Aleksandar Todorović: Istina i oslobađanje od iluzija jedini su način za sticanje slobode

Aleksandar Todorović, foto: arhiva A. Todorović

Aleksandar Todorović, foto: arhiva A. Todorović

U minulih nekoliko godina stvaralaštvo i izlagačka delatnost slikara Aleksandra Todorovića (1982) izgradili su se na domaćoj i globalnoj likovnoj sceni u pojavu prvog reda. Posvećen i neumoran kao stvaralac i organizator, Todorović se nametnuo beskompromisnim ličnim angažmanom i slojevitim slikarskim jezikom u kome se račvaju brojne staze i putevi. Njegove slike i crteži, ikone i “Ikonostasi izama” svojom su specifičnom vizuelnom retorikom duboko zahvatile u goruće probleme naše skorije, postjugoslovenske & tranzicione istorije, i našle se u onom nizu ostvarenja koja nedvosmisleno markiraju nestabilnu moralnu temperaturu epohe. Potresno svedočanstvo, parodični i zajedljivi traktat na temu moći i pohlepe, sarkastična moralna propoved fundirana ikoničkim repertoarom ideologija koje su krojile i kroje sudbine miliona – Todorovićevo slikarstvo je sve to skupa, i još više – svojevrsna hagiografija zla, biografija nesvetog koje čuči u svakom čoveku, a trijumfuje u globalnim koncepcijama koje stvaraju klimu za ukrštanje krupnog kapitala i političke samovolje. Zbog svega rečenog i ne čudi što se Todorovićeva smela slikarska vizija našla u knjizi Kurta Birsa 100 Painters of Tommorow (2014) u izdanju Thames & Hudson, kojom je bačen fokus na najzanimljivije glasove u slikarskoj polifoniji 21. veka. O položaju umetnosti i umetnika u savremenom kontekstu, problemima njegove likovne poetike i iskušenjima sa kojima se suočava, priznanjima, krizama, izložbama i planovima za ubuduće razgovarali smo sa Aleksandrom Todorevićem za Avant Art Magazin.

U turbulentnom proticanju događaja u minuloj četvrtini veka bili smo svedoci stravičnih potresa: raspada države u čijem smo sastavu bili, krvoprolića građanskog rata, mučnih godina koje su počele sa velikim nadama a potonule su u veliku apatiju. Kurs tih krupnih i sudbonosnih događaja sledio je raspad jedne ideologije koju su smenili novi oblici ideološke ostrašćenosti, zaživele su nove podele, politička kultura je spala na nivo ispraznih i besomučnih polemika zavađenih strana iza čijeg žara počivaju najsitniji interesi. Ovu smenu pratile su manifestacije u domenu vizuelne kulture. Na jednoj strani je nebriga za kulturna dobra, varvarske intervencije u javnom prostoru, zatvoreni muzeji, spomen kompleksi pretvoreni u depoe, devastirani fond spomeničke skulpture. Na drugoj strani su grandomanija, skandali, afere, besomučno orgijanje kao herojska matrica srpske verzije kapitalizma, kulturni model koji favorizuje iracionalizam, infantilizam, pojavnost, raspojasanost. Koja je tvoja strategija u svemu ovome i kako nastojište da se kao čovek i umetnik pozicioniraš u opisanoj situaciji?

Aleksandar Todorović: Ratni veteran

Aleksandar Todorović: Ratni veteran (War veteran)

