Detektivske priče su kao porok, ili jedan pogled na krimi roman, drugi deo

Piše: Ana Berbakov Anee

U periodu zlatnog doba krimi romana, kod nas je Crnjanski pokušao da pokrene talas detektivske fikcije. Pisao pod pseudonimom Harold Džonson i 1921. objavio delo Podzemni klub. Ali, nažalost, iako je knjiga imala sve elemente konandojlovske mirođije, nažalost nije bila prihvaćena kod domaće publike. Problem koji su tada imali srpski čitaoci je u mišljenju. Iako su se kod nas oduvek čitali strani krimi pisci, u našem narodu je vladalo mišljenje da ovo podneblje nije dovoljno egzotično i pogodno za ovaj žanr ili je jednostavno jedan od uslova upravo razvoj građanske klase. Skeptici, pak danas postavljaju pitanje da li uopšte postoji dovoljno sposoban pisac koji će napraviti fin osmišljen krimić? Kao mladi pisac, trudim se da dokažem suprotno, kao i moje kolege kojih ima sve više. Ali, dok dođemo do toga, napravićemo još jedan osvrt.

Taj osvrt se zove Rejmond Čendler, gospodin iz Čikaga, koji će imati bitan uticaj na razvoj moderne kriminalističke literature. Svoju karijeru otpočeo je pisanjem pretparačke literature (pulp fiction). Prva priča objavljena mu  je 1933. u časopisu Crna maska. Iako su Agata i Čendler bili savremenici, njihova proza se u svemu razlikuje. Dok je Agata u svojim delima isticala otmenost, englesku intelektualnost ali i uštogljenost, Čendlerov tečan stil je pomalo grublji – on je zapravo bio začetnik novog podžanrovskog stila, hardbojld (tvrdo kuvana jaja). Njegova originalnost se ogledala u oštrim i lirskim poređenjima.

Citati:

Činilo se da minuti prolaze na vrhovima prstiju, s prstom na ustima,

ili

Svetlo me prikovalo za zid kao zgnječenu muvu.

Najpoznatiji lik je bio Filip Marlu i nije bio grubijan, u onom smislu. Čak ponekad je bio sentimentalan čovek, pomalo asocijalan, bez puno prijatelja, studiozan pogotovo kada su u pitanju šahovske partije, kao i pasionirani slušalac klasike. Naizgled, običan ali i neobičan, posebno kada odbije novac od klijenta samo zato što nije zadovoljan ako etički nije dobro odrađen posao. Rad Čandlera na scenarijima i adaptaciji njegovih romana značajno je uticao na razvoj i kvalitet američkog film noar (crni film) ili u francuskoj poznat kao black noar, tj. popularni crno-beli krimi filmovi pedesetih i šezdesetih godina.  Koliko je značajan ovaj pisac govori i to da postoji trg Rejmond Čendler  kao kulturno istorijski spomenik. Trg se nalazi na raskrsnici bulevara Kauenga i Holivud, gde se nalazi kancelarija Filipa Marloua u Čendlerovim romanima. Čendler je takođe i dobitnik najprestižnije nagrade u okviru žanrovske književnosti Edgar.

Georges Simenon

Žorž Simenon, 1963, foto © ERLING MANDELMANN

Ako bih period posle Drugog svetskog rata nazvala simenonovskim, onda bi za to svakako bio zaslužan Simenon,  Žorž Simenon. Žorž Simeon je jedan od najboljih zapadnoevropskih pripovedača 20. veka. Belgijanac francuskog porekla svetsku slavu postigao je u detektivskim romanima u kojima je umesto akcije dominiralo dočaravanje atmosfere i psihološka analiza likova. Glavnina cele priče se zasnivala na pitanju što je ubio, a s tim se podupire pitanje ko je ubio. Jednostavno za njegovog detektiva Megrea bila je bitnija igra mačke i miša od pariskih pločnika do arizonske pustinje, gde svako nosi pečat sopstvene društvene pripadnosti. Megre, sa spomenutom dvojicom – Holmsom i Poaroom, čini sveto trojstvo detektivskog romana. Njegov najverni fan je bio Milan Nikolić, pionir jugoslovenske kriminalistike.

O Milanu Nikoliću bih mogla da govorim danima. Rođen u Osijeku 20. juna 1924. godine. Kao što rekoh, bio je jedan od pionira jugoslovenske književne kriminalistike, a najveću popularnost uživao je krajem 50-tih i početkom 60-tih dvadesetog veka. Njegova dela prodata su u tiražu preko 700.000 primeraka. Pisao je krimiće, vesterne, ali i naučno fantastične priče, od kojih mu je najpoznatija Zovem Jupiter… Beležite. Prvi roman mu je bio Prsten s ružom, koji je poslao sarajevskoj Džepnoj knjizi, specijalizovan za tzv. lako štivo, pod pseudonimom Malin, ali ga je na nagovor izdavača, ipak objavio pod punim imenom i prezimenom 1957. godine. Junaci njegovih dela su naši ljudi – Jugosloveni, novinar Miki i inspektor Malin. Radnja njegovih priča se uglavnom odvijala na primorju Hrvatske, ponekad i u Zagrebu, Sarajevu i drugim glavnim gradovima bivše Jugoslavije. Na primer, radnja romana Ulica večnog vetra dešava se u Beogradu. Ovo delo pored krimi zapleta, poseduje i horor elemente. Iako je hrvatski pisac, sva svoja dela napisao je na ekavici na zahtev beogradskih i sarajevskih izdavača. Uticaj na njega imao je Žorž Simenon, pa mu  je zato i svojevremeno pisao. U prvim delima vidi se da mu je uzor bila i Agata Kristi. Učestvovao je u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svetskog rata radio je u obaveštajnoj službi. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju će zdušno gutati brojni obožavaoci. Kritičari njegovog vremena su ga ocenjivali kao osrednjeg pisca, pa se zbog toga i nije snašao u akademskim vodama, dok je uspeh postigao u takozvanoj trivijalnoj književnosti.

Milan Nikolić

Milan Nikolić

Pored Milana Nikolića, kod nas se spominju i Milan Milošević alias Lun kralj ponoći, Gradimir Paščanović alias detektiv Hejzi, Živorad Mihajlović Šilja, Pavao Pavličić, Marija Jurić Zagorka, i u novijem dobu Zoran Popović (po čijem delu Stršljen je snimljen i istoimeni film), Mirjana Đurđević, Verica Vinsent Kol, Veroslav Rančić, Mirjana Novaković i moja malenkost. Ako sam nekog izostavila neka ne zameri.

U drugoj polovini XX veka dolazi do masovne ekranizacije detektivskih romana, što, naravno, doprinosi još većoj popularnosti ovog žanra na svetskoj razmeri. Širenjem kriminalističkog talasa, rađaju se i novi podžanrovi, ali i žanr trilera (thriller) koji je srodan kriminalistici, a ipak zaseban.  Danas je to najširi žanr koji obuhvata film, književnost i televiziju. Triler karakterišu dinamika, neprestana akcija i vešti junaci koji moraju osujetiti planove moćnijih i bolje opremljenih zlikovaca. Često se koriste književna sredstva kao što su napetost, skretanje pažnje i napeti završeci. Ali da ne bi odstupali od žanrovskih standarda pravila mora da se poštuju – što su pravila zahtevnija, to je zanimljivije. To je u stvari, igra maške i miša u kojoj je okupirana pažnja čitaoca. U igri su glavni detektivi, od kojih je svaki od njih poseban na svoj način – lik detektiva je odraz pisca.

Suština krimi priče nije prikaz zločina, već odbrana nevinosti. 

Pronaći krivca, fakat, i nije toliko bitno koliko je od važnije značaja odbraniti nevinu dušu, nečije stradanje. Potraga za tim nema vremenskog ograničenja. Glavni likovi, zajedno sa čitaocem, upuštaju se u avanturu potrage gde se sva pažnja usredsređuje na pronalaženje dokaza, raščlanjavanjem složenih elemenata na jednostavnije, povezivanje činjenica, mogućnost promišljanja, predviđanja, razotkrivanju prošlosti, ispitivanja same žrtve, motiva, alibija drugih likova. Takođe tu spada i udruživanje pojedinih likova protiv nekog drugog ili sa nekim. Zaplet je sastavljen od više mikrozapleta i ne postoji interes u smislu novca, tj. da detektivu nije primarni smisao novac već spoznaja. Na početku svakog mikrozapleta sledi početak nove igre, u kojoj glavni lik dolazi do pogrešnih zaključaka na osnovu premisa, a to je u stvari i cilj pisca –  da čitaocu skrene pažnju na pogrešnu stranu.

Detektiv megre

Spomenik Inspektoru Megreu u Holandiji, rad umetnika Pitera Donta

Krimi priče nisu morbidne, detektivi nisu grubijani, oni fini nisu uvek nevini… hm, ovde se jednostavno radi o umetnosti zločina… 

Realizacija zločina se stavlja u tačno određeno vreme i mesto. Sam pisac mora povezati sve detalje, kao i činjenicu da se ubistvo ne može predvideti. To je faktor preokreta. Nije bitan sam čin ubistva, koliko je bitna sama scenografija, opisni detalj na primer prostorije u kojoj je ubijena žrtva, izvršena krađa itd… Isto kao kod zapleta, može i rasplet postaviti tako da čitaocu bude i prijatno i napeto. Cilj pisca je da zainteresuje čitaoca da pronađe krivca pre detektiva.

Krimi priče su najprivlačniji književni rod jer zadovoljavaju iskonsku žudnju čitaoca za izazovom, saznanjem, mitom, avanturom, neizvesnošću, uzbuđenjem, tajanstvenošću, neponovljivim doživljajem, i to na način na koji nijedan drugi književni oblik ne uspeva. 

Rasplet zavisi od detektiva, npr. Poaro skuplja sve osumnjičene na jedno mesto i izgovara završni dijalog, Holms pak svira violinu, Bond juri zlikovca do zadnjeg atoma snage. Svi detektivi su entuzijasti. Istragu sprovode kroz određenu dozu šale i humora, tako da istraga postaje zabavna.

Što se tiče trilera, on obuhvata sledeće podžanrove, koji opet mogu obuhvatati elemente drugih žanrova: akcioni triler, triler katastrofe, eko-triler, erotski triler, horor triler, sudski triler, medicinski triler, politički triler, psihološki triler, špijunski triler, natprirodni triler, tehnološki triler.

Lun Kralj ponoći

Lun Kralj ponoći

Najpoznatiji pisci moderne kriminalistike ili trilera su legendarni Jan Fleming, kreator priča o najpoznatijem tajnom agentu Džejmsu Bondu, zatim Robert Ladlam, Sidni Šeldon, Džejms Paterson, Pjer Rej, Boris Akunjin, Aleksandra Marinjina, Harlan Koben, Amanda Kvik, Dženet Ivanović, Patriša Kornvel, Majkl Koneli, Džef Daver, Martin Kruz Smit, Dejvid Baldači i mnogi drugi, a kod nas Dejan Lučić, Vanja Bulić, Vuk Drašković, Borisav Pekić, Zoran Lj. Nikolić …

 Detektivske priče su kao porok, kad ih jednom pročitamo postanemo zavisni od njih. Ali, od ovog poroka se ne umire nego se živi. 

Dakle, krimići nisu samo smesa maštanja i zabave, nego i mesto na kome se može nešto i naučiti, ali istovremeno i uživati. Iz kriminalističkih priča možemo izvući pouku da zaplet ima rasplet, te da svako dobro pobeđuje svako zlo. Postoji šaljiva izreka koja već duže vreme kruži internetom, a koja kaže da su krimići kao krompirići, neophodan sastojak svakom kuvaru. Krimići se takođe mogu okarakterisati i kao skup informacija u kojima se nalaze najveće tajne i misterije ljudskog uma. Oni imaju za cilj da opuste i zabave čitaoca, kao i da mu omoguće privremeni beg iz surove realnosti.

Čitajte krimiće i zabavite se.

 Za kraj ono što bih mogla reći je da otvorite koricu prvog krimića na koji naletite i upustite se u nepoznati svet misteriozne avanture. Krimići su pogodni za letovanje, a dobri su i zimi u toploj sobi uz čaj i prigušeno svetlo. U stvari, dobri su u svakoj prilici, jer oplemenjuju um. Stoga, izaberite svoju šolju čaja i popijte je u slast. 

Ana Berbakov Anee

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *