisustvuje nekim meni veoma bitnim profesionalnim trenucima. Ne zbog toga što ne želi da me podrži, već biva sprečen zbog prirode svog posla ili… naprotiv, podržava me upravo svojim neprisustvom, kako bi mi skinuo tegove svog imena sa mojih pleća i omogućio mi da ubiram plodove sopstvenog rada. Ali kada je u pitanju nešto tako veliko i značajno, poput rada na ovakvom umetničkom delu, onda sam najsigurnija kada me vodi njegova rediteljska ruka. To je pitanje  poverenja. Kao kad idete kod lekara. Ako ste teško bolesni sa minimalnim nadama da preživite, vera u lekara može da vas dovede do izlečenja. Tako je i u našem poslu. Ono što znam to je da sam spokojna kada on potpisuje režiju ma kako tekao stvaralački čin. A najčešće teče neprimetno. Pravi takvu radnu atmosferu da sve deluje kao da sama stvaram, na trenutke izgleda kao i da ne gleda ono što radim na sceni….a onda, u trenutku dok se puzeći dovlačim do rekvizite koja mi je potrebna, iznenadi me indikacijom: „ Da li bi Nadežda Petrović na kolenima išla….?“ Kakva kardinalna greška emocijom ponesene glumice! To je to budno oko, to je ta „nevidljiva“ rediteljska ruka koja usmerava, opominje, umiva i zaokružuje celu priču. Iz tog dara, zanata praške škole, dakle znanja i umenja, proistekao je i taj kraj predstave, koji možda i najsnažnije dočarava ličnost Nadežde Petrović. Stilizovanom smrću, ostavivši je na nogama, uzdignute glave, pogleda uperenog u večnost i sa osmehom na licu, obasjanom zlatnožutom svetlošću koja se postepeno gasi stvarajući obrise oreola, ostavlja gledaocu temu za razmišljanje – nije li žrtva Nadežde Petrović ravna podvižništvu?

Nadezda Petrovic, Valjevska Bolnica

Nadežda Petrović, Valjevska bolnica, 1915, Muzej savremene umetnosti (MSU) Beograd

Predstavu očekuju u narednom periodu još neki festivali i gostovanja?

Pre nego pobrojim sve festivale sa kojih sam dobila pozive, imam potrebu da čitaocima ukažem na put kojim je do sada hodila ova naša Nadežda. Naime, predstava je, između ostalog, igrana u Čačku, rodnom mestu Nadežde Petrović, potom na sceni Pete beogradske gimnazije u kojoj je Nadežda radila kao nastavnica tadašnje Ženske gimnazije, igrala sam je prepunom amfiteatru Medicinske škole u Zemunu koja nosi Njeno ime, igrala sam je nedavno i u Domu vojske a povodom otkrivanja spomen-obeležja, reljefa u bronzi sa likom Nadežde Petrović, autorski rad vajara Mirka Mrkića Ostroškog, i svako od ovih mesta ili događaja nosilo je posebnu emociju. Ali, meni najpotresnije mesto i vreme u kojem sam igrala predstavu, svakako je bilo Valjevo, 3.aprila ove godine, na dan slikarkine smrti. Predstavu sam, zahvaljujući predstavnicima grada Valjeva, koji su je uvrstili u zvaničan program obeležavanja stogodišnjice slikarkine smrti, odigrala u zgradi Gimnazije koja je pre sto godina bila ratna bolnica, u Svečanoj sali, koja je u to vreme bila operaciona sala, sa početkom u 20 časova, u vreme kada je pre sto godina Nadežda Petrović ispustila svoju, malo je reći, plemenitu dušu. A samo nekoliko sati pre toga, u Sabornoj crkvi u Beogradu, a u organizaciji Kola srpskih sestara, čiji je osnivač Nadežda bila, sveštenstvo tog hrama, sa starešinom, ocem Petrom Lukićem na čelu  i uz učešće Prvog beogradskog pevačkog društva, održalo je parastos zaupokojenoj Srpkinji. Svojim prisustvom, kao deo autorske ekipe ove predstave koja otrže od zaborava ličnost Nadežde Petrović, zajedno sa rediteljem, dali smo naš skromni doprinos  tihom molitvom za spasenje duše.

A festivali samo što nisu počeli. Već 15.maja, uz Božju pomoć, krećemo na put za Bugarsku. U Vraci se održava međunarodni pozorišni festival kratkih formi-NETA. Samo par dana nakon toga, selimo se na Skadar, u Korču gde se održava tradicionalni festival monodrame takođe međunarodnog karaktera. Dakle i u Albaniji monodrama „Nadežda Petrović“ biće zvanični predstavnik naše zemlje. Nakon toga, krajem juna održava se jubilarni 40. Festival monodrame i pantomime u Zemunu, koji je i producent ove predstave. A pre par dana stigao je poziv i iz Makedonije. Već više od 20 godina traje Festival „Risto Šiškov“ u Strumici, koji će biti održan na jesen. Raduje činjenica da  i van granica naše zemlje ova predstava nalazi svoj put, ni sama ne znam čijom rukom vođena…

Kakav je odjek publike, kako reaguju, šta Vam kažu posle gledanja predstave Nadežda Petrović? Imate li utisak da mnogi iako znaju i to ime i generalno tu sudbinu, tek kroz Vašu predstavu u stvari shvate koliko je to bila dramatična, tragična i konačna žrtva? Mi smo skloni da na romantičan način razmišljamo o Prvom svetskom ratu, pa pomalo zaboravimo da su to bili pravi ljudi, mnogi kažu najbolji u svom narodu, koji su kako je pre neki dan rekao i predsednik SANU dr Vladimir Kostić, prilikom otvaranja spomen obeležja Nadeždi Petrović u Domu Vojske (kada ste i Vi izveli monodramu) – da su to oni izdanci naroda koji nam pokazuju kakvi smo mogli da budemo?

Gotovo svuda i uvek publika na isti način doživljava i prihvata predstavu, a s druge strane različito ispoljava doživljaj. Ono što je meni dalo nadu, igrajući ovu predstavu, to je da postoji izražena empatija u našem narodu. Ljude dira ta nesreća, tragičnost događaja… Osvešćuju žrtvu koju su priložili ti ljudi, o kojima je govorio uvaženi akademik i predsednik SANU, gospodin prof. dr Vladimir Kostić. Publika diše zajedno sa mnom, čak i u školama u kojima sam igrala, đaci su netremice pratili predstavu. Dok proiznosim pojedine delove većina plače. Ali tako nečujno, kao da paze da ne uznemire duše tih srpskih vojnika o kojima se govori. Ponekad, više osetim, nego što čujem ili vidim, njihov plač. Plaču i ljudi. Univerzitetski profesori. Na jednoj od predstava mi se dogodilo da je publika čak krenula da aplaudira na mestu gde nabrajam imena umrlih. Zbog muzičke podloge koja prati taj tekst a ograničena je, u sjajnoj obradi zvuka Zorana Jerkovića, ja nisam mogla da prekinem, već sam nastavila da držim to „Opelo“ a publika je, shvativši, počela da utišava aplauz tako da se stopio sa poslednjim imenima. Nije takva reakcija poremetila predstavu, naprotiv, dala joj je još jednu zvučnu dimenziju, izazvanu najpotresnijim osećanjima u publici. Raduje me kad shvatim da publika, iako vidno potresena tokom predstave, izađe iz sale zadovoljna, čak ne ni tužna, već, čini mi se, pročišćena. Ima i onih koji se toliko potresu, da izgovore da ne bi mogli dva puta da je gledaju, a ima i onih vernih pratilaca koji su i više puta odgledali predstavu. Bilo je i gledalaca koji su nakon završetka predstave izlazili na vazduh, bio im je potreban kiseonik i dugo po vetru pešačili u tišini… ili se direktno iz sale osamljivali. Bilo je različitih reakcija. Zahvalna sam publici, ali me je neretko i stid kada aplauz predugo traje, ili kada vidim starije ljude, koji sa štapom ustaju i aplaudiraju. Tada osetim stid… Ta nagrada ne pripada meni već Njoj, velikoj Nadeždi Petrović i ratnicima koji su položili svoje živote za svaku stopu ove zemlje kojom mi gazimo. I bojim se da je sve više gazimo,umesto da bosom nogom stupamo po njoj, jer je natopljena krvlju.

bilja djurovic

Biljana Đurović, foto ©Radoslav Vladić

Za kraj, šta još radite ili pripremate u narednom periodu?

Uživam u radu sa studentima na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu i Fakultetu dramskih i filmskih umjetnosti, Univerziteta Sinergija u Bijeljini, gde predajem scenski govor i kulturu govora. Divan je osećaj prenositi stečeno znanje i iskustvo, a još kad vidite rezultat onda je radost nemerljiva. Ali polako se pripremam i za novi komad. Pošto sam prošle godine dobila poziv da i na narednom pozorišnom festivalu „Zlatni vitez“ nastupim, u toku je prevođenje jednog beloruskog dela, koje govori o sudbini žene u Drugom svetskom ratu. Ovo je godina u kojoj obeležavamo i 70 godina od pobede nad fašizmom, a taj beloruski komad Svetlane Aleksijevič, pod nazivom „Rat nema žensko lice“ omogućava mi da se za razliku od Nadežde, kada sam se bavila znamenitom istorijskom ličnošću, pozabavim sudbinama nepoznatih žena u ratu. Verovatno ću time zaokružiti jednu od meni zanimljivih umetničkih tema – lice žene u ratu.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

4 Responses to Biljana Đurović: Nadežda Petrović kao najsjajnija zvezda osvetljava nam put

  1. Suzi,
    Bravo za ovaj intervju!

  2. Ovu monodramu uvrstiti u stalni repertoar Narodnog pozorista. A i predlažem da gospođa Đurović krene po svim gradovima u Srbiji i Republici Srpskoj da je igra, da se ne zaboravi velika Nadežda. Hvala za ovaj temat, divno ste ga uradili.

  3. Jelena Milosavljevic

    Mnogo je lep intervju. Bravo, Biljana i hvala sto ozivljavate Nadezdu Petrovic. Ne smemo je zaboraviti. Predstavu nisam gledala jer zivim u Kragujevcu ali se nadam da cemo i mi po Srbiji imati prilike da vidimo neko gostovanje.

  4. Gledao sam Vas, Biljana, u Domu kulture Vuk Karadzic. Odlicna predstava i zelim Vam da je dugo igrate i da se snimi pa da i televiijska publika moze da je vidi. Svaka cast na trudu i hvala sto ste oziveli Nadezdu, makar na tren. Predstava je odlicna intervju je sjajan. Koristim priliku da zahvalim i Avant Artu na ovom razgovoru, ne videh nesto da su Vas drugi mediji ispratili nesto u vezi sa ovom monodramom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *