Nagrada za film “The Artist is Present” – “Umetnik je prisutan”

Film Marine Abramović Umetnik je prisutan – The Artist is Present (HBO), dobio je jednu od godišnjih Pibodi (Peabody) nagrada za radio i televiziju i internet. Pibodi nagrade dodeljuju se 72 put. Osnivač nagrade Džordž Foster Pibodi, uspešni bankar veliki deo svog bogatstva usmerio je na obrazovanje ljudi. Nagrada koja nosi njegovo ime jedna je od onih koje prednost daju izuzetnom kvalitetu a ne popularnosti ili komercijalnom uspehu, pa je stoga postala i jedna od najprestižnijih nagrada u svojoj oblasti. Svake godine se žiri sastaje kako bi odabrao između 25 do 35 najboljih od preko 1000 kandidata koji se svake godine prijave. Svečano uručenje nagrade obično se održava krajem maja ili početkom juna u Njujorku. 

Marina Abramovic, MoMA, 2010

The Artist is Present, MOMA, 2010, photo by Andres Nieto Porras

The Artist is Present –Prekretnica u performansu

Jednom je jedno biće pomerilo granicu svoje izdržljivosti. Jednom je to isto biće povuklo sa sobom nas koji smo začuđeni posmatrači, izašli iz svojih soba, toplih kreveta, blaziranosti svakodnevice. Biće je sedelo preko puta nas, satima, danima, mesecima. Mirno, bez pokreta, naizgled bez emocija, odsutno, svoje, neuhvatljivo, mistično, skoro bestelesno u tom tako telesnom miru. Da li možemo da prihvatimo? Da li možemo da prođemo pored bića tog a da i mi budemo mirni.

Razdire nas mir tog bića, razdire nas taj nemir sakriven u miru nepomičnog bića, taj savršeni mir. Da li se biće odvojilo od svega svakodnevnog, ljudskog, bolnog… Da li smo mi otuđeni do te mere da dušu bića nismo u stanju da učitamo u sebe… Šta nam donosi Marina Abramović, šta nosi njen nemi krik, njena nepomičnost… Njeno sabiranje svega bez pokreta, bez ičega, u nabrajanju svega što je dovelo do ovoga sad, do totalne ukočenosti skoro do bestelesnosti.

Kako ostati miran u tom njenom miru, kako da nas ne razdire taj njen bestelesni mir. Ona je postala duh a telo nam bacila pod noge. Ona je postala apstrakcija, slika, objekat. Ona je izašla iz sebe.

Da li je Marina jedini slobodan čovek na Zemlji?

Kolika je bila žrtva koju prinosi za slobodu koju nam sad prikazuje. Nema ona šta ni da govori sa nama, posmatračima, površnim posetiocima performansa, mi nismo ni svesni da smo sami suštinski postali performans, da smo promenili uloge… Posmatramo Marinu, ali Marina posmatra nas. Mi stičemo onaj utisak koji je Marina želela da prenese na nas, ali ne znamo kakav utisak, kakvu sliku nas vidi Marina. Njena neuhvatljivost je ono što nas ka njoj i vuče, njena netelesnost… Njen muk je veći od svih reči.

Postajemo zarobljeniji nego ikad. Tragamo za nekom porukom u njenom pogledu, u boji svetla koje je obasjava tako da izgleda kao da nije sa ovog sveta, u njenom nepokretanju, tragamo za onim što nam nikako nije jasno. A ona ćuti.  Ne izgovara ni rečenicu ni reč. Ništa. Ona sama postaje svoja poruka. Ona postaje sopstvena molitva, mantra, hram. Marina postaje kod ove civilizacije. Ništa nam nije jasno, proći će milenijum u nama da dostignemo to razdiranje, atomizovanje, bestelesno lebdenje, fotonsko raslojavanje, nano eleganciju snage.

800px-ArtistIsPresent, photo by Shelby Lessig

Marina Abramovic, The Artist is Present, MOMA, 2010, photo by Shelby Lessig, via Wikipedia

Film The Artist is Present govori o događaju u njujorškom muzeju MOMA koji je verovatno napravio prekretnicu u životu performansa kao dela vizuelne umetnosti. Možda možemo da pretpostavimo različite stvari, da Marinu doživimo kako hoćemo, ali ovaj film pokazuje nam mnogo više od samog događaja u muzeju. Vidimo emotivnu Marinu, iskrenu i istrajnu, vidimo ljude koji su i sami učesnici u nečemu novom i nepoznatom, vidimo mnogo toga iz očiju i pokreta umetnice, vidimo i jednu rešenost da se uspe i da se opet, opet, pomeri granica. I tu i tamo vidimo čak i Marinine suze.

 I na kraju, nekako i sami osetimo suze u očima. Jer osetimo da je velika. Da je majstor drame i zapleta. Da je možda i komercijalna. Ali da je iskrena u svojoj ličnoj borbi u kojoj je osvojila onu slobodu Čoveka koju danas svi nekako zaboravljamo i sve je se lakše odričemo. Marina se toga nije odrekla. I zato može da nas tako posmatra, da bude prisutna, da bude sadašnja i samo svoja. I da nam svojim prisustvom i smirenim, dubokim pogledom možda pruži i delić te svoje slobode. I magije.

 Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *