Dobrilo Nenadić: HOD PO TRNJU 1
Iz knjige MIROSLAV TODOROVIĆ “DOBRILO NENADIĆ NEOPOZIVO”, BIbliteka Arilje, 2020.
Drugi deo teksta proitajte klikom na LINK
Do danas, dakle više od tri decenije, za sobom vučem tu klepetušu.
Priča je poučna pa bi je vredelo podrobno ispričati kao upečatljiv primer naših zagonetnih naravi.
Da počnem ispočetka oslanjajući se na pamćenje, koje je dabome donekle mutno i kolebljivo.
Godina 1975.
Radim kao referent za razvoj SOUR ”Voćarkoop” Beograd, OOUR Arilje u Arilju.
Složena organizacija udruženog rada, Osnovna organizacija udruženog rada, Zakon o Udruženom radu Edvard Kardelj zvani Bevc, dalekometni projekat osamostaljenja Slovenije i glupi Srbi koji poslednji saznaju šta im se sprema. A posao u tim vremenima apsurdan, ni jedna sveža ideja se nije mogla probiti na svetlo, projektovana je bila smrt a ne život.
Pisanje je odbrambeni refleks.
I tako, da se nečim zabavljam pišem roman. Prethodno sam napisao dva, Senka u senci senke i Rodoslov. Prvi je ostao pisan rukom u tvrdo ukoričenom bloku bez linija, a drugi sam otkucao u dva primerka na novoj portabl pisaćoj mašini marke ”Olimpija” i ukoričio ga u tvrd povez sa plavim platnom i zlatotiskom.
Prvi moj roman niko nikada osim mene nije video, bio je to jedan pretenciozni eksperiment u tada vladajućem stilu, tok svesti, Moli Blum iz Džojsovog romana Uliks.
Drugi, Rodoslov, je jedna mutna hronika o nečemu, nisam to kasnije nikada čitao pa zaista ne znam o čemu se tu radi.
Knjigovezac koji mi ga je ukoričio, uradio je to veoma lepo, naročito se dobro slagalo modro-plavo, glatko platno sa zlatotiskom.
Tako ukoričen rukopis bio je atraktivan kao predmet i zato sam ga valjda i pokazao mom kolegi, koji je tada završavao studije na trećem stepenu na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, ili je već pisao doktorsku disertaciju, ne mogu da se setim.
Bio je iznenađen čime se ja bavim i na šta gubim vreme.
Tražio mi je roman da ga pročita. Ne verujem da ga je pročitao, a šta je bio s tim dalje ne seća se ni on. Ne znam ni da li sam sačuvao onaj drugi primerak. Možda stoji negde među mnogobrojnim fasciklama na nekoj polici. Pošto nikada ništa nisam bacao i pošto sam sačuvao sve, svaki papirić u belim ili plavim kartonskim fasciklama uvezanim kanapom moguće je da taj primerak i nije izgubljen. Kada bih imao volje taj stari papir prevrćem, možda bih i Rodoslov našao.
Taj najnoviji roman, koga sam na kraju nazvao Dorotej, pisao sam na blokčićima, umecima formata A5 bez linija, koji su bili zgodni da se presaviju i nose u zadnjem džepu pantalona.
Kad god sam ugrabio priliku, u kancelariji u kafani, negde u parku, ili u šetnji po okolini, izvadio bih iz zadnjeg džepa svoje blokče i zapisivao šta mi je u tom trenutku bilo u glavi.
Posebno zadovoljstvo mi je bilo da sednem u kafanu ili poslastičarnicu, da naručim kafu i da tako otpijajući polako gutljaj po gutljaj, zapisujem ono što bi mi u tom trenu palo na pamet.
Posle ručka bih odspavao sat dva i sedao za pisaću mašinu, pa prekucavao iz blokčeta ono što sam toga dana ovde – onde pribeležio, ako je to bilo vredno truda.
Kucao sam polako sa dva prsta, trudeći se da ne pravim slovne greške tako da ih nije ni bilo. Tada nisam znao da posle zareza sleduje razmaknica, pa kada sam zareze naknadno upisivao ostao je taj feler. Inače tekst je bio veoma uredan, naročito prvi list, dok je kopija bila znatno lošija.
