Raspeti Prometej – Laza Kostić (1841-1910)

Laza Kostić, Venecija, Santa Maria della Salute, Olja Ivanjicki, Laura Barna

Olja Ivanjicki: Laza Kostić u Veneciji, iz ciklusa Santa Maria della Salute, 2001. ©Fond Olge Olje Ivanjicki


Laura Barna: Esejom protiv zaborava

I ukrao je iz kosmosa čistu misao, misao svih misli, misao koja misli samu sebe, i preveo ju je, drsko i samosvojno prepevao u novu misao novim rečima, i uveo je/i uveo ih među ljude, savremenike, pesnike, hoteći njihove sobe naseliti probuđenim nadanjima, ili je tek verovao u svoju misiju. On nije Bog. On je Prometej Novog doba. Raspeti Prometej. Za kaznu, Nebo ga je ispustilo na Zemlju, među one koje je velikodušno darivao, dok mu je tragizam mesta kljuvao jetru i srce, i sve dok mu buntovni duh nije izgradio prevodnicu s mesta na mesto, iz tragizma kao produkta palanke, preko iznuđenog dobra, otuda i korisnog – u apsolutno Lepo, koje ga je konačno oslobodilo muka i bola 3. juna 1909. godine ispisom četrnaestog refrena na četrnaest stihova: Santa Maria della Salute. Raspetom Prometeju je bio potreban poluvekovni udah kosmosa da bi izdahnuo silinu strasti u svega četrnaest minuta, kao četrnaest godina od smrti ili rođenja one koja je oličenje sve strahote i lepote života: mlađahne Lenke Eli Dunđerske. Ljubav je u Pesnika izvan svake kategorije morala. Pesnik je ravan bogovima, paganskim ili antičkim, ali on i dalje nije Bog.

* * *

Svirepa istina o (ne)srećnom Lazi Kostiću: nosio je u nepristojno izbuljenim očurdama patnju, kao obeležje života, jer ona bi da pogleda dalje od Pesnikovih misli, jer ona je nesputana neslobodom, jer ona se stiče još u kolevci, jer ona se pronosi kao neprikriven štambilj za jednoga života.

* * *

Ljudska lepota je tragična, ali Kostić je u tragizmu iznalazio najviši izraz lepote, uzrokovan mestom koje saobražava neukrotivu divljinu i pitomo čoveštvo jednovremeno, željan fantazmagoričnih obrta – uinat. Nemalo puta o tome je u besanim noćima polemisao s Bodlerom. Razgovarao je s mrtvima, negirajući smrt kao apsolut, nišče stanje. Poznavao je kulturu, umetnost i filozofiju, pa i životni strogi ideal starih klasičnih naroda, i od njih pravio novi filozofski sistem. Kostićev sistem.

Lepota je u gospojici Lenki Dunđerskoj tako očita, i bilo mu je jasno da je ona ubodna kandža, pokretač, uobličiteljka snova i jave, naposletku i izbaviteljka.

Godine 1895. oženio se bogatom somborskom miraždžikom, Julijanom Palanačkom. I sa njom – ali bez nje – putuje preko Trsta u Veneciju. I kako je mogao da nasluti zamešateljni medeni mesec kao dobar, vođeni slučaj, tek da bi video Nju – okamenjenu u neizrecivu lepotu od koje mu je smesta prepukao glas, i više nije progovorio ni reč. Ćutnjom je sporo ispisivao stihove, one koji su za života zrili u njemu. Omađijan bolno dirljivom ljupkošću proosetio je najsnažniju ljubav od koje mu se rastakao razum, oticao, razlivao bespovratno u mutne vode kanala, memljive vode koja je zapljuskivala jarkocrvenu opeku zaštitnog zida u podnožju barokne čarobnice Santa Maria della Salute, kao svojevrsne paradigme za iznimne čovekove moći koju uspeva katkad pretočiti u uzvišenu umetnost, a koja je osnov društvene usklađenosti. Opsenjen nađenim, onemeo viđenim, na divljenje venecijanskih sinjorina i sinjorita, zapisao je klečeći pred ulaznim portalom crkve Santa Maria della Salute:

Našao sam jednu crkvu, sav drhtim dok ovo beležim, jedan talijanski renesansni hram
Santa Maria della Salute.
Kakva je to divna građevina!
Da je moguće da čovek, to nesavršeno biće,
svojim rukama načini takvo čudo!

Da li su od tog trena bujicom u njemu navirali oni suptilni drhtaji duše, zgusnuti u pesmu, ili ga je vodio tragalački nerv do dobrog slučaja, nagnao da potvrdi decenijski potres u srcu? Pesnik nosi u srcu samo jednu pesmu, i nju spevava celoga života, sve dok je ne ispeva. Ona se prikuplja, sabire i vezuje iz prostanstva kosmosa da bi se slila i vezala u unutarnji Pesnikov kosmos kao svevremena i svakom dobu žbunovito sveža i originalno ekspresivna. Ona ne poznaje vreme, a iz mesta se izdiže u neke nove sfere, obesvetilački prostor bez interesa i očekivanja uslovljenih navikama. I Pesniku je sasvim dovoljno za zemnoga života napisati tu – jednu pesmu. Pesmu ulivenu u etar, drsku pesmu koja ne haje za jezike, kriptogram kojeg je nemoguće dokraja iščitati jer se večito sluša kao muzika i uvek iznova – drugačije, pesmu ignoranta međâ koje bi da je omeđe i privedu mestu i vremenu, pesmu odmetnicu koja tvorca uzvisuje u Pesnika.

Imaginarna Kostićeva višedecenijska ljubav poprima kamene konture pronađene svetice koja hoda po špagi prostornovremenske stvarnosti, izuzeta od svih ovozemaljskih realija spram hiperfizičke bitnosti, udenuta čistom mišlju u natprirodno, neko nulto stanje, u koje bogovi samo imaju pristup, a pesnici onu samarićanski im odobrenu natčulnu slutnju.

Olja Ivanjicki, portret Lenke Dunđerski, Laza Kostic, Santa Maria della Salute

Olja Ivanjicki: Lenka Dunđerski, iz ciklusa Santa Maria della Salute, 2001. Olja Ivanjicki: Laza Kostić, iz ciklusa Santa Maria della Salute, 2001, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Te iste, 1895. godine, pisala je Julijana Palanačka iz Sombora varoši Lazi Kostiću u manastir Krušedol: „Sad je baš bila gospođa Konjović kod nas, pa nam je donela (ne zna se da li je istina) žalosnu vest da je naša, TVOJA pametna kumica LENKA DUNĐERSKA u tifusu umrla.“

Ispevom, pred samu smrt, pesme Santa Maria della Salute, Laza Kostić se primiče transcendentnom i božanskom, proniče u tajne dubine sopstvenog bića kao odraza sveg univerzuma. A da li bi bilo tako da nije okusio svežinu iskustva ljubavi prema dvadeset i devet godina mlađoj Lenki Dunđerskoj? I da li bi bilo tako da je Lenka, kojim slučajem, poživela i doživela njegove godine? Teško da bi se Pesnik izborio sa živom heroinom. Ne iz straha ili nemoći nego upravo zbog hrabrosti i moći.

Pesmom Santa Maria della Salute Kostić postaje korifej Novog doba, koje tad još nije prepoznato kao takvo ali koje se već uveliko naslućivalo, ne baš sa razumevanjem jer svako za života ima svog Nedića ili svog Skerlića, zazornika od uskiptale novorečitosti jednako koliko i od uvijanih tradicionalnih iskaza. I taj pogubni politički i subjektivni konzervativizam, neretko kritičara obnoć učini jednostranim kasapinom; iako i danas nepromenjeno opsenjeni stojimo pred kozerskim naporom romantičara Laze Kostića, osluškujemo smelost raskorenjivanja reči koje je Ljubomir Nedić nepravedno dočekivao na oštricu noža.

Gde se, dakle, Laza Kostić mogao udenuti kao literata? Nigde koliko i svugde. Eksperimentator. Bezemljaš i Kosmopolit! Čas je na Cetinju, čas landra po Beču, čas u violinskoj Pešti, pa u marcipan-Budimu, kaldrmisanom Beogradu, Novom Sadu, opet Somboru, Karlovcima, i konačno mu to sudbinom predodređeno mesto pripadne po pravdi – manastir Krušedol. Ali od predugog čekanja ne prepozna ga za života. Uostalom, takva je sudbina onih bogovima primaknutih, na stenu da ih žive raspnu, a u njima ničeg – NIŠTA! – osim srama, od sebe samih pre, od života posle. Raspeti prometeji.

Raspeti Prometej!

Filozofija uvire u poeziju i umetnost se vraća nazad u filozofiju. I to je, konačno, lični filozofski sistem Laze Kostića, krug crtan dobrovoljno preuzimanim bolovima.

* * *

Po kazivanju Veljka Petrovića, Kostićev lekar i veliki prijatelj, doktor Radivoje Simonović, rekao je rezignirano jednom prilikom: „Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite. Nesrećnijeg čoveka od njega ja nisam sreo u životu.“ Kažu da su to bile njegove poslednje reči.

Laza Kostić je sahranjen na somborskom groblju u prisustvu tek nekolicine starih prijatelja i zvaničnih predstavnika.

Laura Barna

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *