DODAJEM BOJE U SVOJ ŽIVOT I U TOME UŽIVAM

Mirjana Bobić Mojsilović jedna od najćitanijih srpskih književnica

Mirjana Bobić Mojsilović jedna od najčitanijih srpskih književnica

 

 Proputovala je Srbiju, kako kaže, uzduž i popreko, predstavljajući svoje knjige i pozorišne komade. Znamo je kao oštro novinarsko pero, ali i kao književnicu koja se izborila za svoje mesto najčitanijih savremenih autora Srbije.

MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ nedavno se vratila iz Skoplja gde je gostovala povodom objavljivanja romana “Tvoj sam” na makedonskom jeziku.

 
Od novinarskih početaka pa sve do danas, čini se da radite sve sa mnogo strasti. Gde nalazite energiju i inspiraciju za sve što radite?

Inspiracija je uvek, pre svega, u nama samima. Kreativan čovek sve što radi – radi da bi nešto napravio, a ne da bi nekoga pobedio. U životu me vode tri najvažnije ideje – lepo, plemenito, uzvišeno. A cela ideja je da zabavim sebe. Ako uz to zabavim i neke druge dobre ljude – onda je moja misija ispunjena.

Da li Vam je i dalje moto “Nije uvek važno biti u pravu, važno je biti srećan”? Da li se danas može biti srećan?

U stvari kada bismo samo znali kako se lako može biti srećan, i kako se još lakše može biti nesrećan. Stvar je u tome šta biramo – mediji nam indukuju priču da se bez novca ne može biti srećan, bez velikog novca, a to je jedna od najvećih laži – i kada imate ne znam koliko para i kupite najnoviji auto – srćni ste zbog samog auta jedan dan – i već sutradan morate tu sreću sa nekim da podelite. Dakle, treba vam druga osoba. A što se tiče mog motoa – nije važno biti u pravu – važno je biti srećan, shvatila sam još pre nekog vremena, da sam i ja, kao i toliki drugi ljudi, provela pola svog živiota trudeći se da budem u pravu. A onda sam shvatila da najveća sreća leži u onom trenutku kada bez ljutnje, gorčine ili straha možemo da kažemo nekom drugom da je u pravu. Znate, ne umire se od toga što nismo u pravu. Greške su samo jš jedan način i prilika da nešto naučimo.

A da li su suze i dalje OK?
Suze su uvek O.K. Mislim da ljudi koji ne mogu da plaču, jesu uskraćeni, naša kultura nas uči da je pokazivanje emocija sramota – da je društveno prihvatljivo ako prikazujemo agresiju, nedodirljivost ili cinizam.

Poznato je da su Vam knjige u Srbiji veoma čitane, da se prevode i na druge jezike, da li je bilo teško probiti se u trenutku kada smo svedoci hiperprodukcije u književnom svetu i izdvojiti se iz već uobičajene priče o javnim ličnostima koje preko noci postaju pisci?

Mene ne zahvata ta sintagma – ja sam počela da ovbjavljujem knjige pre trinaest godina. Do sada imam deset romana, dve zbirke drama, jednu zbirku kratkih priča, dve zbirke eseja i deset naslova na stranim jezicima. Četiri moja pozorišna komda se trenutno igraju u beogradskim pozorištima. Sa druge strane, i naše takozvane javne ličnosti rade ono što se radi u celom svetu – pišu neke knjige, autobiografije, priručnike ze samopomoć, pa čak i romane – ali niko ih ne napada kao što se to događa ovde. Postoji neka vrsta straha da neće biti mesta za sve. A mesta ima za sve. Najtužnije mi je da se samoproklamovani “ozbiljni pisci” najviše bune što javne ličnosti objavljuju knjige. Ako sa toliko prezira govore o njima, onda mi nije jasno zašto su u tolikoj panici da će im takozvane javne ličnosti oteti publiku. Pa valjda oni imaju različitu čitalačku publiku.

Vaša publika se ne može deliti na žensku i mušku, čitaju Vas i jedni i drugi, a roman “Tvoj sam” za glavnog junaka ima upravo jednog muškarca. Da li verujete u žensko pero ili je sve samo ženska intuicija i hrabrost, kada je u pitanju književnost?

Žensko pero je jedna veoma pežorativna sintagma u Srbiji – njom se unapred odbacuje literatura koju pišu žene, kao trivijalna, laka i bezvredna. A radi se o jednom planetarnom fenomenu – moja teorija je da svi ljudi koji mnogo čitaju jesu potencijalni pisci – bez obzira da li će to pisanje zaista materijalizovati u nekom tekstu ili će ga “samo” živeti. Pošto su žene u apsolutno većem procentu, u poslednjih trideset godina – kupci knjiga, članovi biblioteka, posetioci književnih večeri i pozorišna publika – pojava velikog broja žena pisaca u celom svetu, samo je potvrda moje teze. Literatura ne trpi hormonsku podelu – na testosteronsku – koja je i bukvalno i simbolički “do jaja” i progesteronsku – koja ne valja ništa. Postoji samo dobra i loša literature i to je sve.

Momo Kapor je govorio u svoje vreme da kada mu zabrane roman u Beogradu, on objavi u Zagrebu, a kada ga i tamo zabrane, on sedne i slika. Danas takvih zabrana nema, ali kako Vi uklapate te dve strasti? Da li se u Vama književnost i slikarstvo dopunjavaju ili sukobljavaju? Da li svaka oblast ima neko svoje vreme, period i strasti, ili se preklapaju?

Pišem zato što mi je skupo da plaćam psihoanalitičara. Pišem, da bih sebe zabavila. To najbolje znam da radim. Slikam, verovatno iz istih razloga. Slikarstvo mi pomaže da se dodatno izrazim, raspaljuje mi maštu na jedan drugi način – što bi rekao Orhan Pamuk, slikarstvo je muzika vida. Dakle, ja slikam svoje svetove, svoja mora, svoje plaže, i mogu da budem simbolički neprestano na letovanju. Dodajem boje u svoj život i u tome uživam.

Iako ste u novinarstvu veoma dugo i važili ste za oštro pero koje nikog nije ostavljalo ravnodušnim, bilo da su Vas voleli ili ne, Vaš ulazak u književne vode nije tekao, kako bi mnogi očekivali, ni lako ni jednostavno. Sami ste objavili svoju knjigu, ostali ste bez posla, kao samohrana majka sa maloletnim detetom, a ipak, gurali ste dalje sve dok niste uspeli. Kako sada gledate unazad na te, da kažemo, “početnicke” korake i da li Vam smeta što verovatno mnogi misle ono tako svojstveno na ovim prostorima “lako je njoj, sva su joj vrata otvorena ona je poznata”?

Uvek bih sve ponovila. Bilo je vrlo teško, ali bilo je divno. Uporni pobeđuju, nikada nisam dopuštala da mi bilo ko oblikuje snove, još manje da mi ograničava javu. Uprkos raznim preprekama, i političkim, i drugim, ja sam uspela i to potpuno sama. I na to sam izuzetno ponosna. Ja sam i dalje izdavač svojih knjiga, nikome ne polažem račune, ni od koga ne zavisim, ni od koga ništa ne tražim i ne očekujem, sama sve finansiram i zato sam potpuno slobodna. To sa druge strane i dalje vuče za sobom mnoge probleme. Sloboda, nezavisnost i uspeh, pogotovo ako ste žena, a toliko ste uspešni, a za taj uspeh ste jedino vi zaslužni – to se teško podnosi. Ove godine ni jedne novine u Beogradu pred Sajam nisu htele da objave da imam novi roman – pa ipak, ljudi su me našli na Sajmu, i kupovali su moj najnoviji roman TRAŽI ME. Pravda je, u stvari, uvek zadovoljena.

Kako je moguće da se nikada niste upustili u politiku, verovatno su Vas mnogi želeli u svojim partijama? Da li je bila visoka cena slobode i nepripadanja nikome?

Politika je za naivne ili za vrlo prljave ljude. Nisam ni jedno ni drugo. Osim toga, mene nikada nije zanimala moć, nikada me nije zanimala vlast, a osim toga, ne verujem u lako zarađen novac. Tako da mi je slađe da putujem po Srbiji sa mojim predstavama ili na promocije i da lično prodajem svoje knjige, od kojih ipak živim. I onda mirno spavam. A to nema cenu.

Nedavno smo čuli da će se u Australiji snimati film po Vašem romanu. Dokle se stiglo sa tim?

Australijska producentska kuća je kupila prava da snimi igrani dugometražni film na engleskom jeziku po mom romanu Gospodin Pogrešni. Imaju pravo na dve godine. Što znači da za te dve godine oni moraju da sklope finansijsku konstrukciju i počnu da snimaju film. Ako to ne uspeju, onda se pravi novi ugovor. Ja se nadam da će sve biti O.K. Za sada su, dakle, samo kupili prava na dve godine.

J.Kantardžieva, S.Spasić

knjige i slike Mire Bobić Mojsilović pogledajte na njenom sajtu:

http://www.mirjanabm.com/

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.