Danilo Kiš: Njujorška prisećanja

Danilo Kiš: Njujorška prisećanja

EKSKLUZIVNO: Isabel Bau Madden

©isabel bau madden

Za verziju na engleskom jeziku, molimo kliknite OVDE

To read in English, please, click HERE

JFK!

Sletanje!

 Pogled na boravak Danila Kiša u Velikoj jabuci počinje na aerodromu gde sam se našla u više prilika tokom osamdesetih godina 20. veka, kako bih ga dočekala. Ovaj odlazak na aerodrom ne podrazumeva samo uzbuđeno iščekivanje voljenog prijatelja, već i neki vid angažmana mene kao vodiča, prevodioca i zaštitnika tokom njegovog krstarenja Gotamom (Njujorkom).

Njegova partnerka, Paskal Delpeš (Pascale Delpech), telefonom mi je iz Pariza dala instrukcije. Na srpskom sa izrazitim francuskim akcentom opisala je moja zaduženja, sa dozom humora, kao ulogu „dadilje“. Razumljivo, nekome će teško biti da zamisli Kiša, koji je još od mladosti iskusio tako mnogo nesreće, uključujući i smrt oca u Aušvicu, kao nekoga ko ne može da brine o sebi.

Danilo Kiš, Credit : photo©isabel bau madden

Danilo Kiš, Credit : photo©isabel bau madden

Ipak, sa druge strane okeana, tokom boravka u SAD, on je otkrio izvesnu ranjivost, koja je najviše proizilazila iz činjenice da nije govorio engleski jezik. U igri je takođe bila i šarmantna mešavina nesigurnosti i stidljivosti koju ranije kod njega nisam primećivala. Sve ovo dovelo je do toga da se čini kako Kiš na vrhovima prstiju osvaja Njujork, da ulazi na neka sporedna vrata, pokušavajući da izbegne pažnju. Kiš je priželjkivao tu svoju nevidljivost, a posebno dok prolazi aerodromskim lavirintom koridora i redova, kao i uniformi koje su u vezi sa užasnim birokratskim formalnostima na pasoškoj kontroli i carini. Sve mu se činilo manje strašnim jer je znao da sam ja, da tako kažemo, vrlo blizu. Čekajući tako iza svih barijera na dolaznom terminalu, u sebi sam mogla da čujem njegov bariton kako, dok primećuje da sam tu, koristi moj nadimak: „Gde si, Žabooo?!“ Gde si? – dok se klizeća vrata otvaraju i on po prvi put zakoračuje u Njujork.

Evo me. Dobrodošao, Daniluša!

Njegova prepoznatljiva kosa, uvijena i svilena četka, razbarušena na vetru kao baklja, bila je ono što me je konačno uverilo da je Danilo Kiš zaista stigao. Pozdravio me je uzdah olakšanja koji prati omamljujući teški miris „goloaz“ cigarete, koji ga je obično pratio.

Nikad nisam pisala dnevnik, hvatala beleške niti napravila ijednu fotografiju Danila Kiša tokom njegovih poseta Njujorku. Sumirajući ova sećanja, odjednom odnekud izranja naslov autobiografije Vladimira Nabokova „Sećanje, govori!“. Iako sećanje na važne trenutke ne bledi, duboko žalim što nisam napravila video snimak Danilove američke odiseje, i sebi prebacujem za taj propust.

Ono što vam otkrivam je njujorška verzija Danila Kiša, prilično drugačija od onog radije ekstrovertnog i neranjivog Kiša koga sam upoznala tokom letovanja u Dubrovniku, u hotelu Argentina. Ili onog Kiša kome sam bila predstavljena u Beogradu, kasnih sedamdesetih. Da li je sve to bilo zbog vremena i jezika, nikada nećemo saznati. U svakom slučaju, Njujork je Kišu veoma odgovarao.

A sample of Origami swallow paper airplane such as Kiš made

Avion od papira – origami-lasta, kakve je pravio KIŠ

U „Argentini“, neobuzdani i šarmantni Danilo Kiš fascinirao nas je svojim dubokim pesmama – koje bi obično izvodio čučeći pored klavira, sa čašom u jednoj ruci, a cigaretom u drugoj. Ne mogu da zaboravim razigrane trenutke sa mojim tada petogodišnjim sinom Šonom, i Kišovo vešto igranje dugim prstima dok pravi papirne avione nalik na origami-laste, koje su onda puštali da lete sa strmih terasa koje su se izdizale nad Jadranom. Nekoliko godina kasnije, Kiš je to isto činio i u Njujorku, sa našeg balkona nad Central parkom, isto kao što je i Antoan de Sent-Egziperi to činio, sa upravo te iste adrese, ranih četrdesetih godina, iz svog stana, kako je zabeleženo, na 23. spratu, u vreme dok je pisao Malog princa.

Ovde, u Velikoj jabuci, poslužila me je sreća, pa me je Danilo Kiš svuda vukao sa sobom. Našla sam se u prilici da idući sa njim provedem neke od najupečatljivijih trenutaka koje sam ikada imala u Njujorku. Trenutaka koji su me podsetili na život u mom rodnom Buenos Ajresu i prilično zatvorenom književnom krugu u kome su se moji roditelji kretali. Između ostalih, u svetu Gombroviča, Borhesa, Bjoj Kasaresa, Đirija, Sabata, Murene. Ovaj gusto ispleteni, neprobojni svet postojao je takođe i u Njujorku. U stvari, do ranih osamdesetih godina, vrata legendarnih izdavača Ferara, Strausa, Žirua već su se otvorila za Kiša. Robert Silvers, glavni urednik u New York Review of Books takođe ga je prigrlio. Tragične okolnosti koje su se odnosile na Kišovo zdravlje, malignitet na plućima, koji nas je još više zbližio krajem 1986. godine, ponovo u Njujorku, u vreme Kišovog prvog dolaska u Njujork bile su nezamislive.

Tokom svog drugog dolaska u Sjedinjene Države, u januaru 1986. godine, kao gost PEN-a, Danilo nije mogao da izbegne da bude u centru pažnje konferencije koju je vodio rečiti, upečatljivi predsednik američkog PEN-a Norman Majler. Suzan Zontag, koja se sprijateljila sa Kišom, postarala se za to.

Razglednica u kojoj Kiš zahvaljuje Izabel za to što je poslala članak iz New York Review-a, šaleći se zbog toga što ga nazivaju "književnim Žan-Pol Belmondom"

Razglednica u kojoj Kiš zahvaljuje Izabel za to što je poslala članak iz New York Magazine, šaleći se zbog toga što ga nazivaju “književnim Žan-Pol Belmondom”

U to vreme, u dugom tekstu o tom istorijskom kongresu PEN-a, Roda Kenig (Rhoda Koenig) je u New York Magazine opisala je svoj susret sa Kišom ovako: „Prema mišljenju oba pola, najzgodniji delegat bio je veseli i pristupačan Vargas Ljosa (zar nije nepodnošljivo zgodan, uzvikivala je preda mnom neka žena na jednom od panela), ali najprivlačniji bio je Danilo Kiš, često spominjan i kao „taj harizmatični Jugosloven“ i književni Žan Pol Belmondo. Da o piscu ne može da se sudi na osnovu korice knjige – Kiš je autor grobnice za Borisa Davidoviča, odlične ali zastrašujuće mračne novele  koja je na omotu knjige opisana kao „izmišljeni razlog samouništenja Kominterne“. Na zabavi u biblioteci, otkrila sam vitkog, osmehnutog muškarca sa razbarušenom kosom koja se spuštala ka kičmi, i kad sam prenela svoje divljenje, rečeno mi je da sam „ljupka i charmante“ (Kišov engleski je minimalan) i dobila sam poljubac u ruku, ili bolje reći uzdisaj. Kasnije, vratila sam se do njega i ugledala ga okruženog lepim devojkama. „Izgleda da imaš mnogo devojaka“, primetila sam na francuskom. „Oui“, uzdahnuo je, a dim njegove „goloaz“ cigarete ocrtavao je blago odbijanje. „J’ai toujours beaucoup de femmes. Ca marche très bien au commencement“. (Uvek imam mnogo žena. Na početku to ide lako. – prim. prev.) Kiš je priznao da upoznavanje pisaca može da bude razočaravajuće: „Upoznao sam svog heroja Rolana Barta, i on je bio exactement comme un marchand de poissons.“ (upravo kao prodavac ribe – prim. prev.)

Dobrodošao, Daniluša! Kapije Njujorka bile su za njega širom otvorene.

(kraj prvog dela)

Isabel Bau Madden

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *