Tako je govorio Dobrilo

Dobrilo Nendić, Autopotret

Priredili: Dubravka Matović i Milan Pajević[1]

PREUZETO IZ ZBORNIKA “DOBRILO – ŽIVOT ISPUNJEN STVARALAŠTVOM” – Priredio Petar Đukić, izdavač: Zavičajno društvo Ariljaca i prijatelja Arilja, Arilje, 2020. 

Prva čitalačka iskustva

Mogu samo da kažem koju prvu pročitanu knjigu sam upamtio. To je bio Robinson Kruso Danijela Defoa. Bilo je to u zimu 1952. u Lučanima u četvrtom razredu osnovne. Knjiga mi je za sva vremena ostala duboko urezana u sećanje. Bukvalno tako. Do te mere je to bilo snažno, da sam zapamtio sve slike Robinsonovog ostrva, predmete koje je istovario iz olupine, njegovu pećinu i palisade, njegove koze i njegovu zemljoradnju. Godinama su me te slike pratile i stalno me je jedno pitanje opsedalo. Kako to da pisac ni jednu jedinu knjigu nije podario Robinsonu, zar na brodu ni Biblije nije bilo? Da je imao Bibliju, mislio sam, Robinson bi mogao da prekraćuje vreme strašne usamljenosti, mogao je tu čudesnu knjigu godinama da čita, čas ovaj, čas onaj deo bez bojazni da će mu dosaditi.

Gutao sam sve što mi padne šaka, predratne Fosterove, Rejmondove i stripove ostalih crtača o Tarzanu, Flašu Gordonu, Mandraku, Timu Tejloru, Bufalo Bilu, Princu Valijantu. Ni sada ne mogu da zamislim veću sreću i zadovoljstvo od toga kad bi mi pošlo za rukom da na par dana dobijem neku od tih dragocenih svezaka od mojih varoških drugara koje su oni odnekud iščeprkali. Bile su to godine kada su svi redom preturali po tavanima i šupama tragajući za predratnim izdanjima novina i knjiga. Ko je tako što imao, taj je među nama bio bog i car.

O pisanju

U početku sam bio ubeđen da je pisac samo puki beleškar, zapisničar s lica mesta, neko ko je prisustvovao nekom istinitom događaju i sada je tu, je li, čitamo njegovo svedočanstvo.

Pisanje je za mene igra, zabava, subverzija, čišćenje Augijevih štala, uređivanje haosa, čačkanje mečke, iskušavanje moći, joke a times. Pišem samo onda kada se dobro osećam, kad sam spokojan i zadovoljan. Imam tako neki osećaj da samo pozitivni impulsi mogu dovoljno daleko da dobace. A knjiga je kao živo biće, nepredvidiva je, ima svoju neku skrivenu prirodu, hirovita je poput mačke. Nikad ne znaš šta joj je na umu i šta će učiniti.

O književnosti

Ima to možda i nekih prednosti i svakako nedostataka. Književno obrazovanje je važno za kritičare i urednike, a za same pisce umetničke proze i pesnike i nije od presudnog značaja. Ne sme se tu mnogo uopštavati, jer književnost je veoma široka. Jedan njen krak čine knjige koje su proizašle iz drugih knjiga, i tu onda književno obrazovanje ima presudan uticaj, ali postoji i onaj drugi krak koji se oslanja na neposredno iskustvo, a tu je, onda, od obrazovanja, mnogo važnija ta neka sposobnost uočavanja i tačnog imenovanja. Pišem nagonski. Posle izvesnog vremena slike postaju jasne: gotovo da vidim sve, predele i građevine, likove… To je jedan podsvesni proces. I, koliko znam, ja tu nisam nikada izuzetak. Većina pisaca tako piše. Prepisuje, u stvari, ono što vidi nekim svojim unutrašnjim okom. Ima tu neke magije, ma šta ko govorio.

Književnost može sve i ne može ništa. Na sam kvalitet života imali su veći uticaj izumitelji nanula, praška protiv buva i šivaće igle od svih pisaca koji su ikada živeli, počev od tvorca Epa o Gilgamešu. A opet i bez književnosti se ne može, i ona je zbog nečega važna, mada zaista ne mogu da dokučim zbog čega. No ona postoji i sve što postoji ima dovoljnu svrhu.

O rečima

To ovako izgleda zgodno da se kaže, evo ga čovek iz naroda, živi u kraju gde se ne greši u padežima i gde je bogata leksika. Čitav život sam proveo među tim svetom neposredno, nisam ih dakle gledao s pristojne udaljsnosti, onako par distance i izigravao patriotu napremase. E, pa po mom iskustvu stvari stoje ovako: većina tog sveta se služi s pedesetak reči. Od njih najčešće možeš da čuješ kletve i pičkaranje, od čega, naravno, književni argat, skupljač famoznog narodnoga blaga nema ama baš nikakve vajde. Treba strpljenja, da danima slušaš njihove beskrajne smotočive i monotone priče, e da bi čuo šta sveže. (…) Reči su za pisca kao zvuci-tonovi za kompozitora. Samo puko izražajno sredstvo. Da nije tako, rečnici bi bili umetnička dela, a nisu. Svakome i zvuci i reči stoje na raspolaganju, ali neko s njima ništa ne ume da počini.

O jeziku

Jezik je nešto živo, što se razvija u vremenu i kroz vreme. Književna umetnost je jedno, istorija drugo, stvarni život treće. A ako mi je ovo neprijatno pitanje baš postavljeno da kažem. Srbi nisu imali ni filozofiju ni književnost na nivou antičke i vizantijske Grčke i prema tome ni dovoljno razvijen jezik. O čemu govorimo? Pa mi ni do dan danas za mnoge pojmove nemamo sopstvene reči nego se obilato služimo tuđim: grčkim, turskim, mađarskim, ruskim, nemačkim, francuskim, engleskim, italijanskim… To najbolje znaju oni koji pišu o davnim vremenima, trudeći se pri tome da izbegavaju naknadne pozajmljenice. Niko nema pravo da me poteže za uši, mene praktičara koji sam napisao četiri romana o srednjem veku i znam koliko me je truda stalo da se izrazim na ovom jeziku. Lakše bi mi bilo da sam engleski, francuski, nemački ili ruski pisac. Ali, šta da se radi! Ako mi se desi reinkarnacija, gledaću da se obrem u kakvoj prostranijoj čapri.

O Srbiji i Srbima

Svako od nas zna da je naša zemlja jedno od najboljih mesta na svetu u klimatskom i poljoprivrednom smislu te reči. Malo je naroda koji imaju sreće da žive na tako krasnom mestu kao što je ovo: takvi su, recimo, neki krajevi u Sjedinjenim Državama, Francuskoj, Italiji, Bugarskoj i Rumuniji, plodni i topli, dovoljno južno, a s obiljem vode i padavina. Tako plodna zemljišta kao što su ona u Banatu, Sremu, Pomoravlju, Mačvi, Šumadiji, retka su na ovoj planeti. E pa, znate šta, ne možemo imati i jare i pare, najbolje parčence zemlje, a da nac ostave na miru. Razume se da smo mi, došavši iz hladnih severnih močvara, oterali odavde stare Rimljane i Ilire, a da su nas posle pokušali da oteraju Turci, uboga sirotinja iz sparušene i suve Anadolije i Nemci s hladnog severa. Nikakvo čudo. Ko god je bio u Nemačkoj i jeo njihovo voće i povrće koje je tako bljutavo, i nema nikakvog ukusa, zna da su Nemci upravo oni koje Bog ne voli. Nama je Bog bio sklon, dao nam je dobro imanje. Uz dobro imanje ide i komšijska zavist. Eto, vidite, istorija se može tumačiti na razne načine, pa recimo i na ovaj, iz povrtarskog i voćarskog ugla.

U ime Hrista – uloga renesanse

Mnogi su u ime Hrista, u ime njegovog učenja o ljubavi, blagosti i praštanju naticali ljudima na vratove gvozdene ogrlice sa zupcima okrenutim unutra i bukagije oko gležnjeva, a isto to i u ime lepe i poletne komunističke pletisanke o sveopštem bratstvu. Što god je ideja veličanstvenija, i što više krvi, znoja i suza. Tek je renesansa, to zlatno doba čovečanstva, ponovo vaskrslo ideju da svet nije dolina plača u kojoj se živi u grehu, nego da su i svet i čovek u njemu veličanstveno Tvorčevo delo i da tu lepotu treba slaviti. No mi nemamo iskustvo renesanse i to je naša najveća tuga… Kad je ovde renesansa trebalo da pline, a nedostajalo nam je nekih pedesetak godina, ne više, plinula je Azija, i ovde je došao onaj sa zašiljenim kocem i krivom đordom, a ne onaj s lautom, klesarskim dletom, perom i kičicom. Taman kad je trebalo da nam se razmaknu nebesa i da na svodu vidimo bucmaste ljupke anđelčiće umesto naših ukočenih i namrgođenih isposnika, došao ovde još veći mrgud i zlopogleđa. Narod koji nije prošao kroz neposredno iskustvo renesanse ima u duši i u razumu jednu kočnicu…

Osvajanje slobode

U svakom slučaju: stojim na meti i čekam. Baš da vidim šta će. Niko meni neće da soli pamet i da mi gleda u prste šta pišem. Pišem što mi se piše i tačka. Ja sam slobodan čovek. Dosta sam strepeo i osvrtao se okolo u strahu kad šta slobodnije reknem u kafani, dosta sam se trzao iz sna i osluškivao korake na stepenicama. A, to je sasvim sigurno, da i ovde ima da i ovde ima raznoraznih ajatolaha, komitejaca, komesara, savanarola i torkvemada koji iščekuju neku priliku da se ustoboče i namrgode. Nije ih jedan koji bi da ponovo uvedu strahovladu. Pod ovim ili onim izgovorom, razume se.

[1] Izbor citata uz prilagođavanje preuzetih iz Savremenika, 65 – 66 / 1999.