Na ovom mestu živela je i stvarala – ISIDORA SEKULIĆ (1877-1958)

Isidora Sekulic ,radni sto

Isidora Sekulić za radnim stolom

Laura Barna:

Esejom protiv zaborava

Arheolozi imaju izreku kao tragalačku mantru: Mesto pamti događaje, a reč je o akumulaciji dešavanja koji nabojem dobrih ili loših energija čine iz epohe u epohu nadgradnju, obogaćujući određeno mesto, dajući mu novo kvalitativno lice, ali i naličje. Nekad je to destruktivno, nekad konstruktivno. Kako god, kažemo – istorija.

Isidora Sekulić je prosperitetna energija istorije.

Rođena 16. februara 1877. u malom vojvođanskom mestu Mošorinu, koje nikada nije upoznala niti je ono kad upoznalo nju. Rodimo se u jednom mestu a desi se da celoga života tragamo za svojim sudbinskim mestom, i ne smirimo se dok ga ne pronađemo ili dok ono ne pronađe nas. Doslednom stvaralačkom energijom Isidora Sekulić je gradila novo mesto – Beograd, za koji je verovala i javno govorila da je konačno njeno, iako Beograd nikada do kraja nije propustila srcu. Nikoga nije do kraja propustila srcu!

Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati ijedan sistem kao celinu. Prihvatala ih je tek u fragmentima. Ignorantskom spoznajom o pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, bez obzira na predodređeno nam mesto, snošenje odgovornosti za učinjeno ili neučinjeno, stvarala je neki novi, sasvim lični nadvremeni i nadprostorni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost svem univerzumu. Kakva divno iznađena prevodnica! Zato su joj verni saputnici i Aristotel, koliko i Gete, Šekspir ili Njegoš, kao i savremenici Jehudi Menjuhin, Andrić, Crnjanski, Milan Rakić, Anica Savić Rebac, Danica Marković, Milica Janković, Ksenija Atanasijević, Skerlić, Kašanin ili Miodrag Pavlović koji će je, u predsmrtnom času 5. aprila 1958, poslednji držati za ruku u bolnici „Dragiša Mišović“ na Dedinju.

Naročito zanimljiv se činio Isidorin odnos prema veri, sasvim svoj, iako usvojen iz tradicionalnog korpusa unutarnjim instinktom i skromnim potrebama, pa preveden u lični sistem, u ovom slučaju: lični religijski sistem, ali koji je bivao propusan za ostale vere kao pronosioce lumena kultura raznih civilizacija. Bila je naklonjena versko-filozofskim traktatima Upanišada, na primer, koliko i Bibliji. Imala je 10 sopstvenih molitvi, deset unutarnjih zapisa išaptavanih pokajanjem ali i nadanjem za oprost, i njima je rasterećeno rukovodila celim bićem, i razumom i srcem, a pritom ostala hrišćanka – pravoslavka u najsvetlijem smislu. Jedno drugo ne mora potirati kad je um iskreno otvoren. A Isidorin je to bio.

Radna soba Isidore SEkulic

Radna soba Isidore Sekulić, Legat Isidore Sekulić, Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”, Beograd, foto: Laura Barna

Učaurena u tišini sopstvene sobe, u otvrdlom patrijarhalnom društvu (s konstantnim mirisom palanke), još izmučenom ratovima a koji svaki put iznova prokinu opnicu skrame kontinuiteta razvoja i prosperiteta države i društva, Isidora je iznašla način kako se izboriti kao književnica – radom.

Jer znala je da je borba razuma i srca sizifovski posao, pat pozicija koja je najčešće nepremostiva a tragična kontradikcija. Zato je energiju i razuma i srca ženskom mudrošću prevodila u literaturu.

Jer znala je da biti žena pisac u Srbiji graniči se sa drskošću, i uspeh joj se teško prašta, a najdublja čovekova drskost ispoljava se mnogo drskije smeškom nego rečima.

Isidora Sekulić je izabrala Reč.

„Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“, rezignirano je rekla upravo pesniku Miodragu Pavloviću, na samrti.

Ali varaš se, Isidoro!

Svaki kamičak je ipak sačuvan, samo smo neke iz kokošjeg i pamćenja i slepila, ili poslovične nebrige za vrednosti (naročito ako su one među nama a naše), razasuli po različitim uduženjima i udrugama… čak su poneki završili i u rukama ili džepovima pojedinaca, što svakako nije dobro, ta vrsta posvajačkog egoizma sklonog razdorima jer Isidora Sekulić je dobro svih nas, ma ko da smo i na ma kom mestu bili.

Dakle, vratimo se na – mesto. Možda i na sve Isidorine beogradske adrese: Zmaj Jovina u Zemunu, Studenička, Takovska, Kneza Miloša, Gledstonova, konačno Vase Pelagića na Topčiderskom brdu, gde je provela poslednjih najkreativnijih sedamnaest godina života. I ni na jednoj ne postoji spomen-ploča, baš kao ni na onima u unutrašnjosti Srbije, gde je radila kao nastavnica (Pančevo, Šabac). Inicijativa je bilo, ali bi se uvek neopravdano, s tobože „opravdanjima“, izjalovile.

Što se mene tiče, bila bih ne malo ponosna da živim u kući ili zgradi na čijoj čeonoj fasadi stoji:

NA OVOM MESTU

ŽIVELA JE I STVARALA

ISIDORA SEKULIĆ.

Laura Barna

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.