Marsel Dišan, jedan od najuticajnijih umetnika u dvadesetom veku

Dišan

Marsel Dišan, photo: Library of Congress

 “Umetnik se izražava svojom dušom, sa kojom i njegovo umetničko delo mora biti stopljeno.” 

Gledano iz današnje perspektive, ovaj umetnik je jedan od najuticajnijih u dvadesetom veku. Njegov kritički stav prema uslovima pod kojima se umetnost stvara i predstavlja aktuelan je i danas. On je umetnik koji je najglasnije odgovorio na promene koje je u svet umetnosti donela industrijska era.

Anri Rober Marsel Dišan rođen je 28. jula 1887. godine blizu Blenvila u Normandiji, a rastao je u porodici u kojoj se negovala ljubav prema umetnosti. Kuća je bila puna slika i gravura Dišanovog dede po majci, a porodica je provodila vreme igrajući šah, čitajući, slikajući i zajedno stvarajući muziku. Od sedmoro dece Ežena i Lusi Dišan četvoro su postali uspešni umetnici. Marsel Dišan je bio brat Žaka Vijona, slikara, Rejmonda Dišan-Vijona, vajara i Suzan Dišan-Kroti, slikarke.

Rose Selavy

Rose Sélavy (Marsel Dišan), foto: Men Rej 1921

Kao dečak, kome su starija braća već bila u internatu, Marsel je najviše vremena provodio sa sestrom Suzan. Sa deset godina je i sam krenuo van kuće zbog školovanja. Idućih sedam godina je proveo u Liceju u Ruenu, strogom internatu u kome se najviše računa vodilo o intelektualnom razvoju. Iako nije bio među najboljim učenicima, osvajao je nagrade iz matematike i crtanja. Crtanje je učio od profesora koji je neuspešno pokušao da svoje studente zaštiti od impresionizma, ali pravi Dišanov mentor je u stvari bio njegov brat Žak Vijon, čiji je stil uskoro počeo da imitira. Sa 14 godina je već radio prve ozbiljne portrete svoje sestre i pejzaže u imresionističkom stilu. Studirao je umetnost na Akademiji Žilijen od 1904. do 1905. godine, ali je više vremena provodio igrajući bilijar i crtajući stripove. Zahvaljujući bratu Žaku, izlagao je na Salonu 1908. godine a naredne se priključio “Salonu nezavisnih”. Dišanove slike sa Salona kritikovao je Apoliner nazivajući ih “veoma ružnim aktovima” ali se i pored toga među njima rodilo dugogodišnje prijateljstvo. Nešto kasnije se sprijateljio i sa umetnikom Pikabijom koji mu je otkrio čari brzih automobila i života na visokoj nozi. Izložba futurista 1912. godine pomogla je Dišanu da definiše svoje stavove, iako je težio suprotnoj krajnosti u odnosu na futuriste i na njihovu “estetiku mašine”. To leto proveo je slikajući mašine koje je sam stvorio. Na Dišanovim slikama, organsko postaje mehanizovano, a ljudsko meso zamenjeno cevima, ventilima, cilindrima. Da bi se opisalo to Dišanovo kombinovanje kasnije je smišljen izraz “metalomorfno“.

Iako je sumnjao u legitimnost tradicionalnog slikarstva i skulpture, a ratovao i sa kubizmom, Dišan je ipak stvarao vizuelno zavodljiva dela. To saznanje će ga naterati da sa samo 25 godina napusti slikarstvo.

Fontana, Dišan

Marsel Dišan, Fontana, 1912.

U Njujorku su 1912. godine tekle pripreme za Armori šou pa su organizatori izabrali u Parizu i četiri dela Mersela Dišana. Jedno od tih dela bilo je i “Kralja i kraljicu ometaju brzi aktovi”, koje je u Njujorku izazvalo pravi skanda. Uprkos napadima štampe, sve četiri slike su prodate i Dišan je postao slavan preko noći.

On je u međuvremenu nastavio da eksperimentiše kako bi postigao novu umetničku formu koja se zasniva na svakodnevnim temama. Tako je nastao i njegov “redimejd”, za koji je Andre Breton rekao da je to “industrijski proizveden objekat koji je umetnikov izbor podigao na umetnički nivo”, a sam Dišan je tvrdio da je birao predmete potpuno ravnodupno. Ovi predmeti su pokazivali da se umetničko delo može stvoriti od bilo čega, sa malom ili nikakvom “doradom”. Tako je 1917. godine na izložbi u Njujorku Dišan izložio keramički pisoar i nazvao ga “Fontana”. Iako izložba nije bila žirirana, Dišanov rad je odbačen i time postao najpoznatiji redimejd na svetu.

Kada su Sjedinjene Države ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Dišan je otišao u Argentinu na nekoliko meseci, a zatim se vratio u Evropu. U ovom periodu stvorio je i svoj ženski alter-ego Roz Selavi, kako je potpisivao dela, a Men Rej ga je nekoliko puta i fotografisao prerušenog u ženu. Time je pokazivao sklonost da ruši granice između polova ali i da sam postane svoj redimejd. Posle novih putovanja, od 1922. godine Dišan živi u Njujorku i počinje rad na svom “Velikom staklu“.

M. Dišan, Veliko staklo, 1915-1923

M. Dišan, Veliko staklo, 1915-1923

Kada se polovinom tridesetihh godina vratio u Pariz, konstruisao je umetničko delo kole je učinilo da svi njegovi izmu postanu lako prenosivi. “Kutija u koferu” bila je neka vrsta kožne torbe sa minijaturnim replikama njegovih dotadašnjih dela, nešto kao pregled njegovog opusa, kao mali pokretni muzej.

Kada je kao i mnogi drugi umetnici zbog Drugog svetskog rata izbegao u SAD, sa sobom je nosio i svoj “pokretni muzej“. Narednih dvadesetak godina posvetio je najviše šahu. Pričalo se da je potpuno odustao od umetnosti, učestvovao je u šahovskim takmičenjima, ali je Dišan tajno radio i na skulptorskom projektu koji je završio 1966. godine. Ovo delo zvano “Datost: 1. Vodopad, 2. Svetleći gas” jedno je od najzagonetnijih dela dvadesetog veka, ali je prikazano tek posle umetnikove smrti.

 Marsel Dišan je umro 2. oktobra 1968. godine u Francuskoj i sahranjen je u Ruenu.

S.Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *