Igrali se likovi rani – Toma Rosandić (1878-1958)

Toma Rosandić, Autoportret, 1930, bronza, FLU, Beograd

Laura Barna: Esejom protiv zaborava

Rođen u Splitu, umro u Splitu, ali ipak bio i ostao srpski vajar. U splitskoj vajarskoj radionici kod Bilinića, radničko dete Toma Rosandić stiče prva praktična uputstva i veštine, ali i značajne kontakte. Upoznaje italijanskog modelara Artura Ferarija i po njegovom nagovoru početkom XX veka odlazi u Italiju, gde se u raznim kamenorezačkim radionicama podučava tehnikama obrade kamena. Ipak, najjači uticaj na Rosandićev stil imao je Ivan Meštrović koji u to vreme boravi i radi u Beču i koji ga poziva na studije u njegov atelje. Iako je želeo, Rosandić ne uspeva da se upiše na tamošnju Umetničku akademiju, i više šegrtuje nego što samostalno stvara.

U Beču upoznaje i svoju buduću suprugu Maru Bogdanović, šjora Maru, kako ju je zvao po dalmatinski, premda je poreklom bila čistokrvna Sremica, podno Fruške gore. Odrasla u darovitoj porodici Bogdanovića, i sama umetnički nastrojena, Mara je tek započela školovanje u bečkim ateljeima, ali uprkos izuzetnom talentu, nikada se ozbiljnije nije posvetila slikarstvu. Bečki susret dvoje umetnika bio je fatalan, sudbinski povezani, od tada se više nisu razdvajali. Postali su jedno telo s dve glave.

Iz Beča, pred Prvi svetski rat, 1912. Rosandić dolazi u srpsku prestonicu. Rat uglavnom provodi na bojištima i u emigraciji sa srpskom vojskom, iako je svoje radove u to vreme uspeo da izlaže u Engleskoj i Francuskoj. Posle rata, bračni par Rosandić nastanjuje se u Beogradu, gde u Gospodar Jevremovoj dobijaju zasebnu kuću orijentalnog tipa, a koju preuređuju po svojim merilima i ukusu, te od udžerice prave svojevrsni umetnički paviljon, sa sobama pretvorenim u izložbene salone.

Tih predratnih godina jedan periferni deo Beograda postaje naročito zanimljiv za umetnike – Senjak, te se na čarobnom brdu gotovo preko noći stvara prava umetnička kolonija: pisaca, pesnika, slikara, vajara, arhitekata, glumaca… Zanesen mirisima četinara i mediteranskim štimungom, u Ulici Ljube Jovanovića broj 3, Toma Rosandić po sopstvenom arhitektonskom nacrtu gradi kuću (1929), kako je voleo s ponosom da istakne – rimska villa rustica, od koje će Mara i on ubrzo načiniti elitno uporište i sastajalište umetnika. Često su ih posećivali Isidora Sekulić, Zora Petrović, arhitekta Dragiša Brašovan, slikar Milo Milunović i mnogi drugi, a za sve njih gospođa Mara priređivala je mediteranske večere a služilo se oplenačko vino.

Muzej Tome Rosandića u Beogradu, Umetnikova radna soba foto: L.Barna

Toma Rosandić se pored vajanja bavio predano i pedagoškim radom. Sa Milanom Kašaninom, Petrom Dobrovićem i Milom Milunovićem pokreće transformaciju privatne i od države subvencionisane Umetničko-zanatske škole u Akademiju likovnih umetnosti (1937). Uskoro postaje i njen prvi rektor. Drugog marta 1946. izabran je za vanrednog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana Odeljenja likovnih i muzičkih umetnosti 1948. godine.
Izbavivši se od snažnog Meštrovićevog uticaja, naročito prepoznatljivog u sugestivnom izražavanju pokreta, ali i psihološkim osobenostima figura, ne odričući se literarnih tema, Rosandić s vremenom iznalazi sopstveni stil i izraz – mek a ipak moćan, suptilan i nežne i tanane strukture a jak, koji će postati uzor mnogim posleratnim generacijama, i zadržati se do danas.

Henri Mur u Beogradu, u poseti Tomi Rosandiću 955.

Od vajarskog opusa Tome Rosandića očuvano je srećom mnogo, mahom portreta, bista, reljefa, naročito skulptura u njegovom omiljenom materijalu drvetu, ali i spomenika u mermeru i bronzi širom bivše Jugoslavije. Većina radova danas je smeštena u kući Rosandića u Beogradu, koja je 1963. pretvorena u muzej a u kojoj su ostali originalni predmeti iz lične svojine supružnika, skulpture, dokumenta kao i autentičan nameštaj. U inostranstvu je po muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama rasejano preko pedeset Rosandićevih skulptura (Beč, Venecija, Firenca, Amsterdam, London, Roterdam, Pariz…). Izlagao je mnogo na samostalnim ali i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Roterdam, 1931; Amsterdam i Brisel, 1933; Bijenale u Veneciji 1938; kao i brojne izložbe u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu).

Najpoznatija njegova monumentalna skulptura Igrali se konji vrani (1939) krasi ulaz u Dom Narodne skupštine i predstavlja izuzetno remek-delo s jakim primesama renesansne senzibilnosti i klasičnog poimanja skulpture.

Ako su po nečemu Rosandić i Meštrović bili ipak bliski, onda je to snažno uverenje da se može vratiti renesansna umetnost bez vraćanja renesansnog vremena i društva. Rosandićeve religiozne figure pak nose patos stradalništva, muke, ispoštenosti i asketizma, za šta je birao gotičke uzore (Ecce Homo, Jovan Krstitelj, Polaganje u grob).

Pred skulpturama Tome Rosandića oseća se radost izazvana oblikovanom snagom pokreta, istančan senzibilitet koji se pokazuje kao rezultat finog zalaženja dleta u tajne dubine materijala i izvlačenja svakog nerva ili misli na uvid posmatraču. Tu svojevrsnu prefinjenost i energiju crpeo je iz prostranstva mora i sile mediteranskog kamenja na kojima je ponikao, a koju je docnije preuzela i kontrolisano mu je pružala do kraja svoga života, njegova uspravna kičma – šjora Mara.

Muzej Tome Rosandića, Beograd, foto: L. Barna

Godinu dana pred Rosandićevu smrt, 1957. u Umetničkom paviljonu priređena je izložba njemu u čast. Da je poživela, provezla bi ga – s ponosom, kako je to uvek činila – u kolicima, već uveliko ovladanog bolešću i gotovo onemoćalog, njegova verna i jedina životna saputnica. Ali kolica su kroz izložbene dvorane gurali drugi. I činilo se da veliki i pod starost tek zaslužno priznati vajar više nikoga nije video niti prepoznavao. Nikoga osim svojih razigranih vranih likova, zaustavljenih pokretom i mišlju u kamenu, bronzi i drvetu.

„Možda je Božja promisao da se najviša reč nikada ne kaže“, jasno se čitalo iz očiju čoveka koji do samog kraja nije delio umetnost od života.

Laura Barna