Ko je, bre, pravio intervju!?
Čitam u beogradskim dnevnim novinama intervju mog druga i setim se da je intervju sa njim pre nekoliko meseci izašao u AAM. Povodom njegovog spota i pesme „Neko kao ja“, koja je tih dana kao neka „urbana gerila“ harala „socijalnim mrežama“. Doduše, mreže nisu bile samo socijalne nego i drugijeh vrsta, jer pesma nije uspela da se zakači za neku radio ili TV „stanicu“. Pesma se dakle „nekome” nije svidela. Postao Nikola Čuturilo mnogo jezičav, a i „upire prstom” tačno „tamo gde ne treba”.
Čitam dakle intervju, i prisećam se tog vremena sa početka devedesetih. I kliknem na mom sokoćalu na intervju nedavno objavljen na ovoj adresi, a malopre spomenut na početku mog pisanija. Neko od „čitalaca” je ispalio tešku optužbu da je “njegova“ (Nikolina) drugarica radila intervju sa njim. Što će reći ja. (Što će reći da to napisa i osta živ neko ko zna i mene i Nikolu.) Pa mu to sad dođe poput teške optužbe koja demaskira „tešku urotu”. Drugarica jesam, intervju radila nisam. A predložila jesam urednici AAM da uradi intervju sa „autorom“, jer sam mislila da je bitno da kaže šta je „hteo i smeo“ sa pesmom „Neko kao ja“. A urednica potpisala i mene. Zato što sam dala ideju za intervju. I sad vidim da neko tu činjenicu upotrebljava kao municiju kojom obezvređuje, em što čovek govori, em ono što taj čovek stvara.
Pa se setih kako mi je pre iks godina „koleginica” novinarka rekla da ja samo intervjuišem ljude koje znam. A radilo se o vrhunskim književnicima, glumcima, rediteljima. Koje poznavala jesam jer sam iz Beograda otišla te davne i “poznate” 1992. godine. A pre toga sam „bila“ glumica. Moja kuća beše Narodno pozorište. Pa mi drugi put neka druga „koleginica” opet zameri što ja telefonske brojeve tih „poznatih” a meni „lako dostupnih prijatelja” ne dam svima. Da mogu brate da rade intervjue i oni. Sa mojim „prijateljima“. A ne samo ja. Rekla sam joj da telefon nije problem…
A htela sam da kažem, da sam se, čitajući intervju poznatog gitariste i rokera Nikole Čuture prisetila tog jutra kad je odlazio iz zemlje. Njegova kuća je bila tačno ispod mog solitera na Crvenom krstu, znala sam da će tog jutra otići i gledala sam sa balkona, kako ulazi u taksi. Pozvala sam ga ali on je samo mahnuo ne dižući glavu.
Nekoliko dana pre nego što ga je taksi odveo iz „našeg grada“, gledala sam sa balkona kako mu „oni“ zvone na kapiji. U uniformama. Pa sam ga izveštavala telefonom da ne izlazi. Pa je naveče njegova majka tiho otvorila kapiju i davala mu znak da može da pretrči ulicu. Pa je te noći spavao kod nas „gore“. Pa smo zajedno gledali kako ovi „dole“ obigravaju oko kapije. Baš su se bili zainatili. Sada izgleda kao kadar iz „Otpisanih“, ali zbog tog „inata“ je otišao „na nekoliko dana“ u London, i nije mogao da digne glavu kad je ulazio u taksi. Zbog tog inata smo posle nekoliko meseci otišli i mi. Zbog raznijeh “inata” je naša zemlja otišla u lepu materinu. A s njom i mi.
I neću više da vam otkrivam intimne detalje iz mog života zbog kojih me je intervju Nikole Čuturila bacio u vrtlog sećanja i maglovitog raspoloženja. Nego, hoću da vam kažem da ću da pravim intervju s kim ja hoću i kad ja hoću. Uostalom od sad ću praviti samo intervjue sa svojim prijateljima. Prijatelji napred, ostali stoj. Zašto? Zato što ti prijatelji pričaju razložno, mudro, oslanjajući se na „so u glavi”i „umetničku potentnost”! I zato što, ako ga neko upita: „Što Nikola ne dignu glavu?”, neće znati šta ga pitaju. I neće im reći da ga boli što je zemlja u kojoj smo živeli otišla u vražju mater!
Željka Bašić-Savić