Opet zdravo, žurim, da ne gori gas…

Milan Pajević i Dobrilo Nenadić

„Opet zdravo, žurim, da ne gori gas…“ –  Ovo mi je Dobrilo Nenadić napisao 15. juna, a ja sam to shvatio kao svojevrsnu poruku da požurim sa onim što sam mu obećao. I mada sam se svojski potrudio u datim okolnostima koje je i sam shvatao kao ne proste, da baš ne kažem teške, nije moglo brže. Ali da krenemo od početka…

STOJIĆA BENT 

Tek ovih dana razvi se rasprava „starih“ i „novih“ Ariljaca (ne dele se tako samo Beooograđani), da se tadašnje kupalište ili plaža na Rzavu iznad ustave ili pregrade od balvana i pruća od ko zna kada, sa koje se odvodi voda na Stojića vodenicu ne zove tako. Mi, iz donje čaršije, ili ispod crkve, smo se kupali ispod, a „pravi“ ili „stari“ Ariljci iznad. Za nas je to bio Stojića, a za njih Varagića bent.

Zašto ovako dugi uvod? Pa imao sam sreću da se Dobrilo, iako „stari“ Ariljac kupao dole, ispod benta. Bilo je bezbroj malih slapova i prilične dubine, ali i velika šljunkovita plaža. Ranih šezdesetih godina, meni školarcu su bile veoma zanimljive velike knjige koje je donosio sa sobom. Bile su to po pravilu enciklopedije svetskog slikarstva ili  velikih muzeja. Voleo je da ispituje šta znam i šta se sada uči na časovima likovnog i istorije.

U Dobrilovom domu, u Arilju 6.9.2018. -Milan Pajević, Dobrilo Nenadić i Duško Milošević – autor naslovne strane Zbornika posvećenom Dobrilu Nenadiću

ARILJSKI HORIZONTI 

Onda sam kao gimnazijalac bio pozvan da za list koji je praktično on pokrenuo sa grupom entuzijasta, dam neke svoje pesme, jer se znalo da nešto pišem. Prethodne 1966. užičke „Vesti“ su mi objavile prvu pesmu, a istog leta sam uvršten i u neki zbornik, sa par Ariljaca; pamtim neke od njih, Jovišu Tomića i  Gojka Ristovića jer su bili stariji od mene, skoro pa varoški vagabundi.

 Dobrilo je već tada objavljivao priče o životu ariljskih viđenih momaka, bio je pravi hroničar života našeg malog grada, što će se potvrditi krajem sedamdesetih (tačnije 1979) , posle osmog izdanja DOROTEJA, u njegovom sasvim drugom romanu, savremenom tematikom obojenoj KIŠI.                        

NEMANJIĆI

 Mislim da je to bilo krajem 1969, inače moje pred maturske godine. Grupa koja je uređivala „Horizonte“ okupljena oko Dobrila Nenadića htela je da organizuje dramatizaciju jednog njegovog teksta koji je govorio o vremenima nastanka manastira u Raškoj i Moravičkoj oblasti, dakle vremenu Nemanjića. Meni je dopala uloga nekog mladog velmože koji se sa pratnjom zaglavio na Čakoru. Od svega sam to zapamtio, jer je Čakor od početka zime bio pominjan kao putni pravac zavejan i zabranjen za saobraćaj. Ne znam zbog čega od tog projekta nije bilo ništa. Jednom sam mu krajem sedamdesetih spomenuo taj tekst, samo je odmahnuo rukom:

-Ništa to ne valja… I nije više želeo da se vraća na tu temu.

DOROTEJ 

Bio sam već inženjer, (koji je sa društveno-jezičkog smera požeške gimnazije, na iznenađenje mnogih, pa i samog Dobrila, polagao prijemni na Mašinskom fakultetu, položio i završio) kada je izašao DOROTEJ 1977.  u tri izdavačke kuće: Rad, Bigz i Narodna knjiga. Kako je odmah privukao pažnju, kako kritike tako i široke čitalačke publike, tako se i Dobrilo našao u žiži dešavanja, a naš mali grad postao popularan kao mesto u kome se rodio, ali i gde živi i radi agronom koji je u svoj kraj doneo malinu i bio posvećen kulturi njenog uzgajanja i širenja. O Doroteju, kao i ostalim njegovim romanima se sve može naći i pročitati na internetu, a ono što se ne zna je njegova neostvarena želja da ga vidi i na kineskom jeziku. U našim poslednjim razgovorima smo često doticali tu temu i ja sam, shvatajući koliko mu je to važno, uzeo na sebe da nađem put kojim bi ta njegova želja mogla i biti realizovana.

Posveta na knjizi DOROTEJ

IRAK 

 Za vreme mog boravka u ovoj zemlji, leta 1984, ili odmah posle povratka, krajem te iste godine, sedeli smo u „najdužoj kafanskoj ulici“ u državi, tj. u glavnoj ariljskoj ulici. Uz neki sok me terao da mu pričam o arapskom svetu, tom semitskom narodu, kako je govorio. U jednom trenutku, posle moje poduže priče, bacio je štap, raširio ruke i skoro pa viknuo:

-Uh bre, kakav bi to roman bio!

Nikada nisam zaboravio taj njegov neočekivano ushićeni uzvik. Roman nikada nisam napisao mada sam znao naslov – Istočna Karada, po najdužoj bagdadskoj ulici još od vremena priča iz 1001 noći. Sastavljajući knjigu „inženjerskih priča“ o gradilištima širom sveta, setio sam se Dobrila i posvetio se svojim iračkim projektima, od kojih sam najupečatljivije uspeo da unedrim u knjigu koja je na ruskom jeziku i pod zanimljivim nazivom Спросил бы. Кого спросить? objavljena 2008. u Kijevu. Po mom povratku u zemlju, na nagovor prijatelja, preveo sam je na srpski i objavio 2016. Pitao bih. Koga da pitam? Intrigantno zvuči i na našem jeziku. Poslao sam je Dobrilu i on je nedugo zatim poslao dugo pismo sa veoma opširnom analizom, zapravo recenzijom, sa kojom smo otvorili promociju knjige u Arilju, krajem marta sledeće godine.             

Dvojezično izdanje romana DOROTEJ na srpskom i engleskom jeziku, samostalno izdanje Dobrila Nenadića, 2013.

ODLASCI BEZ POVRATKA 

 Moj povratak posle neplanirano dugog boravka u slovenskoj zemlji Ukrajini poklopio se sa češćim odlascima u Zavičaj, poseti mojoj majci koja je od očevog odlaska 2002. bila „čuvar vatre“ u našoj roditeljskoj kući, sve do njenog konačnog odlaska krajem 2014. Dobrilova Petkana koja je svoj radni vek provela u školi gde su oni bili učitelji, potrudila se da majčinu biografiju „najdraže učiteljice“ po izboru Prosvetnog pregleda upotpuni njenim profesionalnim detaljima iz biografije, generacijama i priznanjima za koje ni sestra ni ja nismo znali… Dobrilo me zamolio da mu pošaljem njen životopis gledan „kroz moje naočari“ koji je uspešno uklopio sa podacima koje je Petkana sakupila i sa tako ukomponovanim tekstom ispratili smo moju majku na odlazak bez povratka.

ĐENERALŠTABNI PUKOVNIK ARTILJERIJSKE STRUKE 

Kad je napisao i o „svom ruvu i kruvu“ (o svom trošku pečatao)  roman POBEDNICI i posvetio uspomeni na staru srpsku pešadiju, otkupio sam te 2004. godine deo tiraža i ispoklanjao svojim kumovima, prijateljima, ali i pedesetorici naših inženjera, poslovođa i majstora koji su tada radili sa mnom u Ukrajini. Moj kum, „đeneralštabni pukovnik artiljerijske struke u penziji“ kako ga je zvao Dobrilo, zamoli me da ga dovedem, što je ovaj jedva dočekao, da bi mu lično potpisao svoj primerak.

Tada se među njima zapodenuo razgovor koji se nastavio još u par navrata, a ticao se detalja opreme savremene vojske, posebno jednog odeljenja koje je opsluživalo haubicu … Bio sam zatečen količinom najsitnijih detalja u svojim pitanjima koja su interesovala Dobrila i koje je zapisivao u svoju beležnicu. Tada sam shvatio sa koliko je pažnje, a verovatno i opreza prilazio svakoj svojoj temi, svakom liku i karakteru. Sećam se da je jednom, ne baš pozitivnom liku nadenuo ime Obren i kad me posle pitao kako se kumu dopalo to što nam je pročitao kao odlomak, rekao sam mu iskreno, sve je odlično, sem onog Obrena…

–A što, šta ne valja? – Ljutnuo se, nije voleo nikakve primedbe, bio je preosteljiv na svoje junake, njihove mane i vrline…

-Ma priča je izvanredna, ali pre mesec dana je sahranio oca Obrena, divnog čoveka i oficira koji je vojsci i državi posvetio ceo svoj život…

– U bre, Milančo, pa što mi ne reče. Evo odma menjam! I pozdravi mi đeneralštabnog pukovnika artiljerijske struke i izvini me, molim te, sviđa mi se taj tvoj kum. Pa navratite opet.

Nekoliko puta smo se dogovarali, kum ima brvnaru na Drini i voli da peca. I ne odosmo.

ZBORNIK posvećen Dobrilu Nenadiću

ČUVAR ISTORIJSKIH ISTINA 

Malo je reći da me svaki razgovor sa Dobrilom Nenadićem oplemenjivao u pravom smislu reči. Širio je moje vidike, ukazivao na količinu neznanja i pogrešno protumačene događaje iz bliske i daleke prošlosti. Žao mi je što razgovore s njim nisam zapisivao ili bar snimao. Bilo bi to zanimljivo svedočenje čoveka koji je mnogo znao, a kako i ne bi, preturajući tolike arhive. Bio je prava enciklopedija, o svemu se moglo sa njim – o muzici, slikarstvu, arheologiji, geologiji, šumarstvu, stočarstvu, vodoprivredi, meteorologiji… Ali najviše o istoriji.

Jednom prilikom, sredinom dekade novog milenijuma, u opuštenom razgovoru sam ga upitao da li vidi nekog od mlađih, iz ovog kraja, koji ide njegovim stopama, i koji bi možda mogao da dobaci… Ne čekajući da razvijam tezu, odgovorio mi je dosta uvereno:

• Ima jedan. Vlade iz Kanade. A onda je dodao:
• I još se rimuje…

OPET ZDRAVO ŽURIM DA NE GORI GAS 

Posetio sam ga čim sam stigao u Arilje 20. jula 2019. Nije bio dobro neko vreme. Pričali smo o svemu i svačemu, o vremenu, prolaznosti života, ali i o mojim naporima i velikoj pomoći gospodina Dejana Ristića, istoričara, da se Dorotej ili Despot i žrtva objave na kineskom jeziku. Oči su mu zasijale, skoro da se pridigao na krhkim laktovima.

-Petkana, daj der onu (moju) rakiju za Milančeta. Pa i ja ću da otpijem gutljaj.

I popili smo iz onih malih „litrica“ svaki svoju meru.

-Znači tako, Milančo. Baci kamen u svaki žbun, iz nekog će ptica da izleti…

I rekoh mu da ću to odmah da zapišem. Tu njegovu ili narodnu mudrost kojom se često služio. Nisam očekivao da će nam tog vrelog 20. jula to ipak biti poslednji susret.

Nedostajaće mi razgovori s njim na usputne, životne teme. Veliki pisac, erudita, drug, prijatelj. Veliki, dobar čovek svetskog formata iz malog naroda.

Čuvar naše savesti i istorijskih istina.

Milan Miodragov Pajević

Beograd, 20. 08. 2019.