Impresivni tragizam – Kosta Miličević (1877-1920)
Laura Barna: Esejom protiv zaborava
U prisustvu mnogobrojnih zvanica kulturnog Beograda, poštovalaca umetnosti, novinara, predstavnika vlasti, pa i samih umetnika, 27. decembra 1936. godine, u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, Udruženje prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ organizovalo je komemorativnu izložbu dela Koste Miličevića (1877–1920). I tek tada, šesnaest godina posle slikareve smrti, krenulo je da se razmotava klupko istine o njegovom više tragičnom nego običnom životu, ali i fanatičnoj posvećenosti slikarstvu.
Te hladne decembarske večeri, izložbu je prigodnim pozdravnim govorom otvorio Veljko Petrović, u to vreme šef Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, i prvi put javno i nedvosmisleno svrstao Kostu Miličevića u red začetnika srpskog, doduše okasnelog ali autohtonog – impresionizma, rame uz rame s Nadeždom Petrović i Milanom Milovanovićem.
Integralni Petrovićev govor objavila je sutradan Politika, najčitanije i najuglednije dnevne novine, i na taj način, na mala vrata, potvrđeno je postojanje, ali istaknut i značaj impresionističkog pokreta u Srbiji kao osobene realije u kontekstu već transformišućeg evropskog impresionizma.
Gotovo do smrti Koste Miličevića, 10. februara 1920. godine, nije bilo ozbiljnijeg pomena niti interesovanja za njegov veoma bogat slikarski opus. Za dvadeset godina stvaranja, po stilskoj upečatljivosti ali i logičnom razvojnom sledu, izdvojila su se četiri perioda: školski (1895–1908), s jakim istraživačkim lutanjima, primesama secesije i akademizma, ali i prvim znacima osamostaljivanja i eksperimentisanja; beogradski (1909–1914), s motivima savinačkih pejzaža (Savinačka crkva, Proleće), ali i portretima uglednih ličnosti građanskog Beograda (u tom periodu nastaće i čuveni Autoportret iz 1910. godine). Iako je iz veleškog perioda (1915) ostalo svega nekoliko pejzaža iz Velesa, oni su zajedno sa slikama iz poslednjeg, krfskog perioda (1916–1920), krunsko svedočanstvo Miličevićevog stvaralaštva.
Samostalnu izložbu nikada nije uspeo da organizuje, ali je povremeno izlagao s učenicima Umetničko-zanatske škole, koju je i sam pohađao od njenog osnivanja 1895 (tada još Srpska crtačka i slikarska škola Kirila Kutlika). Značajan pomak bila je Četvrta izložba „Lade“ 1910, kada je Miličević kao novoprimljeni član izlagao sa slikarima tog umetničkog udruženja, i kada su mu radovi primećeni i o njima se pisalo, doduše šturo, uz pohvale za izuzetan slikarski talenat.
Najveći uspeh za života, Kosta Miličević postigao je učešćem na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi održanoj u Beogradu 1912, ali kritika mu ni tada nije bila baš naklonjena i ime mu se tek uzgredno izdvojilo u pisanim osvrtima po kulturno-umetničkim žurnalima i časopisima.
U ratnim godinama 1915–1918. Miličević pada u potpuni zaborav, iako u to vreme stvara svoja najbolja dela podstaknuta ličnim iskustvima i doživljajima s Krfa, gde je učestvovao kao vojnik ali i ratni slikar Vrhovne komande. U tom periodu nastaje čuvena serija krfskih pejzaža koji će ga – baš kao i pejzaži s Kaprija Milana Milovanovića – svrstati u pionire srpskog impresionizma (Crkva na Krfu, Izgled Krfa, Pristanište na Krfu, Maslinjak, Motiv s Krfa…).
Tek po završetku Prvog svetskog rata, u novembru 1919, Miličević će se pojaviti sa svojim novim radovima na Izložbi ratnih slikara Vrhovne komande, gde će izložiti slike nastale u stradalnom vihoru. I moglo bi se reći da će Kosta Miličević tek tada doživeti kakvu-takvu satisfakciju, kritika će se ozbiljnije pozabaviti njegovim slikama, analizirajući umetnikovu autentičnu tehniku, funkcionalnu upotrebu boje, smelo rasvetljenu paletu, svedenu kompoziciju, snažan a precizan potez, uopšte, osoben stil koji ga definitivno izdvaja od generacije prispelih srpskih modernista.
Tako, jedan od najznačajnijih srpskih portretista i pejzažista, večiti učenik Riste i Bete Vukanović, kratko učenik Hajnriha Štreblova u njegovom bečkom ateljeu (1899), i nesvršeni student minhenske umetničke škole Antona Ažbea (budući da nikada nije uspeo da dobije stipendiju potrebnu za školovanje), vizionar, istinski slikarski posvećenik i boem velaskezovskog tipa i ophođenja, povučen u svoj svet, konačno iskoračuje u realan, stvaran svet. Ali, kasno! Već početkom sledeće, 1920. godine, Kosta Miličević ophrvan bolešću, skrajnut, sâm i neprimećen, više gladan nego sit, tragično u četrdeset trećoj godini okončava život, baš onako kako ga je i živeo.
I nastavlja se posthumno nepravda, nepriznavanje i nerazumevanje. Iako je bilo očekivano ali i pravedno, s obzirom na siromaštvo i nemaštinu u kojima je živeo i umro, veliki slikar nije sahranjen uz učešće prosvetnih i vojnih vlasti, a javnost je uskraćena za informaciju o odlasku s umetničke scene začetnika srpskog impresionizma i srpskog umetničkog eksperimenta, jer njegova smrt nije zabeležena u domaćoj štampi.
Zaista, impresivni tragizam!