Kada sam završio rukopis, odneo sam knjigovescu dva primerka da ih ukoriči, u kartonske korice presvučene platnom sa zlatotiskom.
Bio sam razočaran, kada sam došao da ih uzmem, platno je bilo ružne ružičasto sive boje, nalik na prljavu platnenu krpu.
Ništa nisam rekao knjigovescu, stegao sam zube i platio.
Da nisam bio tako ljut, ne bih ni ovaj roman pročitao. Ovako sam nervozno počeo da listam tu ružnu tvorevinu, pa sam tu i tamo uzgred i poneku rečenicu pročitao. Kako je vreme više odmicalo nervoza je popuštala a radoznalost rasla…
Pa ovo i nije ni tako loše.
Počeo sam ispočetka. Teklo je glatko i povezano. Priča se odvijala logično i nije joj uopšte smetalo to što sam je rastavio i usitnio na desetak likova svedoka pripovedača verovatno pod uticajem veličanstvenog filma Rašomon Akira Kurosave kojim sam tih godina, kao i Viridijanom Luisa Bunjuela, bio opsednut…
Imao sam iza sebe dug čitalački staž. Čitao sam svakodnevno i sa velikom usredsređenošću od svoje desete godine, i za tih 25 godina istrajnog čitanja pročitao sam ključne knjige svetske i naše književnosti pa takva posvećenost mi je valjda odnegovala ukus i opremila me sa dovoljno znanja da razlikujem šta je dobro i sveže a šta loše i bajato.
Poslao sam primerak romana svom prijatelju Slavku Džunovu koji se tih godina preselio iz rodnog Užica u Beograd i zaposlio se tamo kao pogonski elektroinženjer. On je inače brat novinarke Politike Branislave Džunov.
Javio mi je da je pročitao.
Tja, onako, nije loše, na nivou solidnog gimnazijskog rada.
Bio je to šamar koji me nije pokolebao.
Imam jedan prekid u sećanju. Ne znam kojim je to redom i kako dalje išlo. Ključni čovek je Slavko, ali ja više ne mogu da se oslonim ni na njegovo sećanje jer se u međuvremenu propio, rakija ga je uzela pod svoje. Ne znam kako se desilo da se u ovo umeša još i Predrag Protić.
Pouzdano se sećam da sam bio kod Protića u njegovom skromnom stanu preko puta pijace Zeleni venac. Ne znam da li je meni ili Slavku rekao da je roman jako dobar. Predrag Protić čije sam kritike u Ilustrovanoj politici redovno čitao, bio je fenomen svoje vrste. Taj je istrajno, ne preskačući ni jedan broj, punio svoju rubriku Čitati ili ne čitati prikazima novih knjiga. Njegov stubac je uvek bio iste dužine i svakoj knjizi, i dobroj i lošoj posvećivao je jednak broj reči. Koliko mi je poznato niko, ni pre ni posle njega nije postizao takav učinak, 52 prikaza godišnje.
Bio je umeren, škrt u pohvalama blag u primedbama.
To je valjda i odlučilo da zamolim Slavka da rukopis njemu odnese.
Protić je bio u vezi sa Svetlanom Velmar Janković koja je tada radila kao urednik proze u Prosveti.
Da skratim i da se okanem ćorava posla i pukog nagađanja kako je i šta bilo – moj roman se tako, nekako, našao u Prosveti.
Godinu dana čamio je tamo i pošto su oni odbili da ga objave, rešim da odem u Beograd i da barem rukopis uzmem ako ga u tolikom brdu hartije, koja im je svakodnevno pristizala, nisu zaturili.
Računao sam ovako: ako je Protić rekao da je roman jako dobar onda će ga neko nekad i objaviti.
Nađem Čika Ljubinu broj 1. pored neke knjižare koja je u izlogu držala tapete. Na vratima stoji natpis Izdavačko preduzeće Prosveta.
Sve mi je to nekako odviše skromno pa sam pomislio da to nije to, nemoguće je da Prosveta, najuticajniji izdavač u zemlji, tavori u takvoj sirotinji.
Uopšte moje predstave o svemu su bile naivne i sasvim pogrešne. To sam godinama, postepeno korak po korak otkrivao.
Najviše sam doznao od onih koji su o tome jedino nešto i znali, od pisaca, kada se pri piću razbrbljaju pa im omakne da kažu i poneku suvišnu.
Skupljao sam te kamenčiće strpljivo i uporno i gradio mozaik.
Elem, očekivao sam u najmanju ruku vrata od orahovine, ili od divlje trešnje, javora ili kruške koje je rezbario neki od čuvenih ohridskih majstora duboreza, a ne ova prosta…
No dobro de, svet je inače pun skrivalica i varki, opsena i fatamorgana, nego da ja gledam kako da završim ono zbog čega sam zapucao čak iz Arilja.
Otvorim ona vrata i nađem se u uskom hodniku, na nekakvom stepeništu.
Vidim kancelarija redakcije.
Aha, tu sam.
Dobar dan, dobar dan, ja sam Dobrilo Nenadić, poslao sam pre godinu dana rukopis romana Dorotej, pa sam došao da ga uzmem, ako se nije negde zaturio.
Jedna fina i učtiva žena, sekretarica redakcije, reče mi da se kod njih ništa ne gubi.
Pored njenog stola bila je nekakva polica sa rukopisima. Moj Dorotej je stajao tu nadomak njene ruke i ona mi ga je izvadila i dala gotovo i ne gledajući, kao da je to mnogo puta činila.
To sam jasno onda uočio i zapamtio, ali nisam iz toga izveo pravo i prosto pitanje: kako je to ona znala? Da je to bio običan rukopis nekoga anonimusa, ne bi joj stajao na dohvat ruke. Na adresu Prosvete svake godine je pristizalo na stotine rukopisa. Svi su se jagmili oko toga da im knjiga baš u Prosveti izađe, jer je to već samo po sebi prvorazredni uspeh, znak posebnog kvaliteta, danas bi se reklo brend. Redakcija je bila zatrpana i mora da su imali neko mesto na tavanu ili u podrumu gde su odbijene rukopise odlagali ako ih već kao što to novine čine nisu bacali.
Reče da, na žalost, moj roman nije ušao u izdavački plan za objavljivanje ali da me o tome podrobnije može obavestiti urednik proze Vidosav Stevanović, koji je baš u ovom trenutku u kancelariji i slobodan je, može da me primi.
Ja zinuh od čuda.
Čitao sam njegovu zbirku pripovetki Refuz Mrtvak. Da, bila je to vanserijska knjiga, nešto sasvim novo u našoj literaturi, po jeziku, po stilu, po nekoj svežini i žestini koja je kipela iz svake rečenice.
Pa zar lično Vidosav Stevanović, jedan od tri lava srpske proze. Pripadao je trilingu asova, mladih lavova nad kojima je bdeo njihov kritičar i guru Ljubiša Jeremić. Vidosav Stevanović, Milisav Savić i Miroslav Josić Višnjić, navođeni su ovim redosledom kako je taj poredak jednom za sva vremena Jeremić odredio. Epigoni i lobisti su ovo do besvesti ponavljali.
Bili su oni obeleženi kao hrabri momci koji su u komunističkom raju videli nešto što tamo nikako nije smelo da se vidi, bekrije, matore kurve, siledžije i budale, to je bilo drsko brljkanje prstima u oči tadašnjem Brozovom režimu koji se trudio ne bi li opstao, palamudeći koještarije o blagostanju koje nas čeka iza prve okuke samo ako budemo istrajali u razvoju samoupravnog sistema, interesnih povezivanja i dohodovnih odnosa i dabome prevazilaženja problema u hodu. Vlasti su ovu trojicu drznika trpeli možda kao neku vrstu sigurnosnog ventila, mada su ih izvodili i pred sud pod optužbom da kleveću i lažu i da zabijaju klip u točkove naše samoupravne revolucije. Oni doduše nisu bili predviđeni za izvoz, nego samo za domaću potrošnju. Oni su bili Srbijanci, Stevanović iz Kragujevca, Savić iz Raške a Josić iz Sombora. Za izvoz to jeste osvajanje sveta su bili određeni kućići i kolenovići iz Crne Gore.
Uđem u kancelariju snishodljivo kao seljak kod sreskog načelnika. Čovek srednjeg rasta, otprilike mojih godina stoji pored prozora, okrenut meni leđima, gleda napolje i pridiže se, s vremena na vreme, na nožne prste kao da ima grč u listovima. Okrenu se i pogleda me odozgo kao čovek koji je osvojio izvesnu rutinu u stavu prema svim tim piskaralima koji kao mušice sirćetuše odasvud u talasima dolaze. Rekoh mu ko sam. Diže obrve zagleda me pažljivo i reče, odmah na samom početku razgovora da je bio zapanjen dok je čitao moj rukopis. Ne mogu da verujem da sam upravo čuo baš taj pridev. Zapanjen! Primetih sa izvesnom nelagodom da ima šprahdefekt da zapinje na d, t, č. To je verujem uticalo da se nisam upuštao u zapitkivanje da ne bih čoveka izlagao naporu da mi objašnjava kad već ima teškoća da izgovori pojedine reči. Slušao sam ga učtivo i bez komentara.
Reče da se zalagao da moj roman bude objavljen, ali da je bio nadglasan. Da li mi je rekao da se dvoje urednika proze Svetlana Velmar Janković i Momčilo Milankov nisu saglasili ili sam to naknadno brzopleto sam zaključio ne znam. Znam samo da sam u to bio ubeđen.
Procedura rada redakcije Prosvete, nije mi poznata, ali bih na osnovu logike i analogija sa radom žirija za nagrade mogao da je opišem ovako.
Za svaku oblast, za prozu, za poeziju, kao i za sve druge vrste koje Prosveta ima u svom izdavačkom planu postoje urednici koji iz prispelih rukopisa vrše odbir, širi a zatim uži izbor. O konačnom izboru za objavljivanje odlučuje redakcija u celini na čelu sa glavnim urednikom, čovekom od poverenja, koji je možda u dosluhu sa partijskim komitetom i državnom bezbednošću. To što neko ima takvu titulu, što je urednik proze, to nikako ne znači da on ima presudnu reč o tome koja će knjiga biti objavljena.
Knjiga je dobra ali mene niko ne zna a opet Prosveta je najuglednije preduzeće i tu anonimni nemaju šta da traže. On me je lepo posavetovao da kao i ostali gradim svoje književno ime postepeno, skromnije, malim radovima po časopisima, da se ljudi navikavaju na mene a ne tako da upadam sa romanom, ne ide to, u svemu postoji neki red.
Kako je vreme odmicalo, razgovor se sve više pretvarao u monolog. Na jednoj strani je bio dobronamerni pokrovitelj koji je govorio, na drugoj dobroćudni čovek iz naroda pun, poverenja i zahvalnosti.
Razmatrana je mogućnost i da se ta tvorevina u ružnim sivoružičastim koricama ipak na neki način iskoristi.
Predložio mi je da odaberem jedan odlomak i da ga pošaljem časopisu Savremenik koji je uređivao doktor književnih nauka Pavle Zorić.
Koji odlomak?
Bilo je to jedno od mojih retkih pitanja
Opsada kule – rekao je gospodin Stevanović posle male pauze.
E pa sad! Opsada kule! Hm. To je vezivno tkivo romana, koplja, strele, mačevi, masovne scene koje se mogu napisati sa manje ili više veštine ali koje ipak vuku u neku avanturističku priču nalik na one koje su pisali Englez Valter Skot i Poljak Henrik Sjenkijevič popularni pisci, štivo za omladinu i široku čitalačku publiku.
Ipak sam poslušao savet.
Savremenik nije objavio odlomak romana Dorotej.
(nastaviće se…)
Pingback: Dobrilo Nenadić: Hod po trnju 2