Danilo Kiš: Njujorška prisećanja, drugi deo

Danilo Kiš: Njujorška prisećanja 2

EKSKLUZIVNOIsabel Bau Madden

©isabel bau madden 

Za verziju na engleskom jeziku, molimo kliknite OVDE

To read in English, please, click HERE

„Ako postoji ikakva zamena za ljubav, onda je to sećanje“

Josif Brodski 

Tokom mog života, bilo je nekoliko prilika kada je sudbina  bila neopisivo darežljiva prema meni. Dok sam odrastala u rodnom Buenos Airesu, nisam mogla ni da sanjam kakvu mi je ludu trku sudbina pripremila. Nisam nikada očekivala da ću Argentinu da zamenim za Sjedinjene Američke Države, tačnije za Njujork 1963. godine. Bila sam premlada, pa odluku o tome nisam sama donela. Još manje sam se ikada nadala da će moja sudbina biti isprepletena sa svim što ima veze sa Jugoslavijom, pa čak i sa jezikom. Moje prvo putovanje 1969. godine, koje me je vozom dovelo do graničnog prelaska u Sežani i iskrcavanja na glavnoj železničkoj stanici u beogradu, bilo je preobražavajuće iskustvo. U decenijama koje su sledile, bila sam posebno srećna da iskujem životna prijateljstva i da ukrstim puteve kasnih sedamdesetih i sa Danilom Kišom. Godinama smo se susretali u Beogradu, Dubrovniku, Parizu i Njujorku. 

Uranjati  u slojeve i slojeve sećanja, nekih jasnih, a nekih koja blede, intiman je i moćan čin. Sećanje na Kiša, za trenutak stvara iluziju da će olovka, nekom čudnom magijom, moći da promeni tragičan kraj. 

Isabel Bau Madden

 

„Došao sam u Pariz prvi put 1962. godine. Njujork u to vreme još nije bio Njujork.“ – Danilo Kiš, maj 1984. u razgovoru sa novinarom Brendanom Lemonom u Parizu.*

 

KIŠ ZAGRIZA VELIKU JABUKU

Njujorška sećanja, drugi deo 

Koliko se sve promenilo za dvadeset godina!

Dve decenije kasnije, Njujork se prepustio Kišu i Kiš je prigrlio Njujork.

Danilo Kiš

Danilo Kiš

Tokom svog prvog boravka u Njujorku, jednog od tri tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, Danilo Kiš je, počev od samog smeštaja, bio mažen i pažen. Svoj kofer spustio je u sred Menhetna – na uglu Pete avenije i 61. ulice, u stanu sa pogledom na Central park, zahvaljujući nesebičnom gostoprimstvu jedne uticajne dobrotvorke, potomka istočnoevropskih jevrejskih izbeglica. Kišov elegantni smeštaj dogovoren je preko zajedničke prijateljice koja je i pomogla da se pronađe novčana pomoć za njegovu posetu Severnoj Americi. Građevina od 34 sprata na broju 800 na Petoj aveniji, u kojoj je svoj penthaus jedno vreme imao i Donald Tramp, stoji na mestu čuvene „palate Dodž“ (Dodge Mansion), koja je pripadala Rokfelerovim naslednicima, i koja je vladala ovim prvoklasnim ćoškom sve do 1977. godine.

Stan, potpuno beo od poda do plafona, pripadao je Nini Rozenvald, naslednici Sirs Rebak (Sears Roebuck) bogatstva. Ovaj smeštaj bio je potpuno drugačiji od Kišovog skoro spartanskog prebivališta na Rue Tesson u pariskom Desetom arondismanu, ili stana u Beogradu u Ulicii Miloša Pocerca. Kiš je zbijao šale i bio detinje ushićen zbog luksuza u kome se našao, zaista kao neko dete ostavljeno samo kod kuće. Stojeći pored prozora, uživao je u pejzažu kao sa razglednica – i to je bio jedini delić sekunde kada je Njujork doživljavao kao turista. Ostale slike Kišovog putovanja imale su veze sa prijateljima, književnošću i sa dogovorima oko objavljivanja njegovih dela. Igrom slučaja, Kišov privremeni dom bio je samo par blokova udaljen od mog, tako da sam njegove prozore jasno mogla da vidim kroz dvogled. Kad bih pogledala ka istoku, samo je drveće Central parka stajalo između nas.

PEN Club, Brodski, Straus, Madden

Rodžer Štraus, Josif Brodski i Isabel Bau Madden, Klub PEN, Njujork, © Czeslaw Czaplinski

Upravo u ovom divnom stanu, jedne rane večeri, Kiš me je predstavio izbeglom ruskom pesniku Josifu Brodskom, koji je kasnije, 1987. godine, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Njih dvojica su se  pozdravljala bučno i naglašeno, karakteristično za njihov slovenski temperament, a bratska bliskost i saučesništvo su se primećivali na prvi pogled, iako je to mogao biti njihov prvi lični susret.** Brodski, smejući se široko, od uva do uva, nosio je ispod miške veliku bocu votke u smeđoj papirnoj kesi. U njegovom društvu Kiš je delovao vrlo zadovoljan i opušten. Već posle nekoliko minuta od dolaska Brodskog počela je zabava. Iz kuhinje, u kojoj sam spremala malu zakusku, mogla sam da čujem smeh i živahan razgovor. Pošto sam donela dve čaše, neko predjelo i nekoliko pepeljara, diskretno sam se izvukla iz zadimljenog stana. Skoro da nisu ni primetili. Svetkovina se nastavila nekoliko večeri kasnije. Josif Brodski i genijalni filmski reditelj Dušan Makavejev bili su gosti na jednom intimnom okupljanju u Kišovu čast, kod Svetlane Stoun, koja je u stvari i organizovala sve oko sponzorstva Kišovog dolaska u Njujork. Završili smo to veče sedeći za stolom dugo posle ponoći.

Josif Brodski, 1992, foto © Czeslaw Czaplinski

Josif Brodski u svom stanu u Vašingtonu, 1992. godine telefonira Rodžeru Štrausu vezano za Kiša, foto © Czeslaw Czaplinski

Brodski i Kiš su imali tu sreću da dele jednog od poslednjih starinskih izdavačkih kuća u SAD, čuvenu Farar Štraus i Žiru (Farrar Straus and Giroux). Veliki izdavač, suosnivač ove kuće, Rodžer Štraus, povezan sa bogatim i uticajnim porodicama Gugenhajm i Štraus, vodio je ovu kuću u starinskom evropskom maniru. To je značilo  i česte duge ručkove sa Kišom, najviše na mešavini francuskog i engleskog jezika, u Junion skver kafeu (Union Square Café) gde je Štraus bio stalni gost. Jedva da je bilo potrebe da prevodim, mada mi je veoma žao što nisam nosila diktafon. Kada je Kiš bio na ručkovima sa  Robertom Silversom, eminentnim i uglednim sorbonskim đakom, urednikom New York Review of Books, razgovor je trajao satima na tečnom francuskom u legendarnom italijanskom restoranu Patsy’s. Osnovan još 1944, omiljeno mesto Frenka Sinatre, i dalje se nalazi na Zapadnoj 56. ulici.

Restoran Patsy's, Njujork

Restoran Patsy’s, Njujork

Mogu da zahvalim Danilu Kišu za posebno prijateljstvo koje sam imala sa Josifom Brodskim. U godinama koje su sledile, kad god sam mu se javila oko nečega važnog za Kiša, uvek je brzo reagovao. Jednom prilikom, u maju 1992. godine, u Vašingtonu, tokom njegovog mandata na mestu „Poet Laureate of the US“ (titula u Kongresnoj biblioteci, prim. prev), njegovim posredovanjem došlo je do objavljivanja knjige Homo Poeticus kod Farar Štraus i Žirua 1995. godine Uvod za ovu zbirku eseja i intervjua napisala je Suzan Zontag (Susan Sontag). Čim sam zatražila njegovu pomoć, Brodski je,ne sačekavši ni toliko da skine kaput, telefonirao Rodžeru Štrausu u Njujork da nam zakaže sastanak. Ovaj trenutak zabeležio je fotografijom poznati poljski fotograf Česlav Čaplinski (Czeslaw Czaplinski) tokom snimanja dokumentarnog filma koji sam ja režirala: „Dan u životu Josifa Brodskog, dobitnika Nobelove nagrade za književnost i pesnika laureata SAD“. U decembru 1989. godine Josif Brodski mi je bio od velike pomoći prilikom organizovanja Memorijala posvećenog Danilu Kišu u Jugoslovenskom kulturnom centru, uz saradnju direktora Centra Damira Grubiše. Pored Brodskog, značajni govornici na ovom skupu bili su Suzan Zontag i Rodžer Štraus. U poslednjem trenutku je pesnik Brana Crnčević uspeo da uhvati let iz Kanade kako bi učestvovao na skupu. Njegov tekst sam prevela i pročitala na engleskom jeziku.

 Memorijal posvećen Danilu Kišu u Njujorku 1989

Govornici na Memorijalu Danilu Kišu, u Jugoslovenskom kulturnom centru, 14. decembar 1989. Među njima i Suzan Zontag, Rodžer Štraus i Josif Brodski, foto © Czeslaw Czaplinski

Prenosim deo tog teksta:

Ni jedan pisac koga znam nije više voleo reči i više se plašio reči od njega, mada ih je hrabro koristio. Danilo Kiš bio je prvosveštenik sveta, rabin, čarobnjak, zaljubljen u svaku reč… Rečima se igrao na briljantan intelektualni način, dajući im jedinstveno značenje. Voleo je sve reči, nežne i okrutne, uznemirujuće, opasne, ironične, reči psovki. Znao je kako da ih izgovori, čak i sarkastično Za svakoga, za Danilove prijatelje, i za svakog pisca koji ga je poznavao, ostalo je zauvek nejasno: da li je Danilo koristio reči ili su reči koristile Danila?“ 

„Ono što ostaje iza čoveka je samo deo. Njegov izgovoreni deo. Deo iz govora.“

Josif Brodski 

Hotel Sen Moric, Kongres PEN-a 

Hotel Sen Moric (St. Moritz), Njujork

Hotel Sen Moric (St. Moritz), Njujork, foto Gryffindor via Wikipedia

U januaru 1986. godine, kao gost čuvenog 48. međunarodnog kongresa PEN-a koji je organizovao Norman Majler, Kiš je stigao u prepun lobi Hotela Sen Moric (St Moriz Hotel), na uglu Central Park South i Šeste avenije. Noseći neveliki kofer, ali očigledno želeći da ostane neprimećen u mnoštvu slavnih književnika. Pošto se prijavio na recepciji, lift smo delili sa ćutljivim poljskim pesnikom Česlavom Milošem, koji je 1980. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Dok se lift zaustavljao, potpuno nenadano sam Miloša na njegovom maternjem jeziku upozorila da mu se na cipelu penje velika buba-švaba. I dalje potpuno miran, Miloš je prosto otresao sa cipele i, bez reči, izašao na svom spratu. Kiš je dobio vrlo malu sobu na ćošku, sa pogledom koji se prostirao iznad Central parka. Čim je stigao prtljag, uputili smo se na piće u hotelski Café de la Paix, gde smo se muvali među imenima kao što su Klod Simon i Sol Belou.

Kišovo prisustvo na PEN skupu privuklo je pažnju Pripadao je grupi pisaca čiji značaj za događaj je naglasio Salman Ruždi u članku u Njujork tajmsu 2005: „Osim uživanja u takvim sećanjima, pravi značaj ovog kongresa leži mnogo dublje. U tim poslednjim godinama hladnog rata, bilo nam je svima važno da čujemo istočnoevropske pisce kao što su Danilo Kiš i Česlav Miloš, Đerđ Konrad i Rišard Kapušćinski, koji su nam preneli svoja predviđanja o nepredvidivom sovjetskom režimu.“

Lista književnika koje je Norman Majler uspeo da dovede na debatu „Imaginacija pisca i imaginacija države“ izaziva vrtoglavicu: Josif Brodski, Ginter Gras, Amos Oz, Vole Sojinka, Mario Vargas Ljosa, Sol Belou, Rejmond Karver, E. L. Doktorou, Toni Morison, Edvard Sed, Viljem Stajron, Džon Apdajk, Kurt Vonegut, Klod Simon, Nadin Gordimer, Suzan Zontag. To je bilo pravo čudo, za koje Salman Ruždi opisuje da je i sam bio zapanjen.

Danilo Kiš i Paskal Delpeš, zajedno su doputovali u Njujork u jesen 1986. godine, upravo pošto mu je francuski ministar kulture Žak Lang dodelio počasnu titulu „Vitez umetnosti i književnosti“. Danilo Kiš je prihvatio poziv Njujorškog univerziteta, koji mu je obezbedio i fakultetski smeštaj nekoliko blokova od Vašington skvera (Washington Square). Po sletanju u Njujork, Kiš je zbijao šale kako su on i Paskal još mamurni posle celovečernje fešte na kojoj se proslavljala njegova viteška titula. Još od momenta kad je stigao, Danilo se nije dobro osećao. To nije bio samo dosadni kašalj koji mu je smetao: nije uspevao da se otarasi niske telesne temperature.  Danima je bio prikovan za krevet, iscrpljen, sa malim mokrim peškirom na čelu. Odbijao je da zatraži lekarsku pomoć jer nije prijavio, kada je uzimao američku vizu, da mu je ranije tokom godine dijagnostifikovana tuberkuloza. Plašio se posledica tog prikrivanja istine, međutim, kako mu se stanje nije popravljalo, konačno smo uspeli da ga ubedimo da potraži medicinsku pomoć. Napokon je, 3. decembra 1986. otišao na endoskopiju u „New York Infirmary/Beekman Hospital“. I kako to samo sudbina namesti, našla sam se pored Kiša, kao njegov prevodilac, kada je pulmolog, Indijac, izgovarao loše vesti. Dok sam tako sedela potpuno nema, Danilo se okrenuo ka meni i naredio: Prevodi! Prevodi!

