Đuzepe Verdi i Rihard Vagner – 200 godina od rođenja

verdiwagner picRođeni u nekoliko meseci razlike 1813. godine, Rihard Vagner (22. maja) i Đuzepe Verdi (9. oktobra) postali su najveći operski kompozitori svih vremena.

Muzički, ova dva velikana bila su potpuno različita, a i pored toga njihove životne i profesionalne putanje zauzele su paralelan tok. Oba kompozitora predstavljala su dve jake kulture, a i Italija i Nemačka su tokom 19. veka prošle kroz iskustvo nacionalnog buđenja, svaka na svoj način. I Vagner i Verdi su bili usko povezani sa političkim i kulturnim životom svoje zemlje.

Od samog rođenja, ova dva kompozitora imala su različit životni put. Verdi je od dečačkih dana pokazivao svoj muzički talenat, a dobio je i solidno muzičko obrazovanje. Vagner, sa druge strane, nije pokazao veliko interesovanje za muziku sve do 15. godine, kada je prvi put došao u dodir sa Betovenovom muzikom, a pri tom je uglavnom najviše bio samouk.

Đuzepe Fortunino Frančesko Verdi rođen je u selu Ronkole u Busetu, Parma. Pošto je ta oblast bila pod francuskom – Napoleonovom upravom, dete je u opštinskim knjigama upisano kao francuski državljanin, a Italijani su uglavnom bili protiv Napoleonove aneksije. Verdijeva porodica uklapala se u taj milje.

Rihard Vagner

Rihard Vagner

Vilhelm Rihard Vagner rođen je u Lajpcigu samo nekoliko meseci pre nego što je Napoleon poražen u bici koja se dogodila u blizini Vagnerovog rodnog mesta i koja je dovela do toga da Napoleona proteraju na ostrvo Elba. Vagner je vrlo rano ispoljio svoj politički temperament. Sa 18 godina, u jeku poljskog ustanka 1830. godine napisao je uvertiru “Polonija”. Dve godine kasnije piše “Simfoniju u C-duru” i ona mu omogućava i posao dirigenta. Svoju prvu kompletnu operu “Vile” piše 1833. godine, u Virzburgu gde uz pomoć svog brata dobija mesto vođe hora. Komičnu operu “Zabranjena ljubav” baziranu na Šekspirovom delu “Mera za meru”, Vagner komponuje 1836. godine i postavlja je u Magdeburgu, ali je opera skinuta sa repertoara pre drugog izvođenja ostavljajući Vagnera u finansijskim problemima. Posle ovog neuspeha Vagner odlučuje da se oženi glumicom Kristinom Vilhelminom Planer, “Minom”, sa kojom je već dve godine bio u emotivnoj vezi. Ovaj brak, pun skandala i rastanaka, doveo je do potpune otuđenosti supružnika ali je ipak potrajao tri decenije, sve do Minine smrti.

Vagner i Mina u junu 1837. odlaze u Rigu, tada u Rusiji, gde je Vagner postavljen za direktora lokalne opere. Tu već počinju bračni problemi, nesuglasice, rastanci i pomirenja. Dve godine života u Rigi su paru doneli velike dugove i 1839. moraju da pobegnu za London. Ova naporna i olujna plovidba Vagneru je kasnije poslužila kao inspiracija za operu “Holanđanin lutalica”. Iz Londona odlaze odmah u Pariz, gde on zarađuje pišući članke o operskim aranžmanima. Ipak, Vagnera život u Parizu ne zadržava i u autobiografskim beleškama oseća se izvesna radost zbog napuštanja Pariza i povratka u Drezden. Vagner piše: “Kada sam prvi put video Rajnu, sa vrlim suzama u očima, ja, jadni umetnik, zakleo sam se na večitu vernost svojoj nemačkoj otadžbini.”

Verdi

Đuzepe Verdi

Đuzepe Verdi je već u jedanaestoj godini postao je orguljaš u lokalnoj crkvi. Njegov talenat uočio je trgovac i ljubitelj muzike Antonio Bareci, koji ga je primio u svoju radnju i počeo da mu pomaže u svakom smislu. Uz njegovu pomoć, Verdi odlazi 1832. godine u Milano da nastavi studije muzike. Uzima privatne časove, prisustvuje koncertima i operskim predstavama, interesujući se najviše za nemačku muziku. Na Konzeratorijum nije primljen jer je navodno bio stariji nego što je statut dozvoljavao, ali je verovatnije da sam upravnik nije verovao u Verdijev talenat. Po povratku u Buseto, Verdi je na poziv svog dobrotvora Barecija, u njegovoj kući imao i prvi javni nastup. Bareci ga je angažovao kao učitelja muzike za svoju ćerku Margaritu i njih dvoje su se ubrzo zaljubili. Venčali su se u maju 1836. godine. Sreća ovog para nije dugo potrajala. Oboje dece je umrlo u detinjstvu u vreme kad je Verdi radio na svojoj prvoj operi “Oberto”, a ubrzo je, 1840. godine i Margarita podlegla bolesti. Verdi, koji je obožavao svoju ženu i decu ostao je sam i skrhan bolom.

Posvetio se radu, komponovao svoju drugu operu koja nije postigla značajan uspeh. Tek trećom operom “Nabuko”, izvedenom u Skali 1842. godine, počinje jedna od najlepših i najvećih umetničkih karijera koja će trajati pedeset godina. Verdi je sa “Nabukom” postao idol Italijana,sinonim njihovih težnji za ujedinjenje. Nove narudžbine su se nizale i ubrzo je, u “devet robijaških godina”, kako ih je sam zvao, Verdi napisao dvanaest dela različitog kvaliteta. Od ovih opera najznačajnija je “Magbet”, iz 1847. u kojoj je Verdi prekršio norme 19. veka, stvarajući operu bez ljubavne priče.

Kada je 1848-49. buknula čitava Evropa u nizu revolucija i buna, Verdi se vratio iz Pariza u Milano kao nacionalni heroj.Vagner nije bio takve sreće. Zbog svoje umešanosti u revoluciju, zajedno sa ruskim anarhistom Bakunjinom, Vagner je morao da iz Nemačke ode u Cirih. U izgnanstvu je proveo 12 godina.

Vagner i Verdi se nikada nisu sreli ali je rivalitet postojao među njima. Vagner je prezirao modernu operu, a naročito ako je imala i komercijalni uspeh, kao što je bio slučaj sa Verdijevim delima. S druge strane, iako je Verdijeva Aida nastala pod uticajem Vagnera, Verdi je ludeo kada bi kritika to pomenula, mada je Vagnerovu operu „Tristan i Izolda” nazvao „najvećim ostvarenjem ljudskog duha”. I karakterno su bili veoma različiti. Verdi je bio pravi poslovni čovek, oprezan u trošenju novca, i darežljiv kada je potrebno. Vagner je bio ponekad i beskrupulozan. Pozajmljivao je novac pod prijatelja i nije vraćao. Stalno je bio u dugovima, sve do dolaska na presto Ludviga II, mecene umetnosti i pre svega izuzetnog Vagnerovog obožavatelja. Kralj je Vagnera uzeo u zaštitu, isplatio sve njegove dugove i dao mu posao na dvoru. Opera “Tristan i Izolda” bila je prva premijera posle 15 godina i izvedena je 1865. godine. Dirigent opere bio je čovek čija supruga Kozima je te godine rodila dete nazvano Izolda, a kome je otac bio upravo Vagner. Kozima je i sama bila vanbračna kćerka Vagnerovog prijatelja Franca Lista, koji nije odobravao vezu između svoje kćerke i Vagnera. Afera je skandalizovala ceo Minhen, toliko da je čak i kralj morao da zamoli Vagnera da napusti grad. Kralj mu je obezbedio vilu na jezeru Lucern. Kozima i Vagner su se 1870. godine konačno venčali i dobili još dvoje zajedničke dece.

Verdijeva druga žena Đuzepina Streponi, bila je veoma talentovani sopran. Svojim pevanjem proslavila je Verdijeve opere. Njihov zajednički život pre braka smatran je neprimerenim u nekim mestima u kojima su živeli. Skandale su prekinuli venčanjem 1859. godine. Dok je sa Đuzepinom živeo u Busetu, Verdi je kupio i jedno imanje u blizini mesta, gde su njegovi roditelji živeli do smrti Verdijeve majke. Tada se Verdi sa Đuzepinom preselio u tu vilu, sada poznatu kao Vila Verdi, i tu ostao do kraja života.

Sahrana verdija, Viva VERDI

Sahrana Đuzepea Verdija, 27. februara 1901.

Jedna od poznatih osobina Đuzepea Verdija je njegova tolerantnost. Sa druge strane, Vagnerova netolerancija i osionost bile su legendarne. Poslednje godine života proveo je u velikoj meri u tome da promoviše nemačku kulturu kao superiornu u odnosu na francusku. Verdi je poslednjih godina života bio veliki filantrop, koji je pokretao humanitarne projekte koji su pomagali muzičarima. Kada se pročulo da je umro, čitava Italija ga je žalila a njegova sahrana ostala je upamćena kao najveći javnu skup ikada održan u Italiji. Vagner je smrt od srčanih tegoba sačekao skoro bez ijednog prijatelja, okružen sledbenicima i onima koji su ga iskorišćavali. Prijatelje je sam on potrošio tokom godina laži, dugova i egoizma.

S.Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *