Marina Abramović: Kad nešto želim, spremna sam da podnesem svaku žrtvu

EKSKLUZIVNO

Za tekst na engleskom kliknite OVDE

For the version in English, click HERE

Racunajte na nas, MArina Abramović

MArina Abramović, Računajte na nas – Count on Us, performance, ©Marina Abramovic

Marina Abramović sve snage je usmerila u stvaranje Instituta Marine Abramović (MAI), centra za konzervaciju umetnosti performansa i centra za pomoć umetnicima koji se bave projektima koji dugo traju. Nedavno se  u Parizu Marina Abramović oprobala i u ulozi scenografa u Operi Garnije, za balet “Bolero”. O planovima, idejama, institutu u Hadsonu, baletu i novim izazovima, ekskluzivno je govorila za AAM.

Performans je danas postao regularni deo umetničke prakse. A nije tako davno bilo kada su Vas ljudi pitali “Zašto je ovo umetnost”. Danas ste diva performansa, imate mnogo sledbenika, mladih umetnika i onih koji Vas obožavaju… Da li osećate neku vrstu zadovoljstva, posle svih godina napornog rada? Da li Vam se čini kao da ste pomerili granice performansa?

 M.A: Znate, još u detinjstvu mi je bilo vrlo važno da pronađem sopstvenu svrhu. Zašto sam na planeti, šta treba da uradim i koliko mi je vremena ostalo da zaista uradim ono što želim. Ne razmišljam u tim terminima – zadovoljna ili nezadovoljna, jedino što mislim je o sadašnjem trenutku i o onome što će budućnost doneti. Trenutno sam mnogo više okupirana mojim Institutom i time kako da sakupimo novac i da stvorimo platformu za novu vrstu svesti, koja više i nema ništa sa umetnošću performansa. A ja sam ustoličila performans kao mejnstrim, a onda sam otišla dalje, jer sam sada više okupirana time šta će biti sledeći korak. Znate, ako bih samo sedela tako zadovoljna onim što sam do sada uradila, to bi bilo vrlo sebično, egoistično, to bi bio čin za koji ja nemam vremena. Ono što me sada zanima je kako stvoriti novi tip društva, gde nauka, tehnologija, umetnost i duhovnost, zajedno, mogu biti platforma za dijalog, za razgovor. TO je mnogo važnije nego biti zadovoljan ili ne.

Pomenuli ste MAI – Marina Abramović Institut. Pokrenuli ste i kampanju za sakupljanje novca; Studio OMA angažovan je na projektu Instituta. Šta je bila glavna ideja projekta zgrade Instituta? 

MAI Hudson

Marina Abramovic Institute, ©OMA Studio for Architecture

To je vrlo jednostavno. Mene ne zanima da pravim fondaciju, kao većina umetnika. Ne mislim da je osnivanje fondacije sa svim mojim radovima moj posao, mislim da je to posao za muzeje i njihov problem a ne moj. Mnogo me više interesuje taj veoma evropski pogled – što je Institut. To će biti mesto gde će ljudi moći da uče, gde će umetnici mlađe generacije moći da eksperimentišu, gde ćemo stvoriti novu vrstu svesti. Tako da sam ovo imala na umu kada sam poželela da osnujem MAI. Radi se o tome da se stvori platforma za tu novu vrstu drustva, i da se vidi kako će takvo udruženje postati prototip promene načina kako vidimo svet danas.

U Vašoj knjizi “Čisteći kuću” (Cleaning the House) postoji jedna rečenica: “Svaka osoba u svom životu ima sopstveni centar moći.” Šta je Vaš centar moći? 

Hm, čudno je kako ljudi mistifikuju stvari koje sam rekla. Nedavno sam bila u Brazilu zbog jednog istraživanja. U stvari sam tamo otišla da nađem centre moći u prirodi, ili u ljudima koji zaista imaju drugačije mogućnosti, kao što je šamanizam i transfer energije. Bila sam, dakle, privučena takvim stvarima. Ono o čemu zaista govorim je kako je priroda stvarno važna svima nama, u procesu učenja, i kako dobijamo informacije i od vodopada, reka, zemljotresa, vulkana, koji su veoma dobra odstupnica za sakupljanje znanja o ovakvoj vrsti energije. To je snaga prirode. I ljudi bi trebalo da razvijaju svoje centre moći, koje većim delom vremena nemaju. Moramo na tome da radimo.

Artist is Present, MoMA

Marina Abramović, MoMA, Njujork, 2010, photo C-Monster, via Flickr

Moje sledeće pitanje je upravo bilo u vezi sa snagom prirode, ali i o Metodu Abramović. Rekli ste da ste sve svoje iskustvo iz proteklih 40 godina uključili u ovaj specijalni metod. Da li je i to vrsta centra moći?

Metod sam po sebi to nije. To je samo put za osobu koja vežba. Stvorila sam sistem za koji se nadam da može da pomogne svakoj osobi u njegovom polju interesovanja, da dođe do centra sebe. Šta god radite, ako ste poslovna osoba, učitelj, ako radite kao farmer, kada prođete kroz ovaj sistem vežbi možda će se nešto promeniti u vašoj percepciji sveta i unaprediti vaš okvir delovanja.

Marina Abramović Institut je prestonica performansa koji dugo traju. Čak su i Vaši posetioci u obavezi da ostanu bar šest sati. Zašto je to toliko važno, da li kao  suprotnost sa jurnjavom svakodnevnog života, stalnom gužvom, stresom? Da li ta brzina utiče na prolaznu prirodu naših iskustava?Možemo li, usporavajući umetnost, da usporimo i nas same i naš život?

 Nije tu pitanje u usporavanju umetnosti ili života. Tu je pitanje u tome da razumete sebe, da razumete sopstvenu energiju, da pronađete tišinu u sebi i u suštini da budete svesni svake poteza u svom životu. Tu se radi o širenju vidika, o promeni svesti i to je dublje i kompleksnije nego samo usporiti život. Ne želim da usporavam život; samo želim da ljudi razumeju da tehnologija, i na primer, gledanje u mobilni telefon svakih pet minuta možda i nisu način kako treba živeti. Možda vas sva ta tehnologija odvlači od toga da zaista iskusite život. Dakle, sve je u promeni pogleda na svet, to je to. Slobodni ste da radite šta god želite, ako želite brz život, imate brz život, ako želite spor život, imate spot. Ne predlažem ja ništa, samo vas zovem da pokušate da eksperimentišete i da vidite kako to na vas utiče.

Bolero, Photo © Agathe Poupeney / Opéra national de Paris

Bolero, Photo © Agathe Poupeney / Opéra national de Paris

Nedavno ste radili scenografiju za Bolero u Operi u Parizu. Čini se da je Vaš angažman obuhvatio mnogo više od same scenografije i da ste bili veoma uljučeni u kompletan projekat? 

Radila sam na kompletnom konceptu zajedno sa Larbijem Čarkuijem i Damjanom Žaleom. Radili smo zajedno na idejnim rešenjima, ali i u radu sa baletskim ansamblom. U stvari je to produkcija nas troje, takođe je produkcija Rikarda Tišija koji je dizajner za Živanši. Dovela sam ga da napravi kostime, a Operi sam predložila i Ursa Šenebauma kao majstora svetla u predstavi. Tako da je ta naša grupa od petoro ljudi stvorila ovo delo.

Kako je izgledalo raditi u klasičnoj operskoj kući?

Meni je bilo zaista zanimljivo da prigrlim potpuno drugačiju umetničku formu u kojoj do sada nisam radila. Nikada nisam radila sa igračima klasičnog baleta, a naročito nisam radila sa institucijom kao što je Opera Garnije, koja je jedna od najtradicionalnijih, najkonzervativnijih i najrestriktivnijih kuća. Od nas se tražilo da stvorimo novo delo posle Morisa Bežara. Meni je bilo zanimljivo da vidim koliko i šta mogu u ovoj oblasti. Uživala sam da razmišljam o tom zaduženju i stvorili smo delo na koje sam veoma ponosna, jer izgleda kao nebeska, mistična slika u kojoj ne znate više šta je stvarnost a šta san. Na premijeri smo imali deset minuta aplauza i ovacija, to se ne događa baš često. Komad će ostati na repertoaru jedan duži period, pa ako imate mogućnosti da odete i pogledate ga, idite obavezno, jer to je drugi naručeni rad u pariskoj Operi od 1929. godine. A meni je sad zanimljivo da istražujem nove kategorije umetnosti koje nikad ranije nisam radila, kao što su opera, balet… Sada sam i mnogo otvorenija za takve stvari, ranije nisam bila, ali sada je moje mesto u performansu osigurano i sad stvarno želim da vidim šta mi drugi mediji mogu ponuditi.

Bolero, Photo © Agathe Poupeney / Opéra national de Paris

Bolero, Photo © Agathe Poupeney / Opéra national de Paris

Verujem da nije bilo lako raditi u okviru klasične operske kuće i pronaći put da se napravi nešto posebno? 

Zaista sam vrlo srećna zbog čitavog tog procesa u Operi Garnije. Bilo je to izuzetno iskustvo.

Nedavno ste objavili da ćete praviti i svoj prvi film. Biće to delo o glumcu Džejmsu Franku,koga neki ljudi opisuju kao renesansnog čoveka Holivuda. Zašto Franko i kakav će to biti film? 

Biće to dokumentarni film. Prvo, mene interesuje njegova energija, ne zanima me u smislu da li je zgodan ili nije. On zaista izgleda kao Džejms Din, ali u tome nije poenta. On je za mene važan kao sllika iz ogledala današnjeg društva, i ideja je da je on odašiljač i prenosnik toliko različitih stvari koje on može da radi ili ne može. Želim da sagledam svaki aspekt ove veoma kompleksne ličnosti, koja je kompleksnija mnogo više nego što ljudi pretpostavljaju. Ponosna sam na to da imam pristup kompletnom njegovom materijalu, holivudskom materijalu ali i njegovim autorskim filmovima, njegovim performansima, pisanom materijalu, poeziji, imam pristup njegovoj porodici. To će biti dokumentarni film u kome neću praviti nikakav intervju sa njim, samo ću u stvari na određen način napraviti montažu tog materijala uz pitanje “Ko je zaista Džejms Franko?”

I za kraj, da li verujete da ćete uspeti da sakupite novac za Institut?

Kao prvo, ja nikada ne odustajem, nije važno koliko je vremena potrebno, da li je to za godinu, pet godina, deset, dvadeset, ne zanima me. Kada nešto želim, podneću svaku moguću žrtvu da to i ostvarim. Nemam sumnje u kampanju za sakupljanje novca. Istovremeno sam veoma uključena i u socijalne medije a imam i vrlo mlade pomagače, od 22, 23, 25 godina, jer to je i pravo godište za sve ovo. Jer ja ne znam kako rade te sve stvari, socijalni mediji i ostalo, ali sa njima u timu, radimo sve moguće stvari – organizujemo kreativna takmičenja koja uključuju i pravljenje video igara, aplikacija, svega onoga što u stvari nije normalan put kako ljudi mojih godina ili moje vrste sakupljaju novac za nešto. A ja zaista verujem u mladu generaciju, jer i sve u vezi sa MAI je za njih, kada ja odem, oni će biti tu, to je za njim.

MAI Hudson

Suzana Spasić

 

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Marina Abramović: Kad nešto želim, spremna sam da podnesem svaku žrtvu

  1. Marina je super!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *