MEMENTO  MORI

Piše  Andrija Tisa

Preminuo je moj dragi prijatelj i rovinjski sused Rastko Schwalba (Švalba).

Rastko potiče iz ugledne porodice Nicolo Emili, čiji je otac naslov rimskog patricija dobio 1679 godine od pape Inoćentija XI. Sam Nicolo Emili je došao u Rijeku 1730 godine na dužnost predsednika suda.

Prezime Schwalba došlo je na obale Jadrana sa Leopoldom Schwalbom 1828. godine,  austrijskim carskim kraljevskim lovačkim redovom koji se posle izlaska iz vojske nastanio u Rijeci.  

Rara, tako su ga prijatelji zvali, rođen je na Sušaku – Rijeci 1931 godine. Svoj humanizam, svoj slobodarski, antifašistički duh nasledio je od dede Vase Stajića, istoričara i književnika, nekadašnjeg predsednika Matice srpske kao i od oca Vladimira Švalbe, profesora gimnazije. Sa njim zajedno je kao dvanaestogodišnji dečak učestvovao u narodno-oslobodilačkoj borbi u kojoj je njegov otac 1944 godine poginuo.   

Rastko je maturu završio u partizanskoj gimnaziji u Delnicama. Diplomirao je na filozofskom fakultetu u Zagrebu, na odseku za istoriju umetnosti. 

Rara je bio čovek blage naravi. Voleo je svoj grad Rijeku, voleo je more, jedrilicu svoju, a pre svega svoju porodicu, suprugu Radu i sina Vladu. Bio je čovek širokih pogleda. Jasan u svojim stavovima, istovremeno tolerantan i strpljiv sa sagovornikom. Svoju savremenost temeljio je na nacionalnoj tradiciji, a sa druge strane bio je protiv svake dogme, ideologije, diktature. Bio je za kulturu, za slobodu misli, za čoveka slobodnog izbora. Bio je humanista. Bilo je lepo biti njegov prijatelj.

Sada nema više među nama Rastka Schwalbe. Napustio je ovaj svet. Otišao je.

Smrt jednog čoveka neminovno nas suočava sa pitanjem: da li je sa smrću sve gotovo, završeno? Ili ima nešto i posle smrti, jedan život, jedan večni život? Možda ipak postoji jedna sasvim druga, transcendentna stvarnost, sa kojim ljudi od kada postoji ljudska rasa računaju? O ovoj „stavrnosti“ svedoče grobovi neandertalaca ofarbani oker bojom, crvenom bojom života kao i piramide faraona, ili grobovi kineskih careva i mnogobrojne crkve, mošei i sinagoge rasuti po celom svetu. Sve su to znaci transcendentnog i u smrti, koje nalazimo u svim ovozemaljskim kulturama i u svim vekovima ljudskog roda. Svakako, racionalni čovek 21. veka može biti mišljenja da neko ko je umro živi dalje samo u našem sećanju, u našim razgovorima i mislima, on smrću nestaje i gasi se kao jedna sveća. Un umire u ništa Transcendentna stvarnost bila bi, prema tome, ništavnost. Ovde budizam daje najbolji odgovor: pogasiti se u nirvani. Nirvana znači za budiste ne uništenje, ne rastvaranje u ništa nego ulazak u poslednju stvarnost koja se, naravno, ni sa kavim ljudskim pojmom ne može obuhvatiti. Da li je samo naša pusta želja da voljeni ljudi i dalje žive, da žive u jednoj drugoj dimenziji? Zašto da meni ne bude dozvoljeno da poželim da moj ceo život, rad, borba za svakidašnjicu, patnje i ljubav ne nestane u ništa? Zasigurno, ne postoji nešto samo zato jer se to želi. Ali tačno je i to, da nešto ne mora da postoji samo zato što se to želi. Ovako argumenitiraju i veliki filozofi kao što je Fojerbah, koji smatra da je večni život samo projekcija ili želja ljudi, po Frojdu je to jedna infantilna iluzija i odraz psihičke nezrelosti. Moguće je da su ljudi vekovima imali iluziju da postoji neki život posle smrti. Ali – može li da bude i suprotno istina? Prema velikom majstoru kritike, Imanuelu Kantu, „još nije nikom uspelo u pozitivnom smislu dokazati da je poslednja stvarnost ništavnost, i da čovek umire u ništa“. Kako se ne može dokazati „čistim razumom“ besmrtnost duše, za ovog filozofa sloboda želje ostaje neophodna osnova za etiku čoveka. Ni često opisani doživljaji smrti ljudi koji su bili klinički (ali ne i biološki) mrtvi ne daju dokaze o životu posle smrti. Svi ti ljudi su došli do praga smrti, ali nisu ga prekoračili. Oni nisu doživeli, nisu iskusili šta se nalazi iza tih velikih vrata. Sva ta razmišljanja dovode do toga, da se postavi pitanje: treba li da se nadamo na nešto poslednje ili ne? To je stvar verovanja. Pitanje je znači, može li se DA kazati za jedan život posle smrti, bez kojeg je ovaj život bez cilja i bez smisla. Ukratko, da čovek svojom smrću umire u jedno ništa, čini se jednako apsurdnim kao i predstava da je Big Bang nastao iz ničega. Svetski priznati teolog, Hans King, u svojoj poznatoj knjizi posvećeno prirodnim naukama i religiji kaže: „teolozi moraju danas da priznaju da se kosmos u celini ,kao i ljudi ,razvio na „prirodni“ način. Već 3,5 milijarde godina se na našoj planeti život razvijao, a oko 200 hiljada godina postoje ljudi. Tako, moraju se ne samo teolozi pitati, ima li smisla kruto se vezati na predstavu da je život, a pogotovu ljudska duša nastala neposrednim delovanjem, znači, direktnom intervencijom stvaraoca?“ Tako postoji rasprostranjeno mišljenje da se treba pouzdati u to da kako svet i ljudi nisu došli iz ništa, posle smrti ne idu u ništa. Umiranje i smrt su samo stanice i jedna nova budućnost sledi. Da, to je ubeđenje hrišćana, jevreja i muslimana, a i drugih religija samo u jednom drugom obliku. Budisti smatraju da onaj ko misli, oseća i deluje, sa smrću prestaje da postoji. Međutim njegova misao, osećaj i delo ostaje, i posle izvesnog vremena pojavljuje se u jednom drugom biću. Veliko pitanje učenika je: ko će se ponovo roditi? Isti čovek ili neko drugi. Cak ni Dalai Lama više ne zastupa tezu o reinkarnaciji, znači o rođenju istog čoveka sa istim znanjem i osobinama. Odgovor ne daje ni sam Buda, već umesto odgovora postavlja sledeće pitanje: „Ovde je jedna uljana lampa. Čitavu noć sam pored njene svetlosti radio. Ujutro sam je ugasio. Večeras ću je ponovo zapaliti. Lampa je ista, ulje i fitilj takođe. Svetlost koja će da zasvetli iduće noći biti ista?“ Na kraju ovih razmišljanja, mogli bismo da sebi predstavimo sledeću sliku: U jednoj luci jedna jedrilica diže svoja bela jedra i polako plovi prema pučini. Postaje sve manja i manja sve dok se ne izgubi iz vida. Ljudi na obali kažu: otišla je. U jednoj drugoj luci, na ivici horizonta, pojavljuje se jedna jedrilica koja, kako se približava postaje sve veća sve dok ne stigne u luku. Ljudi na obali kažu: stigla je. Možda će među ljudima koji će dočekati mene i moju jedrilicu na obali biti i moj dragi prijatelj Rastko? Horizont nije ništa drugo nego granica našeg vidika. A to ne znači da iza horizonta nema ništa samo zato što mi to ne vidimo. Andrija Tisa, Decembar 2015

Zalazak sunca u Rovinju, foto Andrija Tisa

Razmišljam i pitam se, kuda je otišao?

Smrt jednog čoveka neminovno nas suočava sa pitanjem: da li je sa smrću sve gotovo,  završeno? Ili ima nešto i posle smrti, jedan život, jedan večni život?

Možda ipak postoji jedna sasvim druga, transcendentna stvarnost, sa kojim ljudi od kada postoji ljudska rasa računaju? O ovoj „stavrnosti“ svedoče grobovi neandertalaca ofarbani  oker bojom, crvenom bojom života kao i piramide faraona, ili grobovi kineskih careva i mnogobrojne crkve, mošei i sinagoge rasuti po celom svetu. Sve su to znaci transcendentnog i u smrti, koje nalazimo u svim ovozemaljskim kulturama  i u svim vekovima ljudskog roda.

Svakako, racionalni čovek 21. veka može biti mišljenja da neko ko je umro živi dalje samo u našem sećanju, u našim razgovorima i mislima, on smrću nestaje i gasi se kao jedna sveća. Un umire u ništa Transcendentna stvarnost bila bi, prema tome, ništavnost. Ovde budizam daje najbolji odgovor: pogasiti se u nirvani. Nirvana znači za budiste ne uništenje, ne rastvaranje u ništa nego ulazak u poslednju stvarnost koja se, naravno, ni sa kavim ljudskim pojmom ne može obuhvatiti.

Da li je samo naša pusta želja da voljeni ljudi i dalje žive, da žive u jednoj drugoj dimenziji?  Zašto da meni ne bude dozvoljeno da poželim da moj ceo život, rad, borba za svakidašnjicu, patnje i ljubav ne nestane u ništa?

Zasigurno, ne postoji nešto samo zato jer se to želi. Ali tačno je i to, da nešto ne mora da postoji samo zato što se to želi. Ovako argumenitiraju i veliki filozofi kao što je Fojerbah, koji smatra da je večni život samo projekcija ili želja ljudi, po Frojdu je to jedna infantilna iluzija i odraz psihičke nezrelosti. Moguće je da su ljudi vekovima imali iluziju da postoji neki život posle smrti.  Ali – može li da bude i suprotno istina?  Prema velikom majstoru kritike, Imanuelu Kantu,  „još nije nikom uspelo u pozitivnom smislu dokazati da je poslednja stvarnost ništavnost, i da čovek umire u ništa“.  Kako se ne može dokazati „čistim razumom“  besmrtnost duše, za ovog filozofa sloboda želje ostaje neophodna osnova za etiku čoveka.

Ni često opisani doživljaji smrti ljudi koji su bili klinički (ali ne i biološki) mrtvi ne daju dokaze o životu posle smrti. Svi ti ljudi su došli do praga smrti, ali nisu ga prekoračili. Oni nisu doživeli, nisu iskusili šta se nalazi iza tih velikih vrata.

Sva ta razmišljanja dovode do toga, da se postavi pitanje: treba li da se nadamo na nešto poslednje ili ne? To je stvar verovanja.  Pitanje je znači, može li se DA kazati za jedan život posle smrti, bez kojeg je ovaj život bez cilja i bez smisla. Ukratko, da čovek svojom smrću umire u jedno ništa, čini se jednako apsurdnim kao i predstava da je Big Bang nastao iz ničega.

Svetski priznati teolog, Hans King, u svojoj poznatoj knjizi posvećeno prirodnim naukama i religiji kaže: „teolozi moraju danas da priznaju da  se kosmos u celini ,kao i ljudi ,razvio na „prirodni“ način.   Već 3,5 milijarde godina se na našoj planeti život razvijao, a oko 200 hiljada godina postoje ljudi. Tako, moraju se ne samo teolozi pitati, ima li smisla kruto se vezati na predstavu da je život, a pogotovu ljudska duša nastala neposrednim delovanjem, znači, direktnom intervencijom stvaraoca?“

Tako postoji rasprostranjeno mišljenje da se treba pouzdati u to da kako svet i ljudi nisu došli iz ništa, posle smrti ne idu u ništa. Umiranje i smrt su samo stanice i jedna nova budućnost sledi. Da, to je ubeđenje hrišćana, jevreja i muslimana, a i drugih religija samo u jednom drugom obliku.

Budisti smatraju da onaj ko misli, oseća i deluje, sa smrću prestaje da postoji. Međutim njegova misao, osećaj i delo ostaje, i posle izvesnog vremena pojavljuje se u jednom drugom biću. Veliko pitanje učenika je: ko će se ponovo roditi? Isti čovek ili neko drugi. Cak ni Dalai Lama više ne zastupa tezu o reinkarnaciji, znači o rođenju istog čoveka sa istim znanjem i osobinama. Odgovor ne daje ni sam Buda, već umesto odgovora postavlja sledeće pitanje:

„Ovde je jedna uljana lampa. Čitavu noć sam pored njene svetlosti radio. Ujutro sam je ugasio. Večeras ću je ponovo zapaliti. Lampa je ista, ulje i fitilj takođe. Svetlost koja će da zasvetli iduće noći biti ista?“ 

Na kraju ovih razmišljanja, mogli bismo da sebi predstavimo sledeću sliku:

U jednoj luci jedna jedrilica diže svoja bela jedra i polako plovi prema pučini. Postaje sve manja i manja sve dok se ne izgubi iz vida. Ljudi na obali kažu: otišla je.  U jednoj drugoj luci, na ivici horizonta, pojavljuje se jedna jedrilica koja, kako se približava postaje sve veća sve dok ne stigne u luku. Ljudi na obali kažu: stigla je. 

Možda će među ljudima koji će dočekati mene i moju jedrilicu na obali biti i moj dragi prijatelj Rastko?

Horizont nije ništa drugo nego granica našeg vidika. A to ne znači da iza horizonta nema ništa samo zato što mi to ne vidimo.

Andrija Tisa, Decembar 2015

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to MEMENTO  MORI

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.