Cvet s greškom – Anica Savić Rebac (1892–1953)

Anica Savić Rebac

Anica Savić Rebac

Laura Barna:

Esejom protiv zaborava

S Tomasom Manom vodila je zanimljive rasprave. Stajali su na istim pozicijama, tih međuratnih godina od 1929. do 1937. u kojima su intenzivno razmenjivali pisane reči, misli i ideje. Sumnjičava, kolebljivo povodljiva i intrigantski nastrojena okolina nije tako prihvatala, ne samo taj, nego nijedan smeli iskorak Anice Savić Rebac. A koračala je ispred vremena ne mareći za cenu, pa i života; odlučna da rukovodi njime, na kraju ga je sama nasilno i prekinula. Ubila se hicem ispaljenim u srce u svom skromnom stanu u centru Beograda, u Đure Strugara 8. Na noćnom stočiću pored kanabeta s njenim beživotnim telom, ostalo je testamentarno pismo kao poslednje zdravorazumsko Aničino zaveštanje istoj onoj okolini koja ju je sputavala i saplitala kad god bi joj se za to ukazala prilika.

A prilika je i te koliko bilo.

I kada joj je kao trinaestogodišnjoj devojčici 1905. u Brankovom kolu objavljen prevod Bajronovog speva Manfred, a već sledeće godine u istom časopisu i dve pesme „Pan” i „Renesans”, koje će izazvati divljenje i najvećih pesnika i poštovalaca poezije tog vremena. Već tada je kućni prijatelj Savićevih, začetnik srpske avangardne lirike Laza Kostić, znao da je njegova miljenica Anica–Cica jasno opredelila svoj put.

Anica Savić sa roditeljima

Anica Savić sa roditeljima

I kad 1910, u pratnji roditelja od kojih se gotovo nije odvajala, odlazi u Beč gde na Filozofskom fakultetu upisuje klasičnu filologiju. Izrazitom radoznalošću i željom za saznanjima prikupljala je i pronosila ideje po artistički uzavrelim evropskim metropolama, ali i manjim, od umetničkih tokova skrajnutim mestima, unoseći u njih i duh podneblja iz kojeg je potekla.

I kad se u proleće 1921. udala za Hasana Muhameda Repca, Srbina muslimanske vere, koji nije baš mnogo mario ni za svoju ni za druge vere, kraljevog službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i zaprepastila sve osim oca i majke – Milana i Julijane. Jedno vreme bili su glavna tema intriga i spletki. Osude su pljuštale sa svih strana. I Novi Sad i Beograd su se združili u jednom – u neverici. Nije vredelo ni što je Hasan sa srpskom vojskom kao dobrovoljac prošao kroz balkanske ratove. Učesnik u srpskom nacionalnom pokretu, mladobosanac i srpski komita, bio je direktno na udaru austrougarske vlasti. Nije vredelo ni što je prošao albansku golgotu da bi preko Soluna jedva živ dospeo do Francuske. Ranjivo mesto među njegovima bila je Anica, baš kao što je i on bio otvorena rana nad kojom su se s neodobravanjem nadnosili novosadski i beogradski intelektualci.

I kad je s grupom intelektualki 1927. osnovala jugoslovenski ogranak Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena. Okupila je tada umne Srpkinje ne bi li združenim snagama odbranile svoje profesionalne interese, a što se tumačilo kao omraženi feminizam uvezen sa Zapada. Sve što je u to vreme dolazilo sa Zapada stavljano je pod dvostruku sumnju ili se, naprotiv, bezrezervno prihvatalo i usvajalo. Uglavnom nekritički. I uglavnom na našu štetu. Pomagala joj je, usrdno založivši svoje ime, znanje i delo, Ksenija Atanasijević. Ksenija je jedno vreme bila docentkinja na Filozofskom fakultetu s kog je ubrzo proterana zbog tobožnjeg plagijata, i sistematski gušena isfingiranim aferama. Ne dopuštajući joj osnovno pravo – da se brani, kao stereotip ponovila se sudbina još jedne samosvesne žene u srpskoj istoriji.

Anica Savić Rebac

Anica Savić Rebac

I

kada je 1932. u svojoj doktorskoj disertaciji Predplatonska erotologija, odbranjenoj na Filozofskom fakultetu pod mentorstvom klasičnog filologa i istoričara religije Veselina Čajkanovića, napravila idealan spoj Platonovog Erosa i Plotinovog Boga s hrišćanskom agape Pseudo-Dionisija Areopagite. Grabila je analitično kroz istoriju, sve do Dantea i jedinstva Božje i lične, sakralne i intimne ljubavi, koju je Dobrim i Lepim prevodila u Svetlost. Principima Laze Kostića. Idealima Tomasa Mana.

I kad je oktobra 1946. primljena za vanrednog profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu kao vrsni poznavalac klasične filologije, i zakratko bila jedina žena predavač na fakultetu. A i brzo se vest o prvoj ženi za katedrom pročula čaršijom. Imala je tada pedeset i četiri godine, iza sebe mučna službovanja po školama u Skoplju i Sarajavu, ali je i dalje izgledala sveže i mladalački okretno. Zabavljena sobom i svojom životnom ljubavlju, Hasanom Repcem, pratila je doslovno svaki kapric isterujući ga do kraja, ne obazirući se na posledice ni prema drugima ni prema sebi.

Anica Savić i Hasan Rebac

Anica Savić i Hasan Rebac

I kad je 4. oktobra 1953. godine, posle nekoliko neuspelih pokušaja, pri punoj lucidnosti intelekta, neodoljivom snagom volje, vodeći se antičkim shvatanjima o samoubistvu, oduzela sebi život i poslednji put zaprepastila okolinu. Nakon muževljeve smrti, u svoj svet upustila je isuviše seni iščezlih vera i naroda, vesnika ideja oživljenih helenskim mudrostima. Ali nije znala da se s njima izbori i prevede ih u stvarno stanje, jer se više nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju izobraženu u uporednu stvarnost u ko¬joj je rasla kao cvet s greškom, cvet koji dostojanstvenom upornošću žulji oči dežurnim prosuditeljima nezasite čaršije.

Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času; ali baš zato ne želim da živim bedno… Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno. .[1]

[1] Aničino oproštajno pismo.

Laura Barna 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *