Gde će biti sutra – Milutin Uskoković (1884-1915)

Milutin Uskoković

Milutin Uskoković

Laura Barna: Esejom protiv zaborava

Šta se dešava kad misao izgubi ravnotežu? Moguće je i ovo: tad grčevito namerava da dovršene ili nedovršene celine koncentriše u disperzivnu formu ne bi li se osamila i stvrdnula u priču. Možda je na ovaj način dopuštao misli da ga vodi i Stanislav Vinaver, sabirajući Priče koje su izgubile ravnotežu. Na šta bi mislena Isidora Sekulić oćutala podmećući Saputnike u osvit novog doba, koje je u ostatku Evrope izgubilo gipkost i postalo vremešno, oličeno već u – modernu. Ko zna zašto je dobro to večito inatno kaskanje Srbije? -pitala bi se pomalo setno Danica Marković razmeštajući pesimističke stihove u zbirku Trenuci.

Ali, šta onda? Gde će biti sutra?

Eksperiment su Uskokovićeve lirske crtice Vitae fragmenta (Knjiga za umorne ljude) ili Pod životom. Umorne ljude od nametanog života. I kad nisu skrajnuti, sami se povlače pred nadolazećim impulsacijama uzduvavanim olujom sa Zapada. Ali i Istoka. I tu se desio bunt grupe srpskih umetnika naspram apatije umornih ljudi. Desio se presek nad Srbijom.

Tako, uostalom, počinje i XXI vek. Dakle, underground eksperimentom.

A s početka XX veka zahuktava se mlada srpska avangarda. Sa Milutinom Uskokovićem i ličnosnim pesmama u prozi fatalističke recepcije sveg sveta i životnih fragmenata, od kojeg je taj isti svet sklopljen kao zabrinjavajuća slagalica nad kojim se nadnose njegovi, za nanose svakodnevice morbidno preosetljivi junaci: sentimentalni došljaci, idealisti, neoromantični sanjari, đaci i studenti, pesnici neukaljanog senzibiliteta ili tragičari Novog doba.

I bez ustezanja, raskriliće srpska književna predstraža asimilovanim idejama evropejski dah i duh među okorele tradicionaliste, u nastojanju da poravnaju svet u jedno – Veliki Svet ili Veliku Evropu, bez granica ili taraba. Ili je bar postojala dobra namera koncentrisanih misli koje su prividno i privremeno uspostavile ravnotežu.

Dakle, eksperiment ili intuicija?

U osvit balkanskih i Prvog svetskog rata, ispostavila se racionalna potreba za građenjem novog sveta, koji je iziskivalo novo doba. Pojavljuje se novi krug književnih arhitekata spremnih i ohrabrenih svežom arijom uzduvanom novim umetničkim pravcima: impresionizmom, futurizmom, ekspresionizmom, Novom Evropom bez granica bar kad je umetnost posredi, književnih arhitekata nenamernih da ignorišu prethodno iskustvo, već ga uzimaju kao pomoćno gradivo. A gradilo se proosećajnim artističkim sredstvima, eksperimentisalo i pobunjivalo okoštale mozgove, buntovnim naletom oživljenog jezika idejno i estetički heterogene grupe mladih literata: Milutina Uskokovića, Milana Vukasovića, Veljka Milićevića, Sime Pandurovića, Disa, Danice Marković, Stanislava Vinavera, Veljka Petrovića, Isidore Sekulić…

Bila je to, dakle, stidljivo-pobunjena najava srpske moderne.

Milutin Uskoković sa ocem

Milutin Uskoković sa ocem Mijailom, 1901. godine – Arhiva Narodne biblioteke Užice

I Milutin Uskoković postaje korifej i profeta modernističkog pripovedanja.

Rođen u porodici s jedanaestoro dece, u kojoj se zbog bede i oskudice jedna drvena olovka delila na jedanaest parčića, s parčetom preostalog grafitnog špica, Uskoković će se, nakon šest razreda užičke gimnazije, gonjen žudnjom za znanjima kao za životnom svetlošću, podgurkivan željom za zadovoljenjem radoznalosti, zaputiti peške u Beograd.

I u prestonici započinje da gradi modernu priču koristeći sopstveno telo za scenografiju u kojoj njegov junak, intelektualac, razvija svoj unutarnji svet i emituje ga kao dugometražni film, prepun unutarnjih dramatičnih lomova i dilema.

Težište sveg dešavanja, a što je i jedan od inovacijskih momenata, Uskoković izmešta iz ruralnog u urbani aspekt, uvodeći na velika vrata u srpsku književnost pojam i značenjsku odrednicu gradske priče ili beogradski roman na sveobuhvatniji i autentičniji način nego što je to uspevalo Simi Matavulju u Beogradskim pričama na primer, delimično dekonstruišući do tada ustaljenu fabulu u svojim kraćim ali i onim dužim pripovednim formama, načinom interpolacije dugih i emfatičnih pasaža s opisima subjektivnih stanja likova u odlučnom odbijanju prilagodbe na svakodnevicu palanačke filozofije. Ovim svojevrsnim jezičko-stilskim eksperimentom, iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Uskoković svesno razgrađuje monotoniju i onu očekivanu od uobičajenosti harmoničnost u konstruisanju kompozicije književnog dela: romana, pripovetke, crtice kao svojevrsnog kurioziteta, svejedno. Bez ustezanja, smelo se poigrava segmentima pričanja, raspoređujući ih u nadracionalne sfere opipljivog simbolizma i naglašene ekspresivnosti, čak na granici razigranosti umnog i zaumnog.

Tematske odrednice Uskokovićeve pripovedne proze omeđene su društveno-političkim, sveegzistencijalnim i sociološkim kontekstom, neizvesnim stanjem političkih prilika u Srbiji na razmeđu vekova u kojem se njegovi književni junaci lome i povlače u orahovu ljusku posle svakog naleta nerazumevanja pred pokušajem uspostave vrednosnog sistema, postamenta zdravog opstanka nacije i jedinke.

MIlutin Uskoković sa bratom Dragutinom, 1911. Švajcarska, arhiva Narodne biblioteke Užice

MIlutin Uskoković sa bratom Dragutinom, 1911, arhiva Narodne biblioteke Užice

Dakle, eksperiment.

Balkanski ratovi i Prvi svetski rat srušili su zanos i entuzijazam Milutina Uskokovića. Shvativši da se urušava ideja o balkanskoj konfederaciji i ujedinjenju južnoslovenskih naroda, u trenucima duševnog rastrojstva i malodušnosti 15. oktobra 1915. svoje telo kao scenografsku pozornicu za pripovesti prerano utapa u nabujalu reku Toplicu. Imao je tada trideset i jednu godinu i sebe ugradio u srpski umetnički eksperiment.

A, opet, s početka XXI veka, u našoj književnosti pojavljuje se neorealizam, neretko okrutnog, tvrdog eksperimentisanja, lišenog sveg senzibiliteta i zdravog subjektivizma, kao nepotrebnih, patetičnih ili beskorisnih realija mesta i vremena, žudeći za izdizanjem nad stvarnošću dekonstrukcijom jezika, što bi moglo ličiti na beg od sebe. Gradska priča ogoljenog novinarskog pričanja bez ekstatične naracije s elementima antiumetničke izražajnosti. Postmoderna je odavno prevaziđena nužnošću novog i novog, fotografskog i faktografskog iskaza. Nešto kao digitalna priča odraza mesta i vremena koja zadire u suštinu sintetisanog bola otuđene jedinke, ne hajući baš mnogo za uzroke, a ni posledice. Važno je ukačiti trenutak. Laži ili istine.

Dakle, eksperiment.

I… gde će, konačno, biti to sutra?

Laura Barna

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *