Kako je sačuvano Miroslavljevo jevanđelje

Originalni 166. list Miroslavljevog jevanđelja, koji se od polovine 19. veka čuva u Nacionalnoj biblioteci Rusije u Sankt Peterburgu, izložen je i  publici će biti dostupan  do 5. aprila 2015. godine u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu.

Tajnoviti put nedostajućeg lista Miroslavljevog jevanđelja 

Miroslavljevo jevanđelje – Petrogradski list strana 1, Nacionalna biblioteka Rusije, Sankt Peterburg

Nakon devet vekova, srpska javnost ima priliku da vidi  166. list koji Miroslavljevog jevanđela koji jepre 170 godina odnet iz manastira Hilandar.

-To je jedinstvena prilika da naša generacija prvi put vidi tu nedostajuću stranicu, a imam osećaj da nad tom 166. stranicom iz 12. veka, otvaramo novu stranicu u kulturnoj saradnji Srbije i Rusije, rekao je ministar kulture Srbije Ivan Tasovac, koji je zajedno sa ruskim kolegom ministrom Vladimirom Medinskim otvorio postavku “Putevima Miroslavljevog jevanđelja”. Ruski ministar kulture Medinski rekao je da je izložba poruka da se ne zaboravi da Srbi i Rusi imaju zajedničke korene i  nasleđe.

-Velika je simbolika i poruka koju nam danas iz drevnog doba šalje pisar, da se uvek sećamo svojih pravoslavnih hrišćanskih korena i da su naši dedovi bili braća, rekao je Medinski. U specijalnim uslovima transportovan list 166 doneo je u Srbiju svoju priču, a pod svodom muzeja naših prosvetitelja otvorena je izložba o njegovom, kao i o neverovatnom putu knjige iz koje je otgnut,  najznačajnijeg i najlepšeg sačuvanog srpskog ćiriličnog rukopisnog dela.

Miroslavljevo jevanđelje bilo je u Hilandaru, kada je manastir posetio arhiepiskop i naučnik Porfirije Uspenski 1845/46. godine i fasciniran izgledom Jevanđelja krišom je isekao 166. list i odneo ga u Rusiju, uz još neke dragocene srednjovekovne knjige, među kojima je i Vukanovo jevanđelje, druga po starini iluminirana srpska knjiga. Od tada do 1883. godine ovaj list Jevanđelja, na kome se nalazi neobičan crtež poluobnažene žene, vrlo redak u rukopisima tog vremena, čuvan u Kijevu, a nakon toga prenet je u Imperatorsku javnu biblioteku, danas Nacionalnu biblioteku Rusije u Sankt Peterburgu, gde se i trenutno nalazi zaveden kao “List iz Miroslavova evangelia F.p.I.No.83” u zbirci Porfirija Uspenskog. Na tom listu nalazi  se čitanje za 7. (20.) januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, ukrašeno inicijalom sa likom, po pretpostavci, vavilonske bludnice koja jaše aždaju. Generalni direktor Nacionalne bibliotke Rusije Anton Lihomanov izjavio je da je ta stranica, povodom izložbe u Beogradu, predstavljena i na sajtu ruske Nacionalne bibilioteke kako bi mogao da je vidi čitav svet.

Anton Lihomanov, direktor Nacionalne biblioteke Rusije – Sankt Peterburg, foto V. Đuričić

-Rekao bih da je još od vremena kada je Porfirije Uspenski doneo sa Hilandara taj jedan jedini list u Rusiji izazvao neverovatnu pažnju, da još od tada on javlja svetu šta je to u stvari Miroslavljevo jevanđelje i naravno da izaziva veoma veliko interesovanje. Imamo mi tu još primeraka srpskog kulturnog nasleđa i te bibliotičke jedinice pažljivo čuvamo i pravimo bibliografije, gde uključujemo tačno koja dokumenta imamo u posedu. Ona se povremeno izlažu. Posedujemo internet stranicu posvećenu listu Miroslavljevog jevanđelja, a pravimo i druge stranice. Istakao bih da sam veoma ponosan jer smo uspeli ovaj list da sačuvamo kroz vatru Prvog svetskog rata i kroz revoluciju, uspeli smo i da kroz vatru Drugog svetskog rata sačuvamo ovo neprocenjivo nasleđe. Pošto je reč o dragocenom listu iz 12. veka, potrebni su mu posebni uslovi čuvanja. Veoma retko se javno prikazuje i ovo što smo doneli list ovde u Beograd, to je unikatni slučaj, objasnio je Lihomanov.

Od 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje je upisano u Uneskovu listu kulturne baštine „Pamćenje sveta“. Knjiga je pisana na pergamentu, slovima ustavne ćirilice i ukrašena je sa oko trista stilizovanih minijatura i inicijala u boji i zlatu. Ima 181 list i uvezana je u kožni povez. Priču o njegovom putu i listu 166 koji je izložen, a čuva se u Sankt Peterburgu, posetioci će moći da vide narednih mesec dana.

Dr Vera Radosavljević – žena koja je spasila Jevanđelje

-Pipnuti ga neću dok ne budem sigurna, izgovorila sam kada mi je rečeno da sam odabrana da konzervacijom spasem od propadanja Miroslavljevo jevanđelje. Od tog trenutka 1966, prošlo je ravno 34 godine dok na kraju nisam bila spremna i stručno, a najzad i država finansijski za konzervaciju. Kada sam krenula sa radom na spasavanju Jevanđelja, bila sam već 15 godina u penziji, otkriva dr Vera Radosavljević (93). Ona je najveći naš stručnjak za konzervaciju pergamenta i papira, osoba koja je spasila najstariju srpsku knjigu u kojoj su  jedinstveno sažeti vekovi naša istorije, kulture, duhovnosti i državnosti. Upravo za ovu poslednju svetkovinu Dana državnosti Ukazom predsednika Srbije, a na predlog Ministarstva kulture ponela je odličje, Zlatnu medalju za zasluge u očuvanju kulturnog nasleđa Srbije i priključila je brojnim odlikovanjima i priznanjima kojima je obeležila svoju karijeru započetu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, a završenu u Narodnoj biblioteci Srbije.

dr Vera Radosavljević, konzervator i restaurator Miroslavljevog jevanđelja, foto: privatna arhiva V. Radosavljević

-Jevanđelje je čuvano u vitrini Narodnog muzeja, koja je bila možda metar sa metar i imala upaljenu jaku sijalicu, koja može samo još brže sasuši pergament, ali trebalo je što bolje osevtljenje, pošto je narodu, po tadašnjoj političkoj praksi i filozofiji, moralo da bude što dostupnije. Nisu prihvatili sugestiju da se mora odmah izvaditi iz te vitrine, jer su smatrali da to blago ništa ne znači, ako nije izloženo, pa do uništenja. Međutim, polako, uz pomoć Surepa Panića, tadašnjeg direktora Zavoda za zaštitutu spomenika kulture, uspela sam, posle šest meseci ukazivanja na opasnosti, da se rukopis skloni. Moj stalni angažman je bio da knjiga dobije adekvatne uslove, onakve koje će ga očuvati u životu, ali nekada nije bilo para, a nekada razumevanja, pa se to povlačilo.

Tek 2000. godine dr Vera Radosavljević je završila konzervaciju Miroslavljevog jevanđelja.  Na početku je pokušala da na svaki način izbegne ovaj posao, svesna da je to krupan zalogaj.

-Plašila sam se da nešto ne pogrešim i učinim ga još gorim. No, komisija mi je rekla „Mi se ne šalimo kada kažemo da niko drugi osim Vas ne može da radi konzervaciju“. Tako da nisam imala kud, i otpočela sam to dugo putovanje kroz nauku da bih bila spremna. Teško je bilo, jer nisam imala ni slovca napisanog šta treba raditi, pa čak ni neku literaturu o nečemu sličnom. Tragala sam za literaturom, čitala, praćena činjenicom da nisam posedovala ni laboratoriju u kojoj bih mogla da uradim neke potrebne analize. Srećom, 1977. godine  sam dobila stipendiju za odlazak u Pariz na Institut za zaštitu kulturnih dobara na papiru i pergamentu, gde sam uradila potrebne analize koje je bilo nemoguće sprovesti u zemlji, priseća se dr Radosavljević, i podseća na višedecenijsku famu.

-Pisali su kobajagi stručnjaci i istoričari umetnosti svašta, prepisivali jedni od drugih. Suština je bila da su stranice pergamenta sve više ukrućivale i na kraju bi pukle. I ne bi preživelo. Inače, i ranije je pretrpelo neka oštećenja, bilo je u vlažnim uslovima, priča sagovornica. Bilo je raznih sastanaka koje je organizovao Narodni muzej, pa se jedne godine sastanemo i kaže se da se protekle nije ništa uradilo, sledeće slično… Ja sam ćutala i delala, bila uveliko u svojim teoretskim pripremama. Komisija je imala više od 50 članova, vladalo je veliko interesovanje za tu konzervaciju. Trpela sam dosta kritika da će „Jevanđelje“ propasti dok završim svoj naučnoistraživački rad, da ne može više da se čeka, a ja sam rekla: „Pipnuti ga neću dok ne budem apsolutno sigurna da ga mogu uraditi onako kako treba.“

Sedam vekova dug put do Beograda

Miroslavljevo jevanđelje – Petrogradski list strana 2, Nacionalna biblioteka Rusije, Sankt Peterburg

Miroslavljevo jevanđelje nastalo je u drugoj polovini 12. veka. Njegovu izradu poručio je humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje, a smatra se da je bilo namenjeno njegovoj zadužbini – episkopskoj crkvi Svetih Petra i Pavla, oko koje će kasnije nastati Bijelo Polje. Po Miroslavljevoj zapovesti ispisao ga je i iluminirao pisar Grigorije a pomogao dijak Gligorije, sa još nekoliko pomoćnika. Miroslavljevo jevanđelje je najstariji srpski ćirilični rukopis i spomenik srpskog književnog jezika, ali i najvrednija srpska relikvija. Razdaljina između Bijelog Polja, gde je nastalo i Beograda, gde se danas čuva, je 332 km. Na svom, sedam i po vekova dugom putu do Beograda, Miroslavljevo jevanđelje je prešlo više od 15 hiljada kilometara. Ne zna se pouzdano kako je Miroslavljevo jevanđelje stiglo u Hilandar, da li ga je doneo Stefan Nemanja ili Sveti Sava, ali je tamo čuvano sve do 1896. godine, kada ga je kralj Aleksandar Obrenović dobio na poklon od bratstva i doneo u Srbiju.

Ovaj nemi svedok srpske istorije na svom putešestviju izbegao je sudbinu mnogih drugih ukradenih i spaljenih knjiga. Nemci su odmah po ulasku u Beograd počeli da tragaju za Miroslavljevim jevanđeljem kao i za drugim vrednim relikvijama. Međutim, Dvor je još 1940. godine predao Jevanđelje Narodnoj banci Srbije na čuvanje. Početkom rata ono je sklonjeno u filijalu u Užicu. Upravnik filijale, Vojin Kešeljević, u tajnosti je kroz okupiranu Srbiju 1943. preneo Miroslavljevo jevanđelje do Beograda, gde je sklonjeno u zgradu Narodne banke Srbije. Po jednoj priči, Miroslavljevo Jevanđelje je bilo stavljeno u trezor koji su Nemci već pretresli i opljačkali, a po drugoj, bilo je sakriveno među računovodstvene papire koji im nisu bili zanimljivi.

Posle oslobođenja Beograda, oktobra 1944. Vojin Kešeljević je otkrio tadašnjem ministru prosvete, Vladislavu Ribnikaru, gde je sakriveno Miroslavljevo jevanđelje. Godine 1945. osnovana je komisija koja je utvrdila stanje rukopisa i predala ga na čuvanje Umetničkom muzeju – današnjem Narodnom muzeju u Beogradu, gde je zavedeno pod inventarskim brojem 1536.

Tu je Miroslavljevo Jevanđelje je bilo izloženo sve do 1966. u vitrini koja nije imala adekvatne uslove za čuvanje takvog rukopisa. To mu je nanelo više štete nego prethodnih 750 godina. Na predlog dr Vere Radosavljević, Jevanđelje je 1966. izvađeno iz vitrine i sklonjeno u fundus Narodnog muzeja. Od 1985. povremeno je izlagano. Nikola Rodić i Gordana Jovanović objavili su kritičko izdanje Miroslavljevog jevanđelja 1986. godine. Republika Srbija osnovala je 1991. Fond za konzervaciju i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, koje je postalo stalna stavka u državnom budžetu. Uprkos tome, svi izdavači koji su želeli da naprave fototipsko izdanje bili su u tome sprečavani. Udruženi izdavači, Autorsko-izdavačka zadruga „Dosije“ i Službeni list SRJ, 1993. godine počeli su samoinicijativno, bez korišćenja budžetskih sredstava, sa prikupljanjem materijala za fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Ono je štampano u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici, 1998. i predstavlja vernu, savršenu kopiju originala, kako po sadržaju tako i po spoljašnjem izgledu.

Priređivači izdanja bili su Veljko Topalović, Dušan Mrđenović i Branislav Brkić. Štampano je u 300 primeraka, od kojih se neki nalaze u specijalnim kolekcijama najvećih svetskih biblioteka kao što su Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Britanska nacionalna biblioteka, biblioteke Univerziteta Harvard, Prinston, Jejl, itd.

Po rečima jednog od priređivača, za pet godina rada na fototipskom izdanju Miroslavljevog jevandjelja njegovi autori prešli su preko 300 000 km, što je približno razdaljini između Meseca i Zemlje.

Iste godine (1998), dr Vera Radosavljević izvršila je konzervaciju originala, a povez je restaurirao Radomir Erić, koji je koričio i fototipsko izdanje. Danas se Miroslavljevo jevandjelje čuva u posebnoj komori, u Narodnom muzeju u Beogradu, a poslednji put su posetioci mogli da ga vide prošle godine za obeležavanje devet vekova Stefana Nemanje.

Vladimir Đuričić