Pismo Ceci i Vučiću
Danima čitam objave moje koleginice na FB. Mama joj je u bolnici, u teškom stanju a ona ne može da joj pomogne jer nema dovoljno novca da joj obezebdi privatnu negu, lekare. Izvinjava se prijateljima što se usuđuje da ih preko socijalnih mreža pita da nemaju možda dušek ili jastuk za nepokretne osobe kojima preti dekubitus. Snebiva se što primećuje da su sestre u bolnicama neljubazne, nesavesne i preke. Očajna što su joj prijatelji iznenada “jako zauzeti” a rodbina se “baš sad razbolela”.
Svako od nas je nažalost imao slično iskustvo. Najbliži članovi porodice, stari i nemoćni odlaze u teškim, nehumanim uslovima a mi ne možemo da pomognemo. Mom “starom” ocu je pre nekoliko godina pozlilo u toku noći, majka je pozvala hitnu pomoć koja ga je ujutru ostavila na „stolu za prenos bolesnika“ u hodniku bolnice i odatle nisu uspeli ceo dan da se pomaknu. „Medicinsko osoblje” se posle nekog vremena sprdalo s njima zbog činjenice što „tako star čovek” hoće “još da živi“. Moja bliska rođaka koja je bila prisutna pokušala je nešto da učini ali se “lavovi u belim odelima” nisu dali ometati. Moj otac je u toku noći umro. Nikad neću prežaliti što sam u tom danu bila daleko hiljadama kilometara i što nisam mogla da budem uz njega. Da vičem, tražim, zahtevam, molim, pretim, optužujem. Ne bi mi bilo prvi put. Kad sam se porađala u Beogradu povela sam porodilje u noćni „napad“ na zaključanu sobu sa čistom posteljinom. Na drugom porođaju sam tužila lekarku koja je maltretirala stariju porodilju.
Zato sam htela da kažem drugarici sa FB, mojoj koleginici, da se ne izvinjava što nije u stanju da materijalno obezbedi negu za bolesnu majku. Umesto toga neko bi trebao da joj objasni kako je moguće da majka posle celog „radnog veka“ nema obezbeđenu neophodnu negu. Zašto „medicinski radnici“ u bolnicama, kada se neko usudi da se pobuni zbog njihovog nesavesnog rada i nehumanog ophođenja prema bolesnicima, imaju neoboriv argument da su „bedno plaćeni za težak rad“? Zašto lekari kažu da su primorani da primaju mito jer moraju da biraju da li da “uzmu sto evra” ili da njihovo dete ostane bez patika? Zašto je nedopustivo sumnjati u “znanje i stručnost” ljudi u „belim mantilima“?
Moja drugarica se izvinjava što piše o intimnim mukama na socijalnoj mreži. Da se rodbina i prijatelji nisu razbežali možda bi im sve ono što piše na FB lično rekla. Zašto su bolest i starost postale nepristojne kategorije? Zašto ona treba da se stidi što u zemlji u kojoj živi i pored toga što vrlo uspešno i dobro radi to što radi, ne može da obezbedi najosnovnije uslove za „život i smrt“ svoje porodice. Zašto se neko drugi ne zapita ili ne daj bože zastidi, što u Srbiji ne postoje posebna odeljenja za neizlečive bolesnike u kojima im se pruža neophodna i naravno besplatna nega?
Pre nekoliko godina sam u Nemačkoj išla u bolnicu da obiđem muža i zatekla bakicu koja sedi na njegovom krevetu. Mala, sitna, nogama ne može da dohvati pod nego ih njiše u vazduhu kao malo zabavljeno dete. I ćaska sa mojim mužem o fudbalu! Posle mi je muž objasnio da je bakica bila medicinska sestra u toj bolnici i posle penzionisanja nije imala gde da ode, pa su joj dali sobu-stančić u okviru bolnice a ona obilazi bolesnike, dodaje im vodu, meri temperaturu, pomaže ili jednostavno priča sa bolesnicima! Radi ono za šta će moja drugarica platiti “dobroj susetki”.
Kakve veze ima ta bakica sa majkom moje drugarice? Pa, nikakve, kao ni osobe pomenute u naslovu. Ili možda imaju? Uostalom, samo zbog njih ste pritisnuli klik za otvaranje teksta……Čitam da neki ljudi pokušavaju da se organizuju, održava se neka tribina upravo o problemu koji muči moju drugaricu i pola Srbije. Pa rekoh, možda možemo da se priključimo….
Željka Bašić-Savić
One Response to Pismo Ceci i Vučiću