Trudim se da se izolujem od svega što mi ometa sagledavanje suštine situacije, onoga što stoji iza svih ovih opisanih, parcijalnih pojava. To je neka svojevrsna vrsta mentalne “ćelijske membrane”– određeni sadržaji, suštinski i bitni, mogu da prođu, a neki manje bitni ne mogu. Tih suštinskih i bitnih sadržaja i nema previše, i svi se baziraju na istoj podlozi – nemoralu, izrabljivanju, manipulaciji, ukratko zlu u svim svojim pojavnim, “agregatnim” stanjima. Ne može se sve zapažati, sve promisliti – danas živimo u svetu mnoštva trivijalnosti i efemernosti, gde smo namerno bombardovani gomilom prilično beznačajnih sadržaja, ili gde se važne teme kroz diletantsku prezentaciju i relativizam namerno banalizuju. Kroz medije nam se konstantno pokazuju pukotine sistema, iz kojih kulja zlo. No, taman što ga ugledamo, sklanjaju nam ga sa vida. To se radi ciljano – namerno nas drže zatrpanim informacijama bez suštine i značaja, i svaka priča o krizi ili skandal traje taman toliko dugo dok se ne pojavi neka druga šokantna vest, što je u proseku nekih nedelju dana, do dve. Onda taj slučaj, namerno nerazjašnjen, biva zamenjen novom krizom, skandalom i slično, i ceo krug odvlačenja pažnje ponovo počinje, ne bi li se u pozadini narodski rečeno “muljalo”. Kao mađioničarski trik – samo je, iskreno, naš mađioničar jako loš, i jedino ih izvlači što smo mi, kao publika, još gori, pa padamo na te primitivne “fazone i šibicarenje”. Mentalnu higijenu održavam kroz razgovore sa ljudima čije mišljenje cenim, makar bilo i suprotno od moga, kroz čitanje kvalitetnih članaka iz različitih oblasti, kroz sadržaje poput kvalitetne literature, filmova i slično. To, i moja vera u ono što stvaram, kao i pozitivan odziv kod publike i rezultati koje sam nedavno, u zadnjih par godina postigao na međunarodnoj sceni, mi daju nadu i volju da istrajem na ovom nimalo lakom umetničkom putu, i da i dalje stvaram.

Tvoje slikarstvo slojevito ukršta vizuelna iskustva i prakse zapada i istoka, zapadnohrišćanske i istočnohrišćanske kulture, kapitalizma i komunizma, i stavlja ih u odnos visokog napona. Ono što je zajedničko u vizuelnoj praksi ovih kultura i ideologija je magijska priroda vizuelnog medija, koja je stara koliko i čovek: moć slike da približi udaljeno i odsutno učini prisutnim. Ta moć, čini se, leži u mehanizmima apologetike i ideološke indoktrinacije bez obzira na konfesionalni i ideološki predznak. Na ovaj način gledani, svetitelji, heroji ratova i revolucija i ikone popularne kulture svojom formalnom prepoznatljivošću i svojom sveprisutnošću u našoj svakodnevici čine se delom jedne iste istorije. Ako je ovo implicitni sadržaj tvog slikarstva, šta bi bio tvoj eksplicitni stav u pogledu na ideologije, ideološko mišljenje i ostrašćenost? Šta je to što neku ideologiju zbilja čini strašnom, bez obzira da li je formulisana na postavkama materijalističke filozofije, ekonomije ili religioznog pogleda na svet?

Najstrašniji osećaj, koji neka ideologija može da stvori, jeste beznadežnost. Taj osećaj da je ta stvarnost, koju svi živimo, jedino i najbolje što možemo imati, da bolje ne možemo, da čak i ne zaslužujemo ništa bolje – šta mislite, koliko je ljudi na primer po koncentracionim logorima, ili na sličnim strašnim mestima i vremenima ljudske istorije, racionalisalo tu nepravdu koju oseća na jedan jedini način – time što su možda, ni sami ne znajući, nekim svojim postupcima oni to sami i zaslužili? Možda nisu bili dovoljno bogobojažljivi, možda su bili oholi i ponosni, pa ih je stigla zaslužena kazna? Ljudi žele objašnjenje za nepravdu koju osećaju, ne želeći da prihvate da je zlo neracionalno, da zlu ne treba objašnjenje, već samo povod i izgovor, da se rasplamsa. Taj odbrambeni mehanizam, želja za racionalizacijom koja na kraju pronalazi sopstvenu krivicu tamo gde je nema, predstavlja upravo onu silu koja nam drži um i ruke sputane, da se ne bismo pobunili i odbranili. Onog trenutka kada nam iz glave bude izbrisana i sama ideja o promeni, taj trenutak, ako se uopšte može uhvatiti i kvantifikovati, jeste onaj najveći zločin, krik umiruće žrtve u mračnom i zaboravljenom podrumu, koju više niko i ne traži, koju su zaboravili, koja nikome neće nedostajati. Sve na šta se oslanjaju ideologije, krutost, dogmatizam, hijerahija, služi upravo tome, oni su pomoćnici u tom planiranom zločinu, u ubijanju nade, njene same metafizičke ideje, same svesti o promeni, o nečemu što je ideja o moralu iza koga ne stoje neke religiozne ili druge društvene matrice. Pri tom ne mislim na nadu o spasitelju, već na onu nadu da sami sebe možemo i moramo da spasimo, da je prirodno da se pobunimo i borimo protiv nepravde.

Todorovic, Ikonostas kapitalizma

Aleksandar Todorović: Ikonostas kapitalizma

Kako se iskristalisala ideja za seriju Ikonostasi izama i ikone? Koliko dugo su trajale pripreme (ovde ne mislim samo na pripremne skice i studije, već pre na onaj zahtevniji deo posla – pripremnu dokumentaciju, vizuelnu građu, strukturiranje i ustrojavanje usitnjenih detalja u značenjski veoma sadržajne vizuelne obrasce)? Da li si koristio stručnu pomoć nekog starijeg kolege, prijatelja, stručnjaka za istoriju i društvene nauke?

Mogao bih lagati i reći da sam se studiozno pripremao, da sam iščitao gomilu knjiga iz socijalne i političke literature, da sam se konsultovao sa istoričarima, sociolozima i politikolozima, napravio stotine skica, da je svo to mentalno krčkanje i promišljanje trajalo godinama, ne bih li na kraju složio sve deliće, i “samo” na kraju fizički sve iscrtao, kao štampač kad učita sve podatke iz fajla. Istina je pak sasvim drugačija. Lično, ne volim da čitam stručnu i suvoparnu literaturu, jer mi je uglavnom vrlo dosadna, najčešće zbog jezika i stila kojim je pisana, i često predstavlja neku vrstu intelektualnog samozadovoljavanja, gde pisac najčešće želi da svoj ego zadovolji mišlju kako je on eto pametan, koristeći termine i strukturu rečenica koju samo malobrojni, maltene izabrani intelektualni apostoli, mogu da shvate, namerno i nepotrebno komplikujući jednostavne stvari. Dar shvatanja stvari, koji ti pojedinci imaju, nije kompenzovan darom za objašnjavanje i prenošenje tog znanja. Mislim da se jako bitne, suštinske stvari, i pogledi na svet mogu reći veoma jednostavnim jezikom, i da su te stvari suštinski jednostavne – i da je to prava mudrost. To što smo te jednostavne, ali duboke istine mi zloupotrebljavali, izlizali i izanđali koristeći ih gde treba i gde ne treba, pa sad zvuče šuplje i klišeizirano, to je naš problem, a ne problem tih ideja. Svoj pogled na svet sam formirao kroz čitanje razne beletristike, od Artura Klarka, do Orvela, Dostojevskog, i mnogo drugih autora i pisaca najrazličitijih žanrova, vodeći se najčešće kvalitetom dela dokazanim kroz istoriju. I ti ljudi su, kroz veoma prijemčivu priču, poetsku, emocionalnu, uspeli da prenesu svu suštinu, koja postoji i u toj stručnoj literaturi. Naravno, to je moje viđenje stvari, prosto sam takva osoba. Uglavnom sam do sada pisao što razumljivije i jednostavnije tekstove u katalozima svojih izložbi, i ljudi su bili uglavnom iznenađeni kako, eto, mogu da razumeju koncept izloženog dela. Na moje stavove uticalo je okruženje u kome sam odrastao, porodica i prijatelji, svi oni sa kojima sam satima i satima bistrio te velike teme od kojih se “ne mo’š najest’ ‘leba”, ali koje su meni eto nekako i dalje najbitnije – a osim toga, i hleb goji, mogu i bez njega. Ideje o politici i političaru sam počeo da razrađujem davno, još sam na fakultetu počeo da pravim prve skice i crteže, pogotovo od četvrte godine fakulteta, na kojima sam razrađivao određene ideje, vrativši se opet mojoj ljubavi prema pop-artu, stripu i ilustraciji. No, sama ideja o Ikonostasima je došla prosto spontano – imao sam neke table medijapana kod sebe sa kojima nisam znao šta ću i kako da ih iskoristim, i eto palo mi je na pamet kako bi bilo dobro da napravim ikone političkih sistema, jer u svojoj hijerarhiji dele sličnosti sa religijama – moram da napomenem da sam već imao iskustvo i u izradi pravih ikona, koje sam radio za novac, tako da mi je vizija tih ikona modernog društva, pozlaćenih, sa graviranim reljefnim ramovima, izgledala više nego primamljiva. Onda sam krenuo u razradu ideje, dogovorio sam se sa profesorom da radim kući te godine, i počeo sam da radim skice – veoma mali broj njih, sa okvirno naznačenim idejama, na kojima sam razrađivao suštinu, svestan da ću tokom razrade da smišljam sukcesivno detalje i međukonekcije – i krenuo sam da radim pripremne crteže na papiru, koje je trebalo da koristim kao predložak za Ikonostase na tim drvenim tablama. Međutim, kako je vreme odmicalo, shvatio sam da će mi vreme potrebno za izradu tih predložaka biti toliko veliko, da neću stići da uradim same ikonostase na tablama, kako sam u početku zamislio, do završne diplomske izložbe. Na kraju sam se fokusirao na taj medij, akvarel na papiru, uradio sam crteže najbolje što sam mogao, i sledeće radove, njih četiri, sam radio istim stilom. U skorijoj budučnosti  planiram povratak na taj stil i tematiku, uz promenjen medij – na radove koji će biti na drvenim pločama, sa pozlatom i slično.

Aleksandar Todorović: Ikonostas nacizma

Aleksandar Todorović: Ikonostas nacizma

Na jednom mestu veliki francuski pesnik Blez Sandrar kaže: Čovečanstvo prebiva u fikciji. Zbog toga osvajač uvek teži da lice sveta preuredi u vlastitu sliku. Tvoja zaokupljenost onim što si nazvao politicus perfectus, rezultiralo je jednom zanimljivom kreacijom, svojevrsnom hagiografijom zla u kojoj je glavni akter, nepobedivi trijumfator, čisto ovaploćenje pohlepe, srebroljublja, pohote, črevougodija, dakle, svega onoga što je često bio predmet srednjevekovnih moraliteta i didaktičkog slikarstva. Čini se da želiš da nam skreneš pažnju na to da iako vlada i trijumfuje, zlo u svojoj istinskoj pojavi nije nimalo lepo?

Lik političara, bankara, nekog od moći, predstavlja neki moj arhetip, lično viđenje otelotvorenog zla. Njegova pojava predstavlja sve njegove ljudske mane, koje su izbile na površinu. U svojoj suštini ono nije ni malo lepo, upravo suprotno, ali po svojoj spoljašnjosti, u stvarnosti, zna da bude harizmatično i veoma zavodljivo, čak i lepo po nekim opštim estetskim standardima. Veliki broj političara i državnih institucija deluje ozbiljno, pristojno, uredno, u svojim odelima, za svojm stolovima od mahagonija, u svojim skupocenim blindiranim automobilima i lirdžetovima, dok idu na samite, konferencije, sastanke i slične “važne” manifestacije. Iz njih zrači autoritet, osećaj da su oni, i institucije koje predstavljaju veliki, moćni i najbitniji, a da ste vi mali, beznačajni, podređeni. Tako je makar danas, ja se nadam da će se u budućnosti jednom prekinuti taj milenijumski začarani krug, i da će neki budući društveni sistemi naći bolji balans između individue, kolektiva i institucija. No, i dalje smatram da se duhovna praznina, pohlepa, i sve gorepomenute stvari ne mogu sakriti tako lako – sve te loše strane moćnika vremenom izbiju na površinu, ma koliko jaku i upeglanu PR fasadu da su podigli. A najteže je sakriti, gotovo nemoguće, primitivizam, to uvek prvo izbija na površinu – nedostatak kulture, obrazovanja, prosto izobliči ljudski lik. Tu ne pomaže ni plastična hirurgija.

Pripadaš grupi umetnika čija je specijalnost plivanje uz maticu. Onima koji su shvatili da vizuelni medij mnogo više od okidača sentimentalnih zanosa i predmeta estetskih kontemplacija ima ključnu ulogu u stvaranju vladajućih uverenja, sistema vrednosti i oblikovanju materijalnog i simboličkog okvira u kome se odvija naša svakodnevna egzistencija. Kao takvog, intimno  te doživljavam kao izdanak jedne genealogije koja seže duboko u prošlost – srednjevekovni moraliteti, Boš, Brojgel, Hogart i Goja, Bekman, Gros i Diks. U pitanju su umetnici čije je stvaralaštvo u likovnom smislu amblematično, retorično, karikaturalno i didaktično, dok ga u pogledu društvene funkcije odlikuje izrazit angažman i do polemike zaoštren kritički naboj.

Da, i to nije prvi put da čujem to zapažanje, i poređenje sa baš tim autorima. Čim krenete da se bavite nečim takvim, neminovno je da se poređenja tog tipa nametnu, kod publike koja je upućenija u istoriju umetnosti. Svaki od tih navedenih umetnika je prenosio duh vremena i dilema koje su bile vezane za najčešće religiozne sisteme vrednosti i hrišćanske moralne norme. Sa svoje strane, ne trudim se da to zlo smeštam u veštačke ograde definisane od strane religioznih ili političkih ideologija. Trudim se da se rukovodim nekim svojim unutrašnjim kompasom i osećajem za dobro i zlo – i spreman sam da u svojim zapažanjima možda i pogrešim. Rukovodim se humanizmom, mojim nekim shvatanjem u kome su ljudska prava najvredniji ideal, i veoma jednostavnom matricom – što ne želiš sebi, nemoj ni drugom. To mi je osnovna polazišna tačka, koja u stvari predstavlja empatiju – iz nje izvire želja za pomaganjem, altruizmom, humanošću, kolaboracijom. A da ne želim da zatvaram oči pred nepravdom koja se čini svugde, to ne želim ni po koju cenu, i ne želim da budem politički korektan ne bih li slučajno povredio nečija osećanja, bazirana na strahu, nesigurnosti i sujeverju. Napad na dogmatska uverenja mnoštva ne vidim kao moju mržnju ili prezir ka gluposti plebsa, već kao opravdan i argumentovan napad na postulate koje su ljudi na vrhu piramide – religiozne, političke i slično – nametnuli tom narodu, kao aksiome. Istina, i oslobađanje od iluzija, jedini su način za sticanje slobode – duhovne i fizičke – i istinu jedino mogu i da poštujem, a da se protiv svega drugog borim svojim stavom i svojim radovima.

Aleksandar Todorović: Ikonostas srbizma

Aleksandar Todorović: Ikonostas srpstva

Poslednju u nizu izložbi upriličio si sa svojim prijateljem i kolegom Milanom Nenezićem u galeriji Štab. Vas dvojica i Marko Stajić, Aleksandar Branković, Miloš Đorđević i Vuk Vučković činite grupu C4. Šta vas je u ne tako malom broju okupilo pod isti barjak? Šta vas je zbližilo na individualnom, poetičkom planu, a šta na kolektivnom, političkom?

 Među nama postoje razlike, svako radi na svoj način, obrađujući različite teme. No, svako od nas, da li celinom, ili delom svoje poetike, kritikuje i osvrće se na neke pogubne pojave u našem ljudskom društvu, ne držeći se samo lokalnih, već i globalnih tokova i problematika. Ta vrsta socijalne i društvene kritike predstavlja našu tačku povezivanja. Grupa će verovatno rasti vremenom, jer nam je i cilj bio da okupljamo umetnike koji kritički promišljaju i lokalnu i globalnu stvarnost, a da nisu potpali pod propagatorstvo ideja, ili da su se stavili pod barjake interesa politički korektnih i podobnih institucija, bilo državnih, stranih, profitnih ili neprofitnih organizacija. Negujemo pluralizam sagledavanja i mišljenja – ja lično sebe smatram najvećim delom anacionalnim, mondijalistom, agnostikom sa težnjom ka vrlo široko i neklasično shvaćenom teizmu, posmatrajući nacije, religije, politiku, kao različite vidove društvenih konstrukta, podložnih istorijskoj metamorfozi, evoluciji i iščezavanju. No neki članovi u grupi ne dele moje stavove, imamo razilaženja u gledištima po raznim tačkama, ali i slaganja sa osnovnom suštinom – da je vreme u kome živimo prelomno ne samo za naše generacije, već za ljudsko društvo i civilizaciju uopšte. Intuicija mi govori da se spremaju i dešavaju stvari, za koje u dosadašnjoj istoriji nemamo primere – to mogućnost predviđanja čini skoro nemogućim, a pritom mislim da ni ljudi na pozicijama moći ne vide dovoljno daleko – kao da voze autobus prepun putnika blizu vijugave litice po mrkloj noći, a samo im radi jedan far, i to bez dugih svetala, a kočnice su odavno zaribale. Usudiću se da budem ovde i prorok, ali mislim da će se još za našeg veka situacija na globalnom i lokalnom planu toliko izmenjati, da to niko od nas ne može potpuno tačno predvideti. Kad pratim tokove globalnih događaja, na horizontu trenutno jedino mogu da vidim olujne oblake – a pitanje je da li ima mesta da se pobegne negde drugde. Možda iza te oluje ide i vedro nebo, ko to može znati? Teška vremena nas sve očekuju, a još teža ako ništa ne radimo – kao umetnička grupa i kao pojedinci, trudimo se da damo svoj doprinos na jedini i najbolji način na koji možemo, a to je radeći radove koji ispituju tu crnu stvarnost, koji postavljaju teška pitanja, i koja je skroz ili najvećim svojim delom prilično nestandardna i nekomercijalna (makar na našem tržištu).

Tekst kataloga pomenute izložbe, koja je naslovljena zanimljivo – Idealna distopija, i čiji ste potpisnici Nenezić i ti, predstavlja zanimljivu eleboraciju onoga što smo na izložbi imali priliku da vidimo. Doživljaj stvarnosti koji izbija iz pročitanih redova podsetio me je na roman Jevgenija Zamjatina Mi, kao i na uvodno poglavlje knjige Bas saksofon Jožefa Škvoreckog u kome autor na jednom mestu primećuje: “Ideološko mišljenje hoda putevima neuprljanim prašinom stvarnog sveta.” Umesto temeljnog iskustva i sadržajnosti egzistencije sistem nam nameće funkciju, formu i automatizam. Umesto tolerancije pokoravanje blagotvornim jarmom razuma. Umesto brige o životnoj okolini perspektivu o okruženju kao kvantitetu resursa. Posredi je opasna situacija koja izjednačava fantazam i fanatizam. Nasuprot ovome, vi se zalažete za široko shvaćene moralne i humanističke vrednosti, za svesno delovanje u ime istih. Šta nedostaje čoveku današnjice? Hrabrost da živi autentično? Integritet? Spremnost da, kao Alen Ginzberg u svojoj pesmi Holy, iznad svake osobe, pojave i predmeta nacrta po jedan oreol i kaže – sveto?

Mogu se složiti sa tobom po svemu što si naveo, no nama ljudima, između ostalog, najviše trenutno nedostaje vremena – vreme je danas najdragoceniji resurs, pogotovo što ga ima sve manje da se napravi neki kvalitativan zaokret, ili pak potpuno kočenje ka neumitnom slomu. Promišljanje su zamenili delanje i brzina, a razmišljanje i oprez su proterani kao kočničari progresa. Pritom, najveći broj ljudi, radnika, gleda na vreme kao nešto što treba pošto-poto potrošiti, a pravi i najmorbidniji izraz, koji odražava naše neshvatanje značaja vremena, jeste izraz “ubiti vreme”. Za bića koja realno gledano malo žive, koja su mahom iracionalna, a ne racionalna, koja imaju destruktivnu moć koja se iz generacije u generaciju eksponencijalno povećava, a prioritete i nivoe razmišljanja i delanja malicioznog petogodišnjaka, taj nedostatak vremena, da možemo da sazremo i da upotrebimo to iskustvo, predstavlja najveću ljudsku kob. Iskustvo – to je ono što dođe kada više nije potrebno, čoveku koji je starošću onemogućen da ga iskoristi. Ironija par ekselans – a najviše nam sada nedostaje ono vreme da nešto promenimo, kao vrsta u svom ponašanju, i izbegnemo gotovo sigurnu i vrlo skoru planetarnu katastrofu, i to vreme se sve više smanjuje, tj. mi ga “ubijamo” sekund po sekund.

U konkurenciji od preko 4000 slikara današnjice izabran si da budeš predstavljen kao jedan od stotinu slikara sutrašnjice, kako je naslovljena knjiga Kurta Birsa u izdanju Thames & Hudson. Tvoje mesto u ovom izboru dalo je nedvosmislenu verifikaciju onome što radiš. Postoje umetnici čije je delo refleksija postojećeg stanja, umetnici komentatori i polemičari, i umetnici koji stvaraju trajna svedočanstva svoje epohe, nešto po čemu njihovu aktivnost i delo posmatramo kao gigantsku fresku jednog vremena. Smatram da je tvoja pozicija u tom užem izboru stvar toga što pripadaš trećoj među naznačenim grupama. Koliko ti je ovo priznanje u proteklih godinu dana pomoglo? Da li je u tvom ličnom i profesionalnom životu došlo do znatnijih pomaka?

S obzirom na to da je sama knjiga, kao i spisak umetnika, tek od skoro u javnosti, još je rano očekivati da se bilo šta značajno promeni. No, mislim da je to mene sada bolje poziciniralo na domaćoj sceni – nisam možda dovoljno radio na marketingu, niti sam imao kontakte, kojima bih mogao taj uspeh da eksploatišem više. No, sa zadnjom izložbom se i to donekle promenilo – bila je dosta medijski pokrivena, što je zasluga prevashodno same galerije Štab i njihovog angažmana, kao i moga i kolege Milana. Mislim da su pojavljivanja na televiziji pomogla, poput onog u Nivou 23, da se ono što radim sagledava drugačije, pre svega ozbiljnije nego ranije – sam likovni jezik koji sam izabrao, koji je blizak ilustrativnosti, predstavljao je veliku kočnicu za pravilno shvatanje i pozicioniranje mog rada. Ranije je to dovodilo do ograničenog pojavljivanja mog rada zbog neprihvatanja od strane izlagačkih prostora i programa, do negativnih, pa i ponižavajućih kritika mog rada. Sada se i to menja polako, u poslednjih godinu dana. No iskreno, to me je sve i osnažilo, i potaklo da tražim svoje šanse van zemlje – a rezultat toga je i ta knjiga. Kao najdirektniji rezultat te knjige do sada, stoji poziv da izlažem na leto svoje radove na Mikonosu, u okviru jednog internacionalnog umetničkog programa. Ugovaram i jednu potencijalnu izložbu u Londonu, u letnjem periodu. Takođe, rezultat mog ranijeg auto-marketinga, kroz pojavljivanja po raznim umetničkim časopisima, je i izložba u Muzeju brutalne i skrivene umetnosti u Parizu, takođe na leto. Smatram da se svaki trud isplati, samo treba dati vremena, i biti strpljiv. Svoja iskustva, kao i savete, delim na Fejsbuku, ne bih li dao isproban savet i informacije kolegama, da ne klonu duhom, da ima šansi, ako se gleda van horizonta naše zemlje.

Aleksandar Todorović

Aleksandar Todorović kombinovana tehnika

Šta je sledeća, nova, velika stvar na kojoj trenutno radiš? Šta zauzima mesto na tvom štafelaju i radnom stolu?

Trenutno, ne mogu se pohvaliti da radim nešto posebno reprezentativno – završavam jedan slikarski posao za novac, jedan od onih za koji ne želite da iko sazna da ste to radili – i to je sve što na tu temu želim da podelim. No, van toga, slikam i nastavljam seriju radova, akrilika, koje sam prikazao na izložbi u galeriji Štab – tu si i radovi koji predstavljaju početak jedne nove serije, o imaginarnoj zemlji vrlo maštovitog imena, koja ima svoje veoma realne korene u svetu oko nas. Šta će se pak sve naći tu – neka za sad ostane tajna. U veoma skoroj budućnosti pak planiram da se vratim na Ikonostase – pauza je bila više nego dovoljna, dosta je vremena prošlo, i vreme je da se vratim svojim korenima, ali na jedan novi način – najviše kroz promenu materijala. Mislim da je sazrelo vreme da realizujem svoju primarnu zamisao, kada sam započinjao Ikonostase – drvene table, pozlata, gravire – i moj osnovni pečat, a to je beskopromisnost prema obrađivanoj tematici. No, primarno se pripremam za višemesečno bivstvovanje u Americi – viza je dobijena, pakovanje je započeto, a u koferu moram da nađem mesta i da zapakujem nadu, da ću tamo uspeti da iskoristim ovu knjigu kao ozbiljnu referencu, i da ugovorim neku saradnju, izložbu ili pak galerijsko zastupanje. No, ostaje da se to vidi, a ne sumnjam da će priča na povratku biti zanimljiva.

Miodrag Danilović

Sa delom Aleksandra Todorovića možete se bliže upoznati web strani ako kliknete OVDE

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *