Ekskluzivno sa Dušanom Reljinom: Od tenisera do uspešnog fotografa

Dušan Reljin

Magazin “VOG” ima svoje norme za naslovnu stranu. One koji bi trebalo da se pojave na jednoj naslovnoj strani fotografiše tri-četiri fotografa, a zatim se bira sa kime će se raditi. Ako se taj posao dobije, potrebno je prvo razgovarati sa urednicom. Ona objašnjava angažman, na primer, ovako: u ovoj sezoni želimo da vidimo „sportski izgled” ili nešto manje romantično. Sve se razjašnjava do najsitnijih detalja, do boja i tonova, do kose, šminke, obuće, lokacije… Zatim se pregovara sa modelom, i to dve nedelje pre snimanja, pa se pravi probni izgled koji se predstavlja uredništvu, ali i sektoru za marketing, a i agentu samog modela. Na kraju se rezerviše lokacija za snimanje i garderoba u pregovorima sa dizajnerima, kaže jedan od najslavnijih fotografa na svetu, Dušan Reljin.

 Zbog čega ste odabrali da živite u Njujorku?

– Ranije sam radio kao asistent jednog slavnog engleskog fotografa, Grega MekDina, koji je živeo u Londonu kada sam ga upoznao. Tamo smo bili tri meseca, a kasnije je on, zbog svog posla, rešio da se preseli u Njujork. Morao sam da odlučim da li da ostanem u Londonu i da nađem drugi posao ili da se preselim u Njujork i da radim za njega. Lično me je uvek više zanimao Njujork kao grad, možda zbog filmova, ili zbog nekih fantazija, pa kada smo se preselili ovde, zajedno, počeo sam da radim sa njim. Posle tri i po godine sam shvatio da mi se grad mnogo sviđa, da volim energiju Njujorka, da volim onih 24 časa života… I tako sam rešio da ostanem. Ovde sam već 16 godina.

 Koliko se razlikuje modni svet u Njujorku od onog u Parizu?

– Ima razlike, na primer, u Americi postoje određeni dizajneri kao što je Kelvin Klajn, koji su mnogo veliki, ali nemaju dugu istoriju kao oni francuski, kao na primer Iv Sen Loran ili Šanel, pa su se tako ovi američki lakše prilagodili američkom standardu nego francuski.

 Možda i zbog toga što Kelvin Klajn ima jednostavne boje, jednostavne materijale, dok Iv Sen Loran uvek pravi nešto novo i drugačije, ima jače motive, više inspiracije na različitim delovima sveta. Ipak, Kelvin Klajn, koji uglavnom svake sezoni radi manje-više iste stvari, ali ima dobar kvalitet, više i odgovara američkoj ženi.

Dušan Reljin: Džesika Bil, Instajl (InStyle), avgust, 2012. photo©D. Reljin

Uvek mi se činilo da su modni fotografi posebna fela među samim fotografima, odnosno kao da postoje fotografi i modni fotografi? 

– Modni fotograf radi mnogo bliže sa manekenkom i sa dizajnerom, da bi plasirao nekakvu sliku. Modni fotografi kreiraju nešto što nije napravljeno, a drugi fotografi dokumentuju nešto što je već napravljeno. Tako ja vidim tu razliku.

Šta Vas lično najviše privlači u modnoj fotografiji?

– Najviše volim bizarnu stranu fotografije, odnosno, mogu da radim pod svojim uslovima, mogu da kreiram nešto što imam u svojoj fantaziji i mogu da radim za ljude koji imaju slično mišljenje kao ja. Isto tako, volim odeću, želim da vidim kako žene koriste odeću, želim da mi različite stvari budu inspiracija, da izađem na ulicu i da kažem nekoj sedamdesetogodišnjoj ženi kako joj stoji to što je danas obukla, da zabeležim kako je danas obučena neka gospođa koja recimo radi u apoteci, ili neki student. To sve mene inspiriše.

 Kako se dogodilo da od profesionalnog, vrhunskog perspektivnog tenisera odjednom postanete fotograf? Ipak, radi se o dva potpuno različita zanimanja?

– Nije baš bila moja želja da toliko drastično promenim profesiju. Dogodilo mi se da sam se povredio dok sam igrao tenis i trebalo mi je dugo vremena da se vratim na isti nivo na kom sam bio pre povrede. U tim trenucima izgubio sam motivaciju i više ništa nije bilo kao pre. Sa druge strane, uvek sam imao želju da se bavim fotografijom, uvek sam se i bavio fotografijom kao hobijem. Čak i u školi sam imao časove fotografije, bio sam u tome dobar, i shvatio sam da je to ono što me najviše zanima. Ali, tek kad sam malo više počeo da se zanimam fotografisanjem, zaključio sam da je to moja budućnost. Danas mi mnogo nedostaje tenis, a u stvari, danas mi je tenis postao hobi.

Dušan Reljin: Džulijen Mur, El (Elle) International, 2013. photo©D. Reljin

Naomi je teška za saradnju, Kejt Mos je profesionalac

Koja je ličnost od svih onih koje su prodefilovale pred Vašim objektivom na Vas ostavila najjači utisak?

– Radio sam sa Emanuelom Sajner, suprugom Romana Polanskog, uspostavili smo mnogo dobar kontakt i ostali smo prijatelji. Preko nje sam upoznao i Romana. Emanuel mi se dopala zato što nije stereotipna kao ostale glumice, dive. Kada je došla na snimanje nisam je ni prepoznao, došla je sama, noseći neku kapu na glavi i plastičnu čašu sa kafom u ruci, obučena u džins. Nekoliko minuta kasnije, ispred fotoaparata, pretvorila se u nešto potpuno drugo i to mi se mnogo dopalo. Impresionirala me je njena snažna energija. Ona je veoma zanimljiva ličnost.

Koje Vam je najlošije poslovno iskustvo?

– Najlošije lično iskustvo bilo je sa Naomi Kempbel, zbog toga što… da kažem ovako: većina stvari koje su napisane ili su se pročule o Naomi Kempbel su istinite. Uvek se pojavljuje kao zvezda i uvek kasni. Mislim da bi bila mnogo simpatičnija, ako to uopšte želi, ali Naomi se uvek ponaša kao da nije zainteresovana za projekat koji se radi. I ako nije raspoložena tog dana, stvarno je katastrofa. Radio sam sa njom tri-četiri puta, jednom je bilo fascinantno, a idući put . veoma nezgodno i teško. Znate, kada se organizuje jedno snimanje, uključeno je oko 30 ljudi, pa je veoma neprijatno kada sa druge strane stoji samo jedna osoba koja uopšte ne pomaže u vezi sa time što se radi. Na kraju, ako snimanje počinje u devet ujutro i ako neko se pojavi na tom snimanju u četiri popodne, to stvarno nije fer prema svima ostalima koji čekaju.

– Ko prema Vašem mišljenju danas može da zasluži epitet supermodela? Onaj koji su imale Klaudija Šifer ili Eva Hercigova. Ko bi mogao da bude njihova naslednica?

Verovatno, Žizel Bundhen. Ona je vrlo prepoznatljiva i ima isti taj jak karakter, veoma je fotogenična, radi mnogo dobro. Nekoliko puta sam je fotografisao za „Vog”. U sadašnjem trenutku, veoma je teško, zbog ekonomskih razloga, da se od neke devojke napravi supermodel. Kejt Mos je postala supermodel zahvaljujući Kelvinu Klajnu. Danas više to nije isto. I mislim da ćemo imati sve manje supermodela u budućnosti.

 – Kada ste već pomenuli Kejt Mos, da li ste i sa njom radili? I za nju se govori da je problematična, zar ne?

– Kejt Mos je isključivo profesionalna, hoće da radi i zna kako da radi, to se vidi sa njenih fotografija. Da, fotografisao sam je i mnogo bih voleo ponovo sa njom da radim. Dopada mi se što ne izgleda kao mode, nije mnogo visoka, nije ni prelepa, ali pred objektivom se pretvara u osobu koja zrači lepotom i karakterom. Da bih dobio neku fantastičnu njenu fotografiju, potrebno mi je dvadesetak minuta, a sa mnogim drugim devojkama su potrebni sati.

 Kao što se stari supermodeli vraćaju na scenu, tako se vraća i starija generacija fotografa. Da li Vam otimaju posao?

– Dobro je to što čovek može da fotografiše do smrti, može da ima i 90 godina, i da i dalje fotografiše. Avedon je fotografisao do kraja života, Irvina Pena nije sprečilo to što je imao devedeset godina. Mislim da zbog ove ekonomske situaciju danas, mnogi dizajneri žele da imaju tu sigurnost u nekom od starijih fotografa, nego da ulažu u nekog mladog. A i danas ima mnogo više posla za fotografe nego pre deset ili dvadeset godina, pa ima mesta i za starije i mlađe.

Dušan Reljin: Adriana Lima, El (Elle) SAD izdanje,photo©D. Reljin

Kako se priprema jedna naslovna strana „Voga”

Kako izgleda jedna fotosesija za naslovnu stranu svetskog vodećeh modnog magazina?

– Sve se veoma razlikuje od magazina do magazina, ali što se tiče „Voga”, glavna urednica tačno zna kako bi trebalo da izgleda naslovna stranica. „Vog” ima neke svoje norme kako sve to treba realizovati. Evo da kažemo, sada trenutno ne može da bude samo portret na naslovnoj strani, već mora da bude bar pola figure. To je zbog toga što dizajneri kupuju naslovne strane i onda žele da vide svoju odeću na naslovnim stranama. Inače, aktere naslovnih strana fotografiše po tri-četiri fotografa, a onda se bira sa kojim će se od njih raditi naslovna strana. Reč je o vrhunskim fotografima, koji su i ranije radili za „Vog”. Zatim, ako se posao dobije, potrebno je prvo razgovarati sa urednicom. Ona objašnjava angažman, na primer, ovako: u ovoj sezoni želimo da vidimo „sportski izgled” ili nešto manje romantično. Sve se razjašnjava do najsitnijih detalja, čak i koja boja i koji tonovi bi bili dobri, kakva da bude kosa, šminka, odeća, koja lokacija… Kada se sve isplanira, tada se razgovara sa modelom, i to dve nedelje pre snimanja, da bi i ona mogla da shvati šta se tačno od nje traži, da kasnije ne bi dolazilo do nepredvidivih situacija, da se ne dogodi da se pojavi na snimanju i da kaže: „Mene ovo ne zanima!” ili „Ne želim da se tako fotografišem!”. E kad se sve to sredi, pravi se probni izgled koji se predstavlja uredništvu, ali i sektoru za marketing, a i agentu samog modela. Pa kada se i to odobri, rezerviše se lokacija ili studio, garderoba i tako dalje.

 Šta je zatim Vama tačno potrebno za realizaciju naslovne strane? Šta Vi tražite od svojih asistenata?

– Svojim asistentima prvo objašnjavam šta tačno treba da se uradi, objašnjavam kakvo da bude svetlo, kojim fotoaparatom bih voleo da fotografišem, koje objektive da upotrebim. Znači, objašnjavam sve tehničke detalje da bi sve bilo unapred spremno za samo snimanje. Obično asistenti sve to i testiraju, dok se radi šminka i frizura modela, da se kasnije ne bi gubilo vreme na tehniku i da bi se izvukao maksimum vremena za rad sa samim modelom, da se iz nje izvuče najbolje.

Dušan Reljin: Lekeliene Stange, Resistance-Numero, 2007, photo©D. Reljin

 Zbog čega je Ana Vintur, dugogodišnja glavna urednica američkog izdanja „Voga” najmoćnija žena u svetu mode?

– Zašto? (smeje se) Zbog mnogo čega. Dokumentarni film „Septembarsko izdanje” koji je „Vog” napravio je, rekao bih, odličan film! U njemu je prikazano koliku moć ima Ana i zašto Ana Vintur ima tako dobar ukus, ona je zaista veoma jaka žena, ona je žena koja tačno zna šta želi i nema nikakav strah, može uvek da dobije ono što želi, a i odlično vodi poslove. Odlična je i u radu sa dizajnerima, koja boja i kakav tekstil im odgovara. Na primer, ako nekom dizajneru treba pomoć drugog dizajnera koji će mu raditi na kolekciji, Ana je najbolji savetnik da mu pronađe ljude koji mogu da rade za njega. I to sve ona radi na svetskom nivou, ne samo u Americi.

 Da li za sebe možete da kažete da ste Anin miljenik?

– Mogao bih da kažem da Ana ne eksperimentiše sa različitim fotografima, pa za „Vog” radi mali broj proverenih fotografa, uglavnom starije generacije. I ja radim za „Vog”, a pripadam da kažemo, mlađoj generaciji fotografa. I to me raduje.

 Jasmina Kantardžieva

Fotografije: ©Dušan Reljin