Razgorevanje razgovora o veri

Foto: msandersmusic, via Pixabay

Kaže se da čovek ne može birati rođake, može da bira samo prijatelje. Ja sam srećan što imam krug prijatelja sa kojima se dobro razumem. Posebnost ovog kruga je to što se sastoji od  ljudi najrazličitijih zanimanja. To su službenici, trgovci, vozači taksija, bivši vlasnici hotela koji su, sada u penziji, bivši katolički sveštenik, profesori gimnazije, advokati, itd.  Različita školska sprema se odražava i na njihovo obrazovanje. Uprkos tome, jedno nas drži zajedno: to je želja za daljim obrazovanjem i intelektualnim razvojem sa ciljem da kao ljudi postanem bolji, korisniji članovi društva, pa bi tako i samo društvo u kome živimo postalo bolje. Mi se nalazimo svake nedelje da bidmo razgovarali o temama koje nas interesuju, slušali predavanja, ili bi neko  izvestio o nekoj temi koja ga je zaokupljala kako bi čuo mišljnje ostalih o tome i na taj način proverio svoja razmišljanja, svoj stav.

U gradu je vladalo predbožićno raspoloženje. Izlozi su bili ukrašeni na odgovarajući način. I tako se i naš razgovor te večeri kretao oko Božića, pa samim tim i o različitim religijama. Statistike kazuju da broj vernika koji redovno odlaze u crkve opada, ali značaj Božića nije umanjen. To zbog toga što u jednom vremenu u kome se brzo živi potreba za spiritualnošću i zajedništvo ne jenjava.  Ako se Božićna poruka oslobodi svog krutog i dogmatskog sadržaja ona postaje aktuelna i može da doprinosi pomirljivosti i miroljubivosti. Konačno, tu se ne radi o jednom vojskovođi koji vodi ratove ili o nekom sveznajućem koji se nalazi u centru Božićne priče, već je to jedan običan stolar i njegova žena, jedan porod pod  jednostavnim uslovima. Da je po sredi nevino začeće svodi se na praznoverje, čednost i veru u čuda tog vremena  u kojem je ova legenda nastala, pa je treba tako i primati i razumeti.

U decembru 2016. godine bili smo svedoci groznih terorističkih napada na nevine i nedužne ljude, pa se i naš razgovor vodio o onima koji su ove strašne dogadjaje prouzrokovali. Oni su u ime svoje religije delovali, pa se svugde mnogo govorilo o islamu, ali samo na rubu tih diskusija o dialogu među religijama kao mogućem putu ka postizanju mira.  Pri tome se treba uvek setiti projekta ʺSvetske Etikeʺ  koja se zasniva na osnovnim uverenjima da ʺnema mira među nacijama bez mira među religijamaʺ i da ʺnema mira među religijama bez njihovog iskrenog međusobnog dialogaʺ. Put ka ʺdrugomʺ u tom dijalogu biće slobodan tek onda, ako sopstveni pogled na svet ne bude bio jedino i isključivo merilo. Takav dijalog voditi postavlja visoke zahteve za kulturu svakoga društva.  Neke kulture pomažu ljudima da se oslobode praznoverja i zaostalosti, te pokazuju put ka jednom sadržajnijem i zdravijem životu.  Druge kulture međutim, ostaju vezane na mit čiji je vek trajanje već davno istekao.  Da se pojedine kulture drže svojih osnovnih načela ne predstavlja  nikakav problem sve dok se to čini na miroljibiv način ne ugrožavajući nikoga.

Jovan Damaskin, arapska ikona iz 19. veka

Jovan Damaskin, arapska ikona iz 19. veka

Za vreme Krstaških ratova, arapski svet, od Španije sve do Iraka, bio je čuvar najrazvijenije intelektuelne kulture  tadašnjeg sveta.  Grčka kultura je preko Arapa došla u Zapadnu Evropu, oni su to preveli i razvili, bilo da je reč o medicini, astronomiji, geografiji, matematici, arhitekturi.  U svim oblastima,  ʺosvajačiʺ su znanje iz arapskih knjiga crpli, imitirali i konačno dalje razvili. Tako se pomerao centar sveta prema zapadu.

U razgovor se uključio i Petar. Pre nego što je postao profesor u jednoj uglednoj gimnaziji, bio je sveštenik jezuitskog reda koji je napustio zbog ljubavi prema svojoj budućoj supruzi. Njegovi predmeti su latinski i veronauka, tačnije rečeno ʺnauka o veramaʺ. Želeo je da nas izvesti o jednom događaju sa njegovog poslednjeg časa u školi.

Među mojim učenicima – kaže Petar – nalaze se katolici, protestanti, ateisti, Jevreji, jedna muslimanka, i jedan sajentolog. U ovo predbožićno vreme, govorili smo o Isusu. Ko je on bio, šta je radio, da li je postojao stvarno?  Ruke su se dizale, svi su učestvovali u živoj diskusiji.  Tada se javila Salma. ʺIsus je bio muslimanʺ reče ova šesnaestogodišnja muslimanka.  Nastao je tajac. Svi su bili zaprepašćeni.  Sajentolog reče: ʺTi praviš viceve“.  Za njega je Isus bio ličnost iz bajke.  Većina u klasi je, medjutim, znala da je Isus bio Jevrej.

Salma nije nosila maramu, nije bila autsajder.  Sada se međutim izolovala. Postalo je glasno u učionici. Glasno se diskutovalo.  Tada je jedan učenik dograbio kredu i na tabli povukao jednu liniju. Na njoj je označio crtom godinu nultu, godinu Isusovog rođenja. Dalje je kod druge crte napisao 570: „Tada je vaš prorok Muhamed došao na svet“,  reče Salmi. „Šest stotina godina kasnije. Kako možeš da tvrdiš da je Isus bio musliman?“.  Mišljenje razreda bilo je jedinstveno: “Nije moguće“.  Međutim, argumenat se odbio od Salme. Pozvala se na svog oca, koji će  da nam objasni da je Isus bio musliman. Razred je bio nemiran, a i ja sam sam bio zainteresovan da saznam, kako je devojka došla na to da za Isusa tvrdi da je bio muslim.Salma je ostala pri svom stavu: „Ja više verujem svom ocu nego vama“ – reče.  I zapita me da li ću na sledećem ispitu tu njenu izjavu da je Isus bio musliman  oceniti negativno? Kada sam to potvrdio, izjavila je da ja to ne bih smeo. Sa citatom iz Kurana „Jedina religija za Boga je islam“ , Salma je situaciju zaoštrila.

Jedna učenica koja pripada protestanskoj, kalvinskoj crkvi dovikniula je: „Pa onda bi trebalo da imamo stalno rat!“.  Tada sam se setio da zamolim Salmu da pita svog oca, šta on pod pojmom Islam podrazumeva.  U odgovoru njenog oca nadao sam se da ću naći rešenje našeg problema.

Na sledećem času, pitao sam Salmu „Ko ima pravo? Tvoj otac ili tvoj profesor?“. Salma je zračila  „Oboje“. Njen otac je izjavio: „Reč islam ne znači jednu organizovanu religiju. Islam je jedan stav. Podrazumeva se isključivo  vera čoveka u jednog i jedinog Boga. Ovako posmatrano po viđenju muslimana  i Avram i Mojsije, pa i Isus važe kao muslimani. Razred se čudio.  Andrea, koja nije pripadala ni jednoj religiji, rešila je napetost i izazvala je smeh izjavom: „Vi ste svi vernici muslimani“.

Tako smo moji učenici i ja naučili da postoje potpuno različite predstave i mogućnosti pristupa religijama. Iako su na prvi pogled u potpunoj suprotnosti, mogu da opstanu jedni pored drugih. Ateisti i pripadnici raznih veroispovesti su u stanju da se racionalno međusobno sporazumevaju  –  pod pretpostavkom da razgovoru pristupe otvorenog duha, da savladaju strah od mogućih promena. „Ovaj događaj sa Salmom bio je jedan blagotvoran i koristan  antifundamentalistički doživljaj i iskustvo kako za moje učenike tako i za mene“ – završio je Petar.

Đentile i Đovani Belini: Propoved Svetog Marta u Aleksandriji, 1504-1507,

Đentile i Đovani Belini: Propoved Svetog Marta u Aleksandriji, 1504-1507, Pinakoteka Brera, Milano

Religija kao opravdanje za teror, rat, ugnjetavanje i progon?  Nasilje u ime religije je za naše razumevanje morala  nespojivo. Ako verske zajednice žele da se ograde od zloupotrebe svoje vere od počinilaca nasilja, moraju uverljivo da objave i da se izjasne da su u ime njihove religije ubijanje i teror neprihvatljivi.  Isto tako bi trebalo nedvosmisleno da izjave da ne smatraju svoju veru jedinom i pravom. Da bi došli do ovakvog stava, katolicima je bila potrebna reformacija i učenja Lutera čiji su stavovi bili odbijani  kao neprijateljski i nespojivi sa katoličkom verom.  Slaveći ove godine 500 godina od kada je Luter svojih 95 tačaka okačio na vrata crkve u Vitenbergu, treba da nastojimo da to slavlje ne bude oproštaj od prošlosti, već jedna obaveza za budućnost. Taj proces ʺreformacijeʺ u katoličkoj crkvi traje i danas, poznati teolozi ukazuju na potrebu da se Sveto Pismo čita istorijsko-kritički imajući u vidu saznanja koja nam pružaju prirodne nauke.  Ovakav odnos treba da važi i za propise i učenja koje sadrži kako Talmud tako i Kuran.

U hrišćansko-jevrejsko-muslimanskoj tradiciji umesto „religije“ bilo bi pogodnije govoriti o „veri“.  Ne treba sve postavke i dogme koje crkva vernicima nudi smatrati za poslednju istinu.  Veru bi trebalo posmatrati biblijski, prema Luteru kao „izraz poverenja“ – Vera je osnova onoga u šta se polaže nada, što se očekuje, i izvesnost i pouzdanost u stvari koje se ne vide“. Svima onima koji se pozivaju na „tradiciju“ navodeći kao opravdanje za dela koja proizlaze zbog toga što se slepo drže slova nekog propisa, trebalo bi da bude jasno i da shvate, da tradicija nije očuvanje pepela, već održavanje vatre i njene toplote.

Razmena mišljenja ove večeri pokazala nam je kako se uspešno mogu razgovori voditi ako se sagovornik pažljivo sasluša i poštuje. Čuli smo iskrena i dobro obrazložena mišljenja koja su  naše znanje obogatila.  Tako smo mogli i ovog puta naš sastanak da završimo  zaključujući:  „Mi smo razgovarali i tražili istinu. Mi je nismo našli, ali iduće nedelje razgovaraćemo opet“.

 Andrija Tisa, Cirih

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *