Dobrilo Nenadić: HOD PO TRNJU 2

  Iz knjige MIROSLAV TODOROVIĆ “DOBRILO NENADIĆ NEOPOZIVO”, BIbliteka Arilje, 2020.

Prvi deo teksta pogledajte klikom na LINK

Naravno, to je i meni onda, a i meni danas potpuno razumljivo. Bilo je to doba kada je nasuprot naklonosti javnosti prema političkom pluralizmu stajala tvrda, nepopustljiva doktrina. Književni časopisi su postali neka vrsta političkih stranaka i značili su mnogo više nego što danas znače. Oni su bili taj odušak, ventil na kipećem loncu. Kao i današnje stranke, i tadašnji časopisi su se borili za rejting, odnosno uticaj, ne samo na književne krugove. Dabome, taj uticaj je rastao ukoliko su na njegovim stranicama objavljivali poznati pisci. Objavljivati početnike bilo je kao pucanje u sopstvenu nogu, od protivnika zlurado tumačeno kao krajnja nužda, pošto nema poznatih pera, moraćemo da popunimo unapred zadati format početničkim radovima.

Vreme je za obrt.

To se dešavalo 1975. godine.

Ovo pak pišem posle 35 godina, 2010.

Ni urednik Stevanović, ni doktor Zorić, ni pisac Nenadić nisu mogli da proniknu šta će se u budućnosti dešavati.

Istini za volju to nisu mogli ni oni koji su se time bavili, političari i pisci naučne fantastike.

O političarima ne vredi trošiti reči. Šta su govorili i šta je od toga ostvareno, vidljivo je svakome.

Naučna fantastika u književnosti je jedan potcenjen žanr. Najpoznatiji među njima Žil Vern i Artur Klark razvrstani su bili od književnih žreca među lake, popularne i zabavne pisce.

Niko nije ni slutio da će roman Dorotej, sedam godina kasnije, 1982. izaći u Moskvi u tiražu od 50.000 primeraka u istom tomu sa Ponornicom Skendera Kulenovića i Galiotom Draga Jančara.

U Rusiji, zemlji koja je dala najveće romansijere sveta, Dostojevskog, Tolstoja, Pasternaka, Šolohova…

Još se manje znalo da će isti taj tekst, koga, kako se činilo svi odreda odbijaju, jednoga dana biti okačen na internet i dostupan svakom na kugli zemaljskoj i to u ediciji Antologija srpske književnosti i da će do 2010 biti prodato 130.000 primeraka.

Mnogo šta nisam znao, a ne znam ni sada, ali da je Dorotej tu negde, u granicama standarda koji je u tom vremenu važio, pa ako već nije bolji onda nije ni lošiji od knjiga koje su objavljivali ovdašnji izdavači, u to sam bio potpuno uveren uprkos debakla u Prosveti i Savremeniku.

Rusko izdanje iz 1982. godine, Nenadić, Jančar i Kulenović

Kada je 1976. izašao konkurs Udruženih izdavača (Rad, Narodna knjiga, BIGZ) rešio sam ponovo da pokušam. Računam da rukopis stoji te stoji, svejedno je, kod mene, ili na nekom drugom mestu.

Ako sam i gajio neku nadu, ona je splasla čim je objavljeno da je na konkurs prispelo 520 rukopisa, verovatno zato što je visoka nagrada kao mamac privukla toliki broj autora. Još kada je objavljen sastav žirija, tek sam tada shvatio da sam ponovo pred velikim razočarenjem.

Dragan Jeremić, predsednik UKS i predsednik žirija,

Cveta Kotevska, glavni urednik Narodne knjige, Nikola Bertolino, glavni urednik BIGZ-a, Boško Bogetić, glavni urednik Rada, Danilo Kiš, Milan Komnenić, Božidar Milidragović.

Bile su to istaknute ličnosti književne scene, pa prema tome je i njihov kriterijum, saglasno sa njihovim renomeom, bio krajnje izoštren. Uz renome dabome ide i sujeta.

Od 520 rukopisa barem polovina od toga su prozni tekstovi. Da bi se samo ovlaš prelistala, zastrašujuće velika hrpa hartije, potrebno je vreme koje tako važni ljudi sa toliko drugih dužnosti i obaveza nemaju, a i kada bi imali vremena, ne bi imali snage ni volje.

Trijerisanje rukopisa može u tom slučaju da se radi jednostavnije: umesto da se svaki pažljivo pročita i oceni pa da se potom odvoje bolji od gorih, mogu se odbaciti oni koje su napisali i potpisali anonimni.

Prigovori neće biti tako neprijatni kao kad bi se odbacio neki poznati autor, a umesto njega uvrstio neki potpuno nepoznat.

Šta se stvarno zbivalo ostaće verovatno tajna, jer su trojica Kiš, Jeremić i Milidragović umrli, a četvoro, Kotevska, Bertolino, Bogetić i Komnenić su već duži niz godina van književne scene.

Vreme je prolazilo, a rezultati konkursa nisu objavljivani.

Ubrzo se ispostavilo da je razdor u žiriju glavni uzrok kašnjenja.

Članovi žirija Danilo Kiš i Dragan Jeremić su se posvađali tako žestoko da su i jedan i drugi podneli neopozive ostavke.

Bio je to uvod u najveću književnu aferu kod nas i po broju umešanih, a i po njihovom ugledu.

Skandal je narastao do čudovišnih razmera.

U javnost je dospelo da je Dragan Jeremić optužio Danila Kiša da je čitave delove svoje zbirke pripovedaka Grobnica za Borisa Davidovića prepisao iz raznih knjiga.

Jeremić i drugi, koji su se u spor naknadno umešali, svojski su se potrudili da za svaku pripovetku iz Kišove knjige nađu prepisani deo i odakle je prepisan.

Ko je tu bio u pravu?

Niko.

Potrošena je silna energija i zavidno znanje samo da bi se jednom istinskom remek-delu našlo nešto da ga umanji i unizi. A i Kiš je očigledno pogrešio. Umesto da citate iz tuđih knjiga pokrije navodnicama ili kurzivom, što je uobičajeni način da se pokaže šta je original a šta citat, on je kao da nekome prkosi. Jednostavno uneo u svoju knjigu citate bez ovih bitnih oznaka i tako se prkosno, ili pak naivno upleo u mrežu svojih konkurenta, što su oni spremno dočekali kao nebeski dar i dabome nisu ispustili priliku.

Stvar je izgleda bila toliko važna da su u ovo bili upleteni mnogi nepoznati pomagači, eksperti, strani i domaći, znalci jezika i svetske književnosti. Sve su otkrili, i autore i njihove knjige i delove tih knjiga koje je Kiš preuzeo. Sve su pronašli kao da je radio čitav institut. Kišova knjiga inače opisuje sudbinu Jevreja u Evropi kroz istoriju, počev od vremena divljanja inkvizicije pa do totalitarnih režima.

Kiša ovde mnogi nisu voleli. Likovi iz njegovih knjiga su gotovo isključivo Jevreji kao da ostali nisu ni bili vredni opisivanja. Zbog toga su ga osećali kao stranca, iako je po majci bio Crnogorac, a po ocu Jevrejin. Gorljivi Crnogorci mu nikada nisu oprostili što je prenebregao polovinu svojih gena i materino poreklo, već se sasvim priklonio očevoj naciji, verovatno zbog njegove tragične sudbine.

Matija Bećković nam je jednom prilikom u gostima kod Milovana Danojlića u Ivanovcima, a bili su prisutni Živorad Stojković i Momčilo Selić, na svoj živopisni i originalni način rastumačio celu tu priču.

Pošao je, naime, od zanimljive pretpostavke da je čitavu tu zbrku izmislio sam Kiš prikazujući se kao žrtva progona, da bi na svoju stranu privukao moćni jevrejski lobi u inostranstvu.

Ovde ga kao antikomunistu napadaju komunisti, a srpski i crnogorski nacionalisti kao jevrejskog uljeza.

Optužio je kao svoje progonitelje Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića, jer su oni navodno jedini osetili opasnost od njegovog izlaska na zapadnu književnu scenu sa jednom tako dobrom knjigom i temom o jevrejskom stradanju koja će uvek ostati u samoj žiži zanimanja zahvaljujući potpori onih koji o književnim modama presudno odlučuju.

Na Zapadu su njih dvojica stekli renome poznatih i priznatih pisaca. Pošto nisu mogli da ospore Kišovu nesumnjivo vrednu i darovito pisanu knjigu, izabrali su da je prikažu kao plagijat. Da, ali samo njih dvojica i Jeremić nisu bili dovoljni da prikupe dokaze za svoju optužnicu. Morali su da potraže ispomoć sa strane. Ko je sve u tome učestvovao, nikada se nije saznalo, jer ko je znao nema ga više, ili ćuti ako je živ.

Mediji su brujali kao zategnute žice, publika je uživala i seirila, prokišovci i antikišovci su nicali kao pečurke.

Sve je to u redu, ama šta je s konkursom Udruženih izdavača? Toliki ljudi, polovina svih članova Udruženja književnika čekaju, meseci prolaze, a žiri ćuti. Čitav ili krnj, svejedno, ostalo je njih pet što je sasvim dovoljno. Potrebno je još samo da izaberu između sebe novog predsednika i da nastave tamo gde su stali, jer ovako više ne ide, nema dana a da neki ljutiti pisac, koji je izgubio živce, ne podvikne i ne načini lom u nekim novinama. Kakav je to način! Ima li to smisla.

Neka se oni svađaju koliko hoće, ko im brani, ali život ne može zbog toga da stane.

Pretilo je da sve ovo izmakne kontroli a to negde gore nisu hteli ili nisu smeli da dozvole. Prelomljeno je da okrnjeni žiri, njih petoro, nastavi i dovrši započeti posao.

DObrilo Nenadić u svom radnom prostoru, preuzeto sa zvaničnog sajta Dobrila Nenadića

Najzad je došao i taj dan.

U Politici je objavljen oglas sa rezultatima konkursa.

Umesto 15, odlučeno je da objave 20 dela, među kojima i pet romana.

Buljim u oglas i ne mogu da verujem da se to desilo. Navodim po sećanju tih pet romana. Borislav Pekić: Kako upokojiti vampira Miodrag Bultović: Rat je bio bolji, Branimir Šćepanović: Smrt gospodina Goluže,  Slavko Lebedinski: Kasni orasi, Dobrilo Nenadić: Dorotej. Nagradu Udruženih izdavača dele Gojko Đogo za zbirku pesama Kukuta i Borislav Pekić za roman Kako upokojiti vampira.

Prvo mi je pao na pamet Džejms Džojs, jedan od najvećih pisaca modernog vremena koji je svoju prvu knjigu zbirku priča Dablinci nudio trideset trojici izdavača i tek mu je trideset četvrti prihvatio da je objavi.

Ja sam ovo moje objavio u trećem pokušaju. To i nije tako loše.

Tamo negde u malenom Arilju, bogu iza nogu, 200 kilometara južno od Beograda, ni o čemu nisam imao tačne predstave.

Ni onima koji su se stalno motali oko Udruženja književnika i oko čuvenog restorana Kluba književnika  gde se okupljao krem Beograda, nije bilo jasno šta se tačno događa.

A i ovo što sada znam, posle trideset tri godine raspitivanja unakolo, nije mnogo više, sve je to samo puko nagađanje u nedostatku pouzdanih dokaza. Osim meni, to uostalom nikome i nije bitno.

Sada je barem izvesno ko se našao među odabranim. Najpre to su dve književne zvezde prvoga reda, Branimir Šćepanović i Miodrag Bulatović. Ne mogu da budem sasvim siguran, ali mi se čini da je Šćepanović po broju prevoda svoga kratkog romana Usta puna zemlje bio korak ispred takođe vrlo prevođenog Bulatovića. Nije baš sve onako kako su ondašnji njihovi tamburmajori dobošarili. Tačno je da su oni bili prevedeni na gotovo sve značajnije jezike, ali to su skromni tiraži, nema tu ni mnogo para ni mnogo slave, u svakom slučaju nedovoljno za njihove apetite.

Mala digresija, iskakanje iz hronologije.

Dobrilo Nenadić i Gojko Šantić na snimanju filma DOROTEJ, Zdravka Velimirovića

Kada sam 6. aprila 1979. godine dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u 1978. godini, Bulatović mi je na otvorenoj sceni prišao zagrlio me i tri puta poljubio po srpskom običaju, a posle smo nas dvojica uz šank mezetili tanke roštiljske kobasice, pili pivo i ćaskali. Tada mi je između ostalog rekao da bi on da je imao moga Doroteja postao svetski bestseler pisac. Pored te pohvale video sam da nije sasvim zadovoljan svojim učinkom uprkos svog, na sve strane razglašenog prodora na zapad.

Treći čovek toga crnogorskog tria, Borislav Pekić, u tom trenutku nije bio kandidat za svetsku slavu. Poznat po svojoj sjajnoj prvoj knjizi priča Vreme čuda i romanu Hodočašće Arsenija Njegovana koji je bio nagrađen NIN-ovom nagradom, on se još uvek pripremao da zauzme mesto jednog od najvećih naših pisaca. Velika dela, koja će tek napisati i objaviti, postaviće ga u sam vrh.

Četvrti na ovom spisku, Slavko Lebedinski, bio je poznat po osobitom stilu, nekoj mešavini stvarnosne proze i nečega otkačenog, da baš ne pominjem trend koji je mnogo godina kasnije osvojio srca. Da, moj prijatelj Lebedinski, bio je nagoveštaj onoga što dolazi, neka vrsta starozavetnog proroka, nešto između Danijela i Malahije.

A peti, Dobrilo Nenadić?

Onda sam mislio da me niko ne zna.

Ponovo digresija.

Jednom prilikom, Miroslav Josić Višnjić, čija je knjiga priča Dvanaest godova takođe bila primljena na konkursu Udruženih izdavača, rekao mi je da je Doroteja pročitao još dok se rukopis nalazio u Prosveti.

Izgleda da su je svi čitali: pored ljudi iz redakcije i krug blizak redakciji.

Dobrilo Nikolić, moj Ariljac, grafički dizajner, koji je na mesto likovnog urednika u Prosveti, došao nekoliko godina kasnije, rekao mi je nedavno da je objavljivanje moje knjige, sprečio niko drugi do Milorad Pavić koji je tih godina bio honorarni urednik za stranu književnost.

Cveta Kotevska, glavni urednik Narodne knjige, sa kojom sam nastavio saradnju posle trećeg izdanja Doroteja, kada su ostala dva izdavača odustala, rekla mi je jednom prilikom da se za moju knjigu najviše zalagao sam Kiš. Ako je tako, a ne vidim zbog čega bi to bilo nemoguće, jer su to kasniji događaji potvrdili,pošto je Dorotej od svih knjiga ove edicije u potonjem vremenu imao najviše uspeha i kod kritike i kod publike, onda to samo znači da je glavni odbir knjiga izvršen i pre nego što se žiri raspao.

Ma koliko ova svedočenja izgledala neverovatno, ona su ipak uverljivija od toga da je baš moj rukopis u takvom mnoštvu iskopao neki savesni i marljivi član žirija, da se oduševio i nagovorio ostale da ga uvrste u spisak dela koja će biti objavljena.

Sada se vraćam u Prosvetu.

O objavljivanju nisu odlučivali urednici proze već čitava redakcija na čelu sa glavnim urednikom koji je pak strogo vodio računa da se kakvo subverzivno i korozivno delo ne nađe među neškodljivim.

Davičo, kada sam se jednom prilikom sa njim sreo, onako uzgred mi reče da je čitao ono moje i da tu nema ništa, da je to čisto. Slično mi je rekao i Goran Babić.

O čemu oni to? Šta znači to ”nema ništa”?

Pa da, tražili su virus srpskog nacionalizma i utvrdili da ga u mojoj knjizi nema…

Dobrilo Nenadić, 2010.