Ne zadugo pošto su saznali užasavajuću dijagnozu – rak pluća, Danilo i Paskal su se vratili u Pariz. Naša vožnja do aerodroma te hladne zimske večeri, u društvu umetnika Radovana Laleta Đurića, na točkovima njegovog iščukanog i iscrtanog kombija, odvijala se u potpunoj tišini i emotivnom lomu. Poslednji poziv na Kišovom njujorškom telefonskom računu zabeležen je 6. decembra 1986. Posle njegovog odlaska, sva njihova pošta prebačena je na moju adresu.

Monte's Trattoria, Njujork

Monte’s Trattoria, Njujork

FLASHBACK

Nekoliko dana pre nego što su se Danilo i Paskal vratili u Pariz, otišli smo na ručak u Monte’s Trattoria u ulici Mek Dugal, broj 97, u srcu Vest vilidža. Ovaj prijatan porodični italijanski restoran, koji postoji još od 1918, bio je mesto na kome smo počeli da se opraštamo. Kišovo ponašanje odisalo je pesimizmom, govorio je o samoubistvu. Nismo se videli sve do avgusta 1989. godine u Beogradu. Ručali smo, napolju, na brodu-restoranu na Savi. To je bio naš poslednji susret.

Voleo bih da živim u miru sa sobom, a ne sa svetom“

Danio Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča 

Kišov "Gorak talog iskustva" izdanje iz 1992. koje je glumac Josif Tatić poklonio Izabeli sa posvetom

Kišov “Gorki talog iskustva” izdanje iz 1990. koje je glumac Josif Tatić poklonio Izabeli sa posvetom

Kišov govor tela bio je vrlo određen. Dok je sedeo, Danilo se uvijao kao neka fina opruga u slovo C. Sklupčao bi svoje dugačko tanko telo u loptu, noge bi prekrstio i pušio goloaz kako je i govorio, polako i odmereno. Još jedan tipičan pokret bio je da slobodnom levom rukom sklanja kosu sa lica, vraćajući je unatrag, ponovo i ponovo.

Povremeno, uprkos gustom rasporedu u Njujorku, dok smo odlazili tamo i ovamo, ili pravili pauzu za kafu usput, razgovori su skretali na polje privatnog. Poveravala sam mu se i bila sam za to nagrađena mudrim savetima. Kiš je bio pažljiv slušalac, radoznao u vezi sa mojim multikulturalnim iskustvima i prošlošću. Razgovarali smo na srpskom i nikad nije propustio da se začudi kako govorim srpski bez akcenta.

Ovako se sećam Kiša s kraja 1986. godine – kada su on i Paskal živeli na broju 3 Vašington skvera, u apartmanu 10J u blizini Njujorškog univerziteta. U to vreme, njegov bliski prijatelj pesnik Milan Milišić, koji je 1991. godine tragično stradao u Dubrovniku kada je njegovu kuću pogodila granata, bio je gostujući predavač na Njujorškom univerzitetu. On i umetnica Jelena Trpković su, kada smo ih Danilo, Paskal i ja posetili, živeli u univerzitetskoj kući u ulici Vašington Mjuz (Washington Mews). „Mjuz“ („The Mews“), istorijska, privatna, ulica u Vest vilidžu opasana kapijom, budi mnoga sećanja kao i želju da se oživi vreme i ponovo to iščekivanje da Kiš sleti u Njujork… bar još jednom.

Isabel Bau Madden

prevela: S.Spasić

[*] Preuzeto Iz “The Review of Contemporary Fiction”, proleće 1994, Vol. 14

[**]Ne sećam se da li je Danilo Kiš bio u Beogradu tokom posete Josifa Brodskog u oktobru 1988. godine

Prvi deo pročitajte OVDE

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Danilo Kiš: Njujorška prisećanja, drugi deo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *