Dobrilo Nenadić: ŠURKATI ILI ŠURKANJE

Dobrilo Nenadić u svom voćnjaku

Ima u mom zapadnomoravskom kraju tako nekih retkih, starinskih reči koje su izgleda osuđene da nestanu a koje su inače pravi dragulji i ponekad su jedine reči koje savršeno tačno označavaju neku stvar ili radnju.
Takve su reči šurkati ili šurkanje.

Šta radiš? Ništa, šurkam po malo oko kuće.

Kako to jednom drugom rečju može da se kaže? Nikako.

Šurkati to znači otprilike ovo: raditi nešto ne naročito važno iz svoje volje iz ćevfa nikako na silu ili iz nužde a naročito ne na kuluk i pod moranje, onako lagano, uzgred, iz zadovoljstva iz zabave i razonode, tek toliko da se nije dokono. Od takvog rada nema neke vajde ali ni štete.

Na ovom mestu pred vama majstorima, najpismenijim ljudima srpske nacije, pred sudijama kojima se mora govoriti istina, cela istina i ništa osim istine moram da rečem šta je pravo i šta je tačno. A tačno je da sam ja upravo čitavog života samo to i radio dakle šurkao. Da, šurkao.

E sad, ako me za to moje šurkanje, nagrađujete poveljom za životno delo onda mora da imam mnogo sreće i da sam miljenik sudbine.

Ako je pak od svega toga bilo i kakve koristi, ako je bilo na polzu otačestvu onda ovo priznanje primam sa blagodarnšću i ponosom.

A kad malo razmislim, učini mi se i ovo: da su mnoge lepe i korisne stvari koje je čovečanstvo stvorilo, nastale onako ovlaš, uzgred, iz zadovoljstva, radosti i igre.

I da nije bilo besa i mržnje, ludačke opsesije i manijačkih zaletanja u kojima su postradale tolike lepote, ovaj svet bi bio neuporedivo udobniji i lepši.

Pa eto, šta da vam kažem: šurkaćemo i dalje.
Hvala.

23. decembra 2006. godine