Ivan Bosiljčić – Nisam Getsbi, srećan sam kao otac, suprug i umetnik

Sve fotografije korišćene u tekstu su iz predstave “Veliki Getsbi”, Opera i pozorište MADLENIANUM, autor Milan Đakov.

Veliki Getsbi, Madlenianum, foto Milan Đakov

Na frontu je opasno, mi nemamo pravo da drhtimo pred nepriteljem i uporno ponavljamo da teatar svakog trenutka može izgubiti život. Svim snagama, i duhovnim i fizičkim, trebalo da se branimo,iako nam brojno stanje ne ide u prilog. Ići za svojim snom i kad nema uporište u realnosti, nije ništa drugo do vera, poručuje glumac beogradskog Narodnog pozorišta Ivan Bosiljčić u svom odgovoru na tvrdnju onih koji stalno ponavljaju da umire teatar. Kraj godine i dve premijere – u Šilerovoj drami Marija Stjuart zaigrao je grofa od Lestera, a na Velikoj sceni zemunskog Madlenijanuma igra Velikog Getsbija u istoimenoj predstavi koja iz posebnog ugla antiratne drame donosi kultni Ficdžeraldov roman. Zanimljivo je da je u sve domove, ali i srca lepšeg pola, ušetao tumačeći kapetana Nenada Aleksića, , u Šotrinoj ekranizaciji „Ranjenog orla“, mada je u glumačkom tv debiju svojevremeno prošao nezapaženo. Podsetimo se da je televizijsku karijeru, koja mu je omogućila da zauzme svoje mesto pod reflektorima Narodnog pozorišta, započeo   margnalnom rolom uterivača dugova u seriji „Porodično blago“ u kojoj bi ga retko ko i prepoznao sa zalizanom kosom, tamnim odelom i crnim naočarima.

Koja Vam je scena draža, ona od dasaka ili ona pred kamerama? 

Ove sezone sam se više dao teatru. Dovoljno da se poželim kamera.

Do nove uloge, a sa slavom poslednje, objasnite kako je biti Getsbi, makar na pozornici, i da li ste nešto od tog lika osetili u sebi?

Džej Getsbi nije samo književni lik, on nas upućuje na samoispitivanje i susret sa sobom. Svako od nas bi trebalo da se zaustavi, ako još to može, i promisli koliko ga grozničavo vreme u kome živimo odvojilo od Življenja, gde su se zagubili naši Snovi i Vera. Postoje stvari koje se ni po koju cenu ne smeju prodati , jer će „proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati, a sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; аli od njih najveća je ljubav.“ Za razliku od Getsbija,imam sreću da nisam visoki kapitalista, da ne živim luksuznim životom i  to je jedna od stvari zbog kojih sam srećan što živim u Srbiji. Prošle godine sam bio u Njujorku i video sam kakva je to furija. Ovde, jai dalje mogu da budem i otac i radnik, umetnik i dobar suprug, jedno ne isključuje drugo. Verujem da je ovo sredina koja je zadržala taj potencijal duhovne vrednosti i toga nikada ne bismo smeli da se odreknemo. 

Ivan Bosiljčić – Veliki Getsbi, Madlenianum, foto Milan Đakov

Igrate u velikim predstavama, kapitalnim delima, najčešće u glavnim ulogama. Znači li to da Ivan Bosiljčić prihvata samo takve uloge?

Zabluda je da su glumci izbirljivi. Ne zaboravite da smo mi oni koji čekaju da budu izabrani, što nas dovodi u poziciju da duboko poštujemo svaku ulogu koju dobijemo. Trenutno na repertoaru imam jednak broj velikih uloga i manjih u kojima sam podrška vodećim rolama kao na primer  u predstavama Marija Stjuart,  Jadnici,  Izbiračica, Srpska trilogija i to ne umanjuje moju radost bivstvovanja na sceni.

Kako izgleda igrati u različitim, ali  najvećim i najposećenijim pozorištima Beograda– Narodnom pozorištu, koje vam je matična kuća, Madlenijanumu i u Pozorištu na Terazijama, i to u  najpopularnijim komadima?

Svestan sam da se danas retko na velikim scenama postavljaju kapitalna dela i veoma sam zahvalan što sam deo bitnih pozorišnih projekata u proteklih nekoliko sezona. Ali ne zaboravite da se ozbiljnost teatra čuva i u samostalnim glumačkim projektima, mimo pozorišta. Koleginici Vesni Stanković od srca čestitam na snazi,talentu i entuzijazmu kojim ostvaruje svoje autorske projekte i po svetu osvaja nagrade!

Kada je reč o ulogama u Madlenijanumu, šta je veći izazov – drama Veliki Getsbi ili mujzikli Jadnici ili Rebeka, jer su sve veliki naslovi, svaki spektakl za sebe?

Svaki je bio izazov za sebe, susret sa temama života i smrti mi je bio na duhovnu korist. Ono što je zajedničko za sve ove priče je da one pred gledaocima otvaraju filozofske teme, ali i nude nadu i katarzu. To nije vrsta teatra posle koga odete preplašeni kući u želji da se sa nekim posvađate.

U čemu se najlepše osećate na sceni pod reflektorima, u uniformi vojnika Prvog svetskog rata, u američkim šik odelima međuratnog doba, u plemičkom ili plesnom kostimu i dubokim čizmama?

Najbolje se osećam u rukama dobrog kostimografa.

Šta glumici misle o domaćim rediteljima i da li vam je izgled pomogao ili odmogao, na šta se žale najčešće glumice, a ponekad i glumci, pri dobijanju uloga?

Bilo bi zanimljivije da pitate reditelje šta zapravo misle o izgledu glumaca.  Za sebe znam samo da me direktori fotografije i snimatelji redovno psuju ( u šali), jer zbog mene moraju da dižu kamere i reflektore. Šta ću,visok sam 1,94 m. 

Imate li doživljaj koji ćete pamtiti celog života, a vezan je za profesionalni angažman?

Susret na sceni sa Nebojšom Dugalićem! 

Vladimir Đuričić