Da li smo zaista videli ono što smo fotografisali?

Fotografisanje - izvor: Mornarica SAD, via Flickr

Fotografisanje – izvor: Mornarica SAD, via Flickr

Ne tako davno, kada grupa od nekoliko prijatelja krene na putovanje, računalo se srećnom okolnošću ako jedan među njima ima fotoaparat i u njemu film od 36 snimaka. Fotografisanje je predstavljalo događaj određenog dana, čekalo se da niko ne izostane, da se svi “udese” za slikanje i te fotografije i danas imaju u sebi jedan poseban šarm i romantiku. Danas, na primer, dvoje krenu na odmor i ponesu dva fotoaparata, plus bar i dva “pametna” telefona. U svakom od ovih uređaja, umesto filma, nalaze se memorijske kartice tolikog kapaciteta da možemo na njima da skladištimo čitav fond jedne prosečne opštinske biblioteke… I tu kreće jedna nova opsesija. Sve što vidimo i što nam se učini zanimljivim fotografišemo po nekoliko puta. Pa gledamo u minijaturni ekran, pa  ponavljamo, pa opet gledamo, pa pet sekundi kasnije ponovo fotografišemo iz drugog ugla i tako u nedogled.

Da ne promakne ni sekund, foto Dan Nguyen, via Flickr

Da ne promakne ni sekund, foto Dan Nguyen, via Flickr

Uglavnom, masovno fotografisanje prizora, pejzaža, detalja, naročito sa putovanja, u našim sopstvenim očima čini nas neprevaziđenim svetskim putnikom, avanturistom, a pri tom i umetničkom dušom koja traga za još nezabeleženim prirodnim i drugim lepotama. Ubeđeni da još niko pre nas nije “uhvatio” baš takav prizor, baš takav cvet ili takav zalazak sunca, besomučno držimo svoje “gedžete” u rukama i svet posmatramo iz rama ekrana fotoaparata, tableta i telefona. Zapitajte se, kada ste poslednji put samo onako sedeli i uživali u rumenilu odlazećeg sunca zagledani nekud u daljinu, a da niste posegnuli za nekom spravicom kojom biste istog časa to i “ovekovečili”, a zatim, veoma brzo i podelili na društvenoj mreži. Jer, ako nešto nije zabeleženo na fotografiji i zatim postavljeno na internet, kao da se nije ni dogodilo. Nije ga ni bilo.

Prosečni putnik 21. veka, otuđen i od sebe i od drugih, ne ume više da se opusti i da uživa u svom putovanju. Kada, uostalom i da se opusti, kada sa dvonedeljnog putovanja prosečno donese oko hiljadu fotografija? Ostatak vremena provede u razgledanju onoga što je fotografisao i obaveznom “deljenju” na Fejsbuku. Dostupnost raznih “pametnih” spravica i interneta na kraju su stvarno ovaj svet pretvorili u globalno selo, što jednom davno reče Maršal Mekluan, a sve nas u pasionirane fotoreportere. Znamo da je Ajfelova kula lepša na razglednici, ali se ipak na Trokaderu guramo do ograde da je i sami zabeležimo. Nisu bolje prošla ni ostala “prokažena” turistička mesta (Tadž Mahal, Koloseum, Luksor). Čak ni u muzeju ne posmatramo “golim okom” već isključivo okom kamere, jer je veoma važno da se vidi da smo to zaista mi, mi i niko drugi, bili,videli i škljocnuli dugme na aparatu. I naravno, još važnije da se i sami nađemo na fotografiji, te poziramo pored Van Goga, Mona Lize, Vorhola, antičkih skulptura, postajemo eksponati našeg sopstvenog virtuelnog muzeja.

Luvr, gužva ispred Mona Lize, foto Charlie Phillips, via Flickr

Luvr, gužva ispred Mona Lize, foto Charlie Phillips, via Flickr

Da li je iko, skorije, samo onako stao ispred Mona Lize i pitao se šta je to u njoj tako fantastično, tako opčinjavajuće? I da je želeo, ne bi mogao, gomila se gura oko onog kanapa što nesrećnu Đokondu odvaja (uz neprobojno staklo) od današnjeg sveta, gomila se gura često okrenuta leđima samoj slici i zagledana opet u neki objektiv koji iz pozadine upravo beleži taj trenutak… Kada se stvar uspešno obavi i ekran pokaže zadovoljavajuću sliku (možda i profilnu) ide se dalje kroz muzej, a Mona Liza ostaje na tom svom zidu iza tog svog neprobojnog stakla i crvenog kanapa, da sačeka novu grupu turista.

I da se razumemo, ne popujem ja vama zbog vaših fotografija više nego sebi zbog stotina gigabajta koje mi na računaru zauzimaju moja putovanja, već samo se pitam da li smo zaista videli sve ono što smo fotografisali, da li smo zaista i uživali u tim hiljadama zalazaka sunca koje smo podelili na mreži? I koliko smo tih uspomena, posle objavljivanja na Fejsbuku uopste ponovo pogledali?

I još jedno podsećanje: nova istraživanja potvrđuju da previše fotografija koje postavimo na svoj zid na Fejsbuku čini da nas prijatelji manje “lajkuju”. Nervoza virtuelnog sveta očitava se u tome da nam ide na živce kad vidimo 150 fotografija sa letovanja prijatelja, ali prvom prilikom i sami to uradimo, postavimo svojih 150 fotografija. Još veću nervozu izaziva ona situacija kada dođete kod nekoga u goste a on otvori čitav svoj album sa letovanja, svih 1200 komada i redom krene da “u sitna crevca” objašnjava jednu po jednu fotografiju… Ima li kraja?

Albumi za fotografije i dalje postoje. Fotografske radnje i dalje postoje. Odaberite u milionima svojih “fajlova” ponešto što je stvarno bilo nezaboravno i napravite album pravih fotografija, onih svetlucavih, na masnom papiru. Iznenadićete se čega sve tu ima…

 

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *