Kupovina automobila sa Josifom Brodskim

EKSKLUZIVNO

Piše: Isabel Bau Madden

verziju na engleskom jeziku pogledajte OVDE

(You may find the English version HERE)

Ruski Samovar, restoran u Njujorku u znaku Josifa Brodskog, ©Isabel Bau Madden

Josif Brodski

 24. maj 1940 – 28. januar 1996.

Povodom dana rođenja Josifa Brodskog, ovo je jedno sećanje na epizodu kupovine automobila sa proslavljenim ruskim piscem 1987. godine, ubrzo pošto je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Autorka eseja, Isabel Bau Madden je režirala i producirala dokumentarni film “Jedan dan života Josifa Brodskog, dobitnika Nobelove nagrade i Nagrađenog pesnika Sjedinjenih Država” 1992. godine. 

Joseph Brodsky, 44 Morton Street NY, photo © Czeslaw Czaplinski

Svake godine, 24. maja, prijatelji Josifa Brodskog sastaju se u “Ruskom samovaru”, restoranu koji je nekad, zajedno sa Mihailom Barišnjikovim i Romanom Kaplanom, držao Brodski, na Zapadnoj 52. ulici u Njujorku.

 Nema ničeg sumornijeg od autoputa u Nju Džerziju tokom čelično-sivog zimskog popodneva negde između Njuarka i nju Brunsvika, gde je industrijskim krajolikom dominiraju zloslutn dimnjaci. Ne možete izbeći odvratni sumporni smrad koji guši sva čula, pa čak i kad frenetično zatvarate prozore na kolima. On prodire i prati vas kilometrima daleko.

Podseća me na predgrađa Milana, kažem svom ćutljivom saputniku.

Joseph Brodsky and Isabel Bau Madden, 44 Morton Street NY, photo © Czeslaw Czaplinski

“Da, podseća”, mrmlja mi Josif Brodski. Decembar je 1987. godine. Nekoliko nedelja posle Stokholma i Nobelove nagrade za književnost. Uputili smo se ko zna kuda da se sretnemo sa nekim Rusom, automehaničarem, sa namerom da pogledamo neki stari mercedes, koji bi zamenio drugi takav mercedes koji je Josifov dobar prijatelj i komšija zakucao u zid. To je jedini model mercedesa koji Josif pristaje da vozi.

“Evo ti moje cigarete”, kaže mi, predajući mi paklicu Meritsa, uz bolni i smeteni pogled. “Nateraj me da molim za njih, ja?” “Na svaki sat po jednu?” Potvrđuje i odmah mjaukom potraži jednu.

Tokom duge vožnje, prekidane dugim i kratkim pauzama, razgovaramo sa očiglednim oduševljenjem o zajedničkom prijatelju, jugoslovenskom piscu Danilu Kišu. Moje pominjanje predsednika PEN Kluba Jeržija Kosinskog, koji je nešto pre toga organizovao prijem u Josifovu čast, izaziva ga da se trgne bez ijedne prozborene reči. Nekako mi se učinilo da mu ne ide lako da ovoga shvati ozbiljno. A onda, aludirajući na moje južnoameričke korene, zatiče me pitanjem: “Šta misliš o Oktaviju Pasu?” Sedim za volanom, tragajući za odgovorom, a istovremeno pokušavajući da od njega izvučem nesigurne informacije u kom pravcu bi trebalo da vozim. Nekako smo uspeli da pronađemo benzinsku pumpu, čiji su vlasnici neki njegovi poznanici, Rusi naravno. Dočekuju ga kao heroja: čvrsto ga grle i ljube, a votka se već spremno toči u papirne čaše. Sve druge aktivnosti prestaju. Niko ne obraća pažnju na zvuk zvona sa pumpe i na kolonu automobila koji čekaju na pumpama.

Joseph Brodsky signature

Već je pala noć kad smo pošli dalje i zabava se nastavila u kombiju koji nas je vozio ka prodavčevoj kući.  Naš vozač bio je stoprocentni raskošni krupni Rus.

Dok ubrzava po sporednim putevima Džerzija, priča nam na ruskom da je automobil u odličnom stanju, da su vlasnici Grci, ne prosipajte votku, ah, evo stigli smo!

Na vratima nas dočekuje sredovečna gospođa, opasana keceljom, a onda se u papučama dogegao i muž. Kuhinja je mirisala na musaku, televizor je treštao u obližnjoj dnevnoj sobi, a gomila dece jurcala je okolo. Osetila sam se kao uljez. Automobil je bio u garaži iza malog dvorišta. Besprekoran, klasični mercedes, spreman da odjezdi putem od žute cigle. “Uđi i sedi, pa mi reci kakav je osećaj”, dobaci mi Josif. Provozali smo se oko bloka, dok su Rus i Grk, na lošem engleskom, počeli da pregovaraju oko cene. Kada smo se vratili, pozvani smo da sednemo za veliki sto u kuhinji. Sto je bio prekriven mušemom kakve se mogu videti u kuhinjama u Atini, Buenos Ajresu, Sankt Petersburgu. Uprkos ruskom herojskom pregovaračkom trudu, cena se ne smanjuje. Josif počinje da piše ček.

44 Morton Street, NYC, photo © Isabel Bau Madden

“Čime se bavite?”, pita ga gospođa

“Ja sam pesnik.”

“O, zaista? A ja predajem književnost u školi.”

“Stvarno? Gde?”

“Ovde u lokalnoj srednjoj školi.”

“Divno. I ja predajem.”

Dodaje joj ček, dok se muž zabavio musakom. Ona za trenutak pregleda ček.

“Mogu li da vidim neki dokument?”

Rus frustrirano pokazuje znake neverice.

Josif sleže ramenima i izvlači ofucani novčanik. Ovaj se ne otvara kao lepeza sa zilion kreditnih i drugih kartica. Samo ono osnovno.

“Da li može ovo?”, pita ljubazno i predaje joj svoju vozačku dozvolu.

“I kreditnu karticu, molim Vas”, odgovara ona.

44 Morton Street, prozori Josifa Brodskog, photo © Isabel Bau Madden

Rus je već na ivici da eksplodira. A kola čak nećemo ni uzeti ove večeri.

Josif joj dodaje AMEX karticu i ona zapisuje broj. Kad smo kretali, Josif i ja sedamo na zadnja sedišta u kombiju i ja mu pripaljujem cigaretu.

Rus žestoko iskače sa svog sedišta i upućuje se nazad na vrata kuće i zvoni. Nastavnica književnosti izlazi.

“Kad budete shvatili ko je od Vas kupio kola, nećete ni unovčiti prokleti ček!”

Zatim smo se odvezli u noć sa dobitnikom Nobelove nagrade za književnost.

A on je pućkao svoj Merit Lajt.

Isabel Bau Madden,

prevela Suzana Spasić