Mirjana Krstevska: Priroda u kojoj jesmo podsticaj je za rad

Mirjana KRstevska

Mirjana Krstevska, foto Branko Maričić, arhiva M. Krstevska

Ako ovih dana prođete Kosančićevim vencem, u Prodajnoj galeriji Beograd susrešćete se sa zanimljivom izložbom, koja na privlačan način prikazuje Zemlju, njenu strukturu, tlo, detalje, koje ne možemo lako sagledati u posmatranju iz vizure koja nam je data. Umetnica MIRJANA KRSTEVSKA  ovih dana otvorila je izložbu pod nazivom “ZEMLJA” koja obuhvata radove iz dva ciklusa-Peščana zemlja i Zemlja, nastale u periodu 2012-2015.  Fenomen prirode, njen konstantni preobražaj i strukture koje nam daju novi pogled na svet u kome živimo, Mirjana Krstevska istraživala je na različite načine, od zanosnih pejzaža, preko izlazaka sunca i nebeskih prizora koje je pretvarala u  likovna dela, pa do apstraktnih istraživanja kompozicije i mogućnosti slike. 

Otvorena je izložba ZEMLJA u Prodajnoj galeriji Beograd, šta publika može da vidi na ovoj izložbi?

To je ciklus koji je započet još 2012. godine, povodom izložbe u Maloj galeriji ULUPUDS-a. Napravljeno je pet pastela i to je bilo dovoljno da napuni Malu galeriju. Tako je započet ciklus. Nakon toga sam na ciklusu radila dalje, tema je bila vrlo zanimljiva. Ta sagledana struktura Zemlje je bila jako uzbudljiva i davala je velike mogućnosti da se u okviru ciklusa uradi više komada, potpuno različitih, na jednu temu.

Krstevska, Zemlja

Mirjana Krstevska, Zemlja, pastel

Pominjali ste ranije, negde sa početka rada na ciklusu Zemlja, i predele Afrike, Azije, kao i ciklus Obale…

U okviru ovog ciklusa ZEMLJA jesu zastupljeni  i predeli Afrike i Azije. A kad je u pitanju ciklus OBALE i PREDELI, to su uglavnom pejzaži sa našeg podneblja, koje sam izlagala u Beogradu, pre otprilike godinu dana, u Galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda.

Da li planirate da, posle Beograda, ciklus Zemlja pokažete na još nekoj izložbi?

Da, planiram, prošle godine je bio konkurs za izlaganje, biće izložba u Galeriji savremene umetnosti u Nišu – Galeriji Srbija, to je veliki prostor, i ova izložba i još nešto radova u tehnici pastela koji nisu zastupljeni na beogradskoj izložbi zbog prostora biće tamo Pored toga biće izložena i velika ulja na platnu iz ciklusa Zemlja.

Dosta izlažete, da li Vas zovu, kako se dolazi do izlagačkih prostora? Ima li dovoljno mogućnosti za izlaganje u Srbiji?

Uglavnom izlažem po konkursu. Kad se objavi konkurs, ja osmislim šta ću izlagati, uglavnom konkurišem kad imam 80%  radova koje ću izložiti.

PEscana zemlja, Krstevska, Prodajna galerija

Mirjana Krstevska, Peščana zemlja, pastel

Govori se mnogo o krizi i na materijalnom i na duhovnom planu. Kako se umetnik danas bori sa svim teškoćama i kolektivnim stanjem svesti koje kod nas?

Pre bih ja govorila o svom ličnom odnosu prema stvaralaštvu. Ovo je jako teška situacija za većinu ljudi, a bavljenje ovim poslom je spas. U mogućnosti ste da se udaljite, distancirate od svih problema, ekonomskih i drugih, i da stvarate. Kada je u pitanju materijalna kriza, ja sam uvek u situaciji da imam materijala od čega ću napraviti svoje delo. Ili da od ponuđenog materijala koji mi se zatekao napravim ono što želim. To je u stvari moj pristup prema životu uopšte, ne samo prema ovom radu, nego prema svim poslovima koje obavljam.

Danas je fotografija nešto što je svima dostupno. Vi se bavite i fotografijom. Šta Vam daje više mogućnosti u izrazu?

U sagledavanju strukture i rešavanju kompozicije i same slike na površini na kojoj se radi, tu ste u mogućnosti da iz mnoštva podataka odaberete ono što je najbitnije.

Krstevska, Nebo nad Beogradom, Putovanje

Mirjana Krstevska, Putovanje, Ciklus Nebo nad Beogradom, digitalna slika

Pre nekoliko godina ste nam prikazali i, da to tako nazovemo, jedan eksperiment sa digitalnom umetnošću i slikama koje su rađene u digitalnoj tehnici. Kakve su bile reakcije,nemam utisak da smo dovoljno naviknuti na novu tehnologiju kad se govori o umetnosti i umetničkom stvaranju?

Bilo je različitih reakcija. Bilo je dosta kolega koje su bile oduševljene tom izložbom, bilo je fizičara i astrofizičara kojima se izložba dopala, mada je bilo i ljudi koji nisu razumeli šta je na tim slikama. Ta izložba, pod nazivom NEBO NAD BEOGRADOM nastala je tako što sam ja svakog jutra fotografisala nebo nad Beogradom, sa velike visine, iz solitera. Iz dana u dan su se pojavljivali vrlo uzbudljivi i zanimljivi prizori na nebu u trenutku izlazećeg sunca. To se događalo u periodu između novembra i marta meseca. Onda sam bila u prilici da savlađujem kompjuterske tehnike kao što su fotošop i animacija. Upotrebila sam izbor iz tih fotografija, fragmente tih fotografija, da napravim izložbu. Dok sam to radila, nisam imala na umu izložbu, već je to bilo čisto osvajanje novih mogućnosti. Kada se upoznate sa raznim tehnikama i alatima u fotošopu, ispitujete mogućnosti svega toga, u jednom trenutku to počne da vam izgleda kao da slikate. U mogućnosti ste da taj prizor gradite. Kada je to negde bilo pri kraju, napravila sam fotografije digitalnih radova. I pošto sam htela da konkurišem za izložbu ulja na platnu, istovremeno sam pravila i fotografije slika za konkurs u ULUS-u. Meni su iz fascikle ispale digitalne fotografije, koje su izazvale oduševljenje kod jednog broja ljudi koji su bili prisutni i oni su me prosto naterali da konkurišem i sa tim slikama. I ja sam u stvari konkurisala sa dva projekta, sa „NEBOM NAD BEOGRADOM“ i sa mojim apstraktnim slikama. Slučaj je hteo da projekat sa digitalnim slikama prođe na konkursu i tako je izložba i ostvarena.

Nebo nad Beogradom, Krstevska

Mirjana Krstevska, Nebo nad Beogradom, digitalna slika

Šta je bilo sa tim radovima, da li su kod Vas, ili su prodati, da li ih izlažete? Hoćete li ih izlagati možda u Nišu?

Jedan broj radova je kod mene, nešto je posle te izložbe prodato. A u Nišu ih neću izlagati, ide samo ZEMLJA.

Pronalazite motive u prirodi, istražujete strukture, oblike iz prirode?

Čak i u pomenutoj izložbi digitalnog NEBA NAD BEOGRADOM je u pitanju i priroda i Zemlja… To je svet u kome jesmo, u kome živimo. Svet gde ja pronalazim podsticaj za svoj rad.

A ko su Vam bili slikarski uzori?

Ne mogu da istaknem nijednog umetnika da mi je bio uzor, jednostavno, razmišljajući o slikarstvu Sezana, Braka, Matisa, Van Goga, izučavajući njihova dela kroz istoriju umetnosti, pokušavala sam da nađem odgovor na pitanje zašto mi se nečija dela dopadaju i šta je u svemu tome dobro. Nikada nisam imala nameru ni želju da slikam kao oni.

Završavajući drugu godinu studija, već tada sam se bavila, uslovno rečeno, nekom vrstom geometrijske apstrakcije. Odlučivši se za profesora Stojana Ćelića, nastavila sam svoj rad ka takvom slikarstvu, a mislim da mi je čak tada i zamerano da i ja pripadam grupi studenata koji su sledbenici profesora. Razgovarajući sa profesorom o tome, on je istakao da većina ljudi uočava sličnosti, a da zanemaruju različitost, koja je bitnija. Kada sam završila studije, naročito na postdiplomskim studijama, imala sam ozbiljnu borbu – kako se izvući iz toga. Mislim da su mi pejzaži najviše pomogli u tome, da sam se preko njih udaljila od rešavanja kompozicije sa čistim geometrijskim formama, gde sam postepeno uvodila i strukturu i dubinu, to jest iluziju treće dimenzije na slici.

Profesor Ćelić je uticao na naš rad u onoj meri da je vrlo mudro umeo da ti ukaže šta je dobro u onome što stvaraš. Sećam se situacije kad sam jednu malu sliku uradila, jedno vrlo jednostavno rešenje, koje nisam smatrala dovoljno dobrim pa sam ga tako, sakrila malo iza neke velike slike. I on je video da ta sličica viri i izvukao je. Tačno je znao zašto ta slika stoji tamo, skrivena. I samo je prokomentarisao – Jeste li Vi sigurni da ovo nije dobro, što je bilo dovoljno da pokušavaš da nađeš odgovor šta je to dobro u tom rešenju. I naravno, mnogo je mudrosti bilo izrečeno, a njega su studenti poštovali.

Krstevska, Drveće na Savi

Mirjana Krstevska, Drveće na Savi, pastel

Kako se pripremate za rad, neki slikari su mi pričali da imaju određene rituale…

Nemam nekakve specijalne rituale. Pošto radim u kontinuitetu, ali u određenom periodu dođe do nekog zasićenja, umora, ili se završi jedan ciklus, ili se jednostavno napravi neka pauza, onda ja imam potrebu da napravim red. Od toga da paletu očistim, da pobacam osušene boje, da sve nađe svoje mesto. Da, kad počinjem da radim,  imam čistu situaciju, da me ništa ne ometa, neki nered ili nešto što će mi smetati u kretanju. Onda je sve dalje stvar odluke. Neka razmišljanja postoje, pripremaju se neki predlošci koji će biti podsticaj na osnovu koga će se razvijati dalji rad. Te pripreme znaju ponekad da traju dosta dugo i kad se dođe do naslućivanja konačnog rešenja, krene se u rad. I ta odluka je jako bitna.

Deo godine provodite u Ohridu, šta pruža Ohrid a šta Beograd?

Za mene je Ohrid u neku ruku uspostavljanje izvesnog novog kontakta sa precima i za mene je to dragoceno. Posebno mi je dragocen boravak i na jezeru i na planini kao što je Galičica, ili u selu Zavoj odakle potiče moj otac, koje je udaljeno od Ohrida 15 kilometara, na nekih je 900-1000 metara nadmorske visine i koje je čarobno. Tu se preklapaju atmosfera, vazduh, neka sećanja, prošlost. Volim da boravim tamo.

A Beograd je grad u kom živim, gde sam odrasla i školovala se, gde su mi porodica, prijatelji, Beograd je moj grad.

Koliko je teško umetniku da uskladi svoj rad, samoću i odricanje sa svakodnevnim životnim situacijama, sa porodicom?

Meni nije bilo teško. U pojedinim situacijama, kao i drugima, život je teži, ali nisam svoj stvaralački rad smatrala odricanjem od nečega. To je moj život i sasvim je normalno da sednem i nešto radim. Nekad ima situacija kad ne možeš da radiš jer imaš obaveza prema porodici, prema detetu. Samoća mi nije teret i sasvim dobro funkcionišem jer tada radim.  Naravno, kad imaš porodicu, kad imaš dete, ne možeš da se isključivo baviš radom, ili sobom, zna se šta je prioritet. Nisi samo umetnik, nego si i majka pre toga. Nijednog trenutka nisam sebe smatrala žrtvom, ni kada je dete u pitanju ni kada je stvaralaštvo u pitanju. Nikad nisam rekla – e da se nisam odlučila da imam dete, bila bih veći umetnik, to nije tako, pitanje porodice je isto i pitanje čoveka. To je moj izbor…

Inače, ja sam uporna i mnogo sam stvari radila u životu, čak sam sarađivala i na crtanom filmu, a uz to slike su se prodavale, pa se od toga moglo živeti. Zarađivala sam više nego nego da sam bila zaposlena u nekoj školi sa redovnom mesečnom platom, tako da se nisam nikad zaposlila i mslim da je to bilo dobro.

Atelje u kome radite se nalazi u nekad prestižnoj takozvanoj „Kući slikara“ na Kosančićevom vencu, koja je više od pola veka mesto gde se okupljaju i rade umetnici. Kada ste došli na Kosančićev venac, šta Vam znači i da li je ovaj prostor zaista drugačiji od drugih umetničkih prostora u gradu?

Došla sam 2004. godine. Već 12 godina sam ovde u ovom prostoru. Za mene je ovo prostor koji mi pre svega nudi mir, gde sam sama sa svojim delom i gde mogu da radim. Kada sam došla da prvi put vidim ovaj prostor, bez obzira što je bio zapušten i prazan, osetila sam neku toplinu u sred zime, na minus deset. Ušavši ovde, zaista sam to osetila i nisam imala dilemu da li da prihvatim taj atelje. Ta toplina se i dalje tu oseća, u ovom sada malo renoviranom prostoru  je jako ugodno da se boravi.

U poslednje vreme se čuju i priče o rekonstrukciji ambijentalne celine Kosančićev venac, pa se  postavlja i pitanje šta će biti sa „Kućom slikara“. Među umetnicima i onima koji su posećivali umetnike na Kosančićevom vencu čuje se da bi ovaj autentični prostor trebalo sačuvati po svaku cenu…

Svakako da bi trebalo sačuvati, kroz ovu kuću su prošli veliki umetnici i ostavili su svoj trag. Bilo bi dobro da se zgrada renovira ili da se malo bolje održava, da umetnici koji ovde rade povremeno otvore svoje ateljee za javnost,na primer svojim internim samostalnim izložbama